Pe­to­čla­na po­ro­di­ca Mi­la­na Bu­ba­nje (51) iz pri­grad­skog na­se­lja Kli­če­vo, na­do­mak Nik­ši­ća, ži­vi u uslo­vi­ma ne­do­stoj­nim čo­vje­ka u 21. vi­je­ku. Mi­la­no­va te­ško obo­lje­la su­pru­ga Bran­ka (49), ko­ju smo za­te­kli kod ku­će sa si­nom Đu­rom (22) i kćer­ka­ma Sla­đa­nom (18) i Đi­nom (17), ope­ri­sa­na je 2013. go­di­ne od tu­mo­ra na mo­zgu, na­kon če­ga je tu­mor me­ta­sta­zi­rao na plu­ći­ma i je­tri. Vri­je­me pro­vo­de u pro­sto­ri­ji pre­pu­noj vla­ge ko­ja iz­bi­ja iz go­to­vo sva­kog ćo­ška, okru­že­ni obla­ci­ma di­ma i mi­ri­som ča­đi iz do­tra­ja­log špo­re­ta. Tro­šno ku­pa­ti­lo je bez boj­le­ra i plo­či­ca, dok pre­o­sta­lo po­kuć­stvo či­ne po­ha­ba­ni na­mje­štaj i ča­đa­vi sme­de­re­vac na kom gri­ju vo­du  za ku­pa­nje. Na zi­do­vi­ma su vi­dlji­vi slo­je­vi vla­ge, pla­fon crn kao uga­rak, a ne­ma­šti­na i bo­lest, ka­žu, cr­nji od obo­je.
Bran­ka iako ne­po­kret­na sa pri­klju­če­nim ka­te­te­rom, ra­na­ma na ti­je­lu od le­ža­nja, jer je sko­ro tri go­di­ne pri­ko­va­na za bo­le­snič­ku po­ste­lju, ka­že da se bo­ri da dje­cu iz­ve­de na put.
– U po­sled­njih šest go­di­na kao da se na nas ob­ru­ši­la ne­ka mu­nja, li­še nam dje­ce. Su­prug ko­ji je ra­dio u ne­ka­da­šnjem Plus ko­mer­cu, a po­tom u Ro­di kao me­sar, pri­je pet go­di­na na­kon po­vre­de na rad­nom me­stu gdje je po­vri­je­dio ru­ku ostao je bez po­sla. Ne­ko­li­ko go­di­na pri­ma­li smo ma­te­ri­jal­no obez­bje­đe­nje po­ro­di­ce i to nam je bio osnov­ni iz­vor eg­zi­sten­ci­je. Po­tom je bo­lest za­ku­ca­la na na­ša vra­ta. Raz­bo­lje­la sam se i ja, pa su se dje­ca sa­ma bri­nu­la o se­bi. Ku­va­li su, pra­li i či­sti­li – pri­ča kroz su­ze Bran­ka, ko­ja da­ne pro­vo­di u ne­u­slov­noj me­mlji­voj pro­sto­ri­ji.
– Ni­je­sam išla na he­mo­te­ra­pi­ju jer ne mo­gu da pod­ne­sem pu­to­va­nje do Kli­nič­kog cen­tra u Pod­go­ri­ci. Su­prug i dje­ca me ku­pa­ju, pre­svla­če i pre­vi­ja­ju jer ne­ma ko dru­gi. Da­ju mi te­ra­pi­ju i li­je­pe fla­ste­re pro­tiv bo­lo­va – is­pri­ča­la nam je Bran­ka, do­da­ju­ći da joj je od sve­ga naj­ža­li­je to što ne mo­že da se bri­ne o dje­ci i što im ne mo­že pri­u­šti­ti ni­šta vi­še od onog što ima­ju, a ne­ma­ju bu­kval­no ni­šta.
Đu­ro, Sla­đa­na i Đi­na zna­ju da za bo­lest od ko­je nji­ho­va maj­ka bo­lu­je ne­ma li­je­ka, pa je je­di­no što že­le boj­ler, ka­ko bi je oku­pa­li i ko­li­ko-to­li­ko joj olak­ša­li.
– Vo­du gri­je­mo na špo­re­tu od dr­va, jer se elek­trič­ni po­kva­rio. Sve bi­smo da­li da ozdra­vi, i ako znamo da je to ne­mo­gu­će. Za­do­volj­ni smo su­vom ko­rom hlje­ba i par­če­tom si­ra, ka­da ih ima­mo, jer vi­še ne mo­že­mo da pri­u­šti­mo se­bi – pri­ča Đu­ro, ko­ji je za­vr­šio za po­moć­nog ku­va­ra i ra­dio to­kom se­zo­ne u Pe­trov­cu, ka­ko bi maj­ci obez­bi­je­dio li­je­če­nje, a se­stra­ma ško­lo­va­nje.
Bran­ka do­da­je da po­sled­njih go­di­nu da­na ži­ve od 144 eura na­kna­de ko­ju pri­ma po osno­vu ro­đe­nja tro­je i vi­še dje­ce. 
– Su­prug Mi­lan je ne­dav­no po­čeo da ra­di na far­mi za pro­iz­vod­nju tov­nih pi­li­ća Mon­te­živ, ka­ko bi pla­tio ra­ču­ne za vo­du i stru­ju. Sin je za­vr­šio za po­moć­nog ku­va­ra, ali po­sla za nje­ga ne­ma, pa po­ma­že su­pru­gu i bri­ne o me­ni, baš kao i dvi­je kćer­ke, sred­njo­škol­ke, ko­je se tru­de da ne­ka­ko po­mog­nu. Mi­lan je na­kon gu­bit­ka po­sla nad­ni­čio či­ste­ći šta­le, ci­je­pa­ju­ći dr­va – pri­ča Bran­ka, za­hva­lju­ju­ći Ban­ci hra­ne Cr­ne Go­re ko­ja im je do­ni­ra­la pa­ket na­mir­ni­ca.
L.N.


Sve­ga im fa­li

Po­ro­di­ci Bu­ba­nja tre­ba sve jer im, ka­žu, sve­ga fa­li – odje­ća, obu­ća, hra­na, na­mje­štaj, adap­ta­ci­ja ži­vot­nog pro­sto­ra... Ape­lu­ju na hu­ma­ne lju­de, po­je­din­ce i in­sti­tu­ci­je da se osvr­nu na ovu tu­gu i ne­ma­šti­nu, da maj­ka za ži­vo­ta do­če­ka i ma­kar je­dan li­jep dan  za svo­ju dje­cu. Broj ži­ro ra­ču­na kod NLB ban­ke na ime Mi­lan Bu­ba­nja je  530-0600100074491-83 NLB ban­ka. Obu­ća za dje­voj­ke je broj 39, za Mi­la­na i Đu­ra 43, a za Bran­ku 40.