-Piše: DR RADOSLAV T. STANIŠIĆ


Na čelo nacionalne filmske industrije došao je Migel Litin (r. 1942), čiji je prvijenac „El chacal de Nahueltoro” (1969) samo godinu ranije duboko podijelio čileansku publiku. Aljendeov režim zbačen je 1973. krvavim pučem, organizovanim uz podršku CIA, ali njegova trogodišnja vlast obilježila je najkreativniji period u filmskoj istoriji Čilea. Za kratko vrijeme snimljeni su izvanredni dokumentarci, kao što su „Venceremos”, Pedro Časkel i Ektor Rios, 1970, „Companero Presidente”, Migel Litin, 1971, „No es hora de llorar”, Pedro Časkel i Luis Alberto Sanz, 1971, „Prva godina” (Patrisio Guzman, 1971), „La respuesta de octobre”, Guzman i grupa Primerano, 1972 i „Abastecimiento” (Raul Ruiz, 1973). Iz tog vremena su i ostvarenja „Voto + fusil” (1970) i „Metamorfosis de un jefe de la policia politica” (1973) Elvija Sota, „Nadie dijo nada” (1971) Raula Ruiza, „Ya no basta conrezar” (1971) Alda Fransije (1923–1996) i Litinov „Obećana zemlja” (1973, neprikazan u Čileu). Kad je hunta generala Pinočea, ubivši Aljendea i mnoge njegove sledbenike, stupila na čelo države (vidjeti, na primjer, film „Nestao/Missing”, 1982, Konstantina Koste Gavrasa), većina filmskih stvaralaca Narodnog jedinstva našla se u izgnanstvu. Litin je otišao u Meksiko, a Ruiz, Soto, Guzman i njegovi saradnici iz grupe Primer ano u Francusku, gdje su nastavili s realizacijom svog političkog projekta. Guzmanova grupa snimila je film „Bitka za Čile” (1975–1979) u Parizu, a zatim i na Kubi, gdje je montiran u ICAIC-u, u saradnji s Hulijom Garsijom Espinosom a, uz pomoć francuskog dokumentariste Krisa Markera, i izvanredan dokumentarac iz tri dijela o poslednjoj godini Aljendeove vladavine – „La insurreccichn de la burguesia” (1975), „El golpe de estado” (1977) i „El poder popular” (1979). Marker je u saradnji s čileanskim izbjeglicama ponudio i vlastitu priču o Aljendeovom vremenu, ispričanu u dvoiposatnom filmu „La spirale” (1975). Patrisio Guzman (r. 1941), koji sada živi na Kubi, nakon toga je režirao „La rosa de los vientos” (1985) u koprodukciji Kube i Venecuele, poetsko razmišljanje o opstanku latinoameričkog identiteta uprkos kulturnoj kolonizaciji koja je trajala petsto godina, i „En el nombre de Dios” (1987), dokumentarac snimljen za špansku televiziju, u kojem se govori o ulozi Rimokatoličke crkve u Čileu u periodu nakon puča. Elvio Soto (1930–2001) u izgnanstvu je režirao samo dva igrana filma. Međutim, Raul Ruiz (1941–2011) postao je jedan od najplodnijih reditelja na svijetu, čuven i po svojim filmskim eksperimentima. Radeći uglavnom po ugovoru u Portugalu i Francuskoj, Ruiz je režirao i dokumentarce, video-eseje i dječje filmove, koje karakteriše njegov pomalo nadrealistički senzibilitet i vrtoglava brzina snimanja. U Čile se vratio 1990. godine. Migel Litin je u Meksiku snimio „Dogodilo se u Marusiji” (1976), film koji povlači istorijsku paralelu između masakra čileanskih radnika iz 1907. i vojnog puča iz 1973. Takođe je snimio „Viva el Presidente”, poznat i kao „El recurso al metodo” (1978), i „La viuda de Montiel” (1980). Nakon toga je za nikaragvanski institut za film INCINE i kubanski ICAIC snimio film „Alsino ikondor” (1983), ali nikad nije dostigao stilsku kompleksnost svojih ranih radova. Mnogi prognani filmski stvaraoci početkom osamdesetih našli su se u prilici da se vrate u Čile. Zatekli su razorenu ekonomiju koja jedva da je bila u stanju da finansira šačicu jeftinih filmova godišnje, od kojih je većina snimana 16-milimetarskom kamerom da bi snimci potom bili kineskopirani na 35 milimetara. U stvari, između 1977. i 1990. u Čileu je snimljeno svega tridesetak filmova i video-radova, mahom pod veoma teškim uslovima. Njima treba dodati nekoliko militantnih antipinočeovskih dokumentaraca koji su snimljeni u Čileu, a zatim prokrijumčareni u inostranstvo, kao što su „Chile, no invoco tu nombre en vano” (1984) u režiji kolektiva Cine-Oio, „Dulce patria” (1986) Huana Andresa Rakza i „Memorias de una guerra cotidiana” (1986) Gastona Anselovisija i filmove poput „Imagen latente” (1987) Pabla Perelmana o nestalim Čileancima, koji je montiran u Kanadi, a u Čileu prikazan tek 1991. godine.


(Nastaviće se)

---