Pi­še: Mi­li­sav S. Po­po­vić


Bila sam lakonoga, skoro pa lakokrila... no krila nisam imala, iako sam bila vila. Voljela sam stope i tabane... oh, kako sam ih samo voljela... i da... bila sam blijeda. Govorili su mi da sam vjerovatno među prvom od djece Starpanje... i da mi je zbog toga koža nodilo, bijelo reska poput srninog sira. Ako niste ču­li ranije od nekoga - to je onda kada je neš­to prozračno kao oblak kada se utanča poš­to se izigra sa munjama. Nodilo su me i zvali... a imala sam ime... zbilja jesam... ali sam ga, či­ni mi se, nekako zaboravila... Nije mi toliko žao... ali strašno patim što ne mogu da pronađem svojih devet jar­ića... Znaš li ti možda gdje su, draga dušo, tako bih ih izgrlila... ne bih više da sam ovo što sam sada... sve bih oprostila... zbilja sve... opet bih da budem vila.
* * *
-Krsto! - prekinuše ga u pola zalogaja - Stigla je, Krsto! Uvatili smo i jarad!
-Đe je? - krup­ni čovjek mr­kih brka skoči ko uboden.
-Ispred - ćelavac sa toljagom podiže ru­ku - Na livadi.
Krsto zahvati ibrik vode i sjurnu alave gutljaje niz grlo. Zapra brke uteklim kapima, pa iskoči u svega tri koraka. Na ledini ga je čekala gomila. Nju su okovali lan­ci­ma. Izgledala je kao prestrašeno dijete... Ko bi reka` da je ovo blijedo, bosonogo djevojče vila?- pomisli.
Približavao se sporo, zna­čaj­nim ge­ga­njem. Upa­sa­va­ju­ći pri­tom pot­košulju u gaće od vune i puvtao na jaru od vrele rakije.
Kad se primače, odmakoše se seljani... otvoriše mu put do nje.
-Nodilo?
Pogleda ga nakrivivši glavu. Lanci su izgledali kao zmije što je ljubomorno grle.
-Ko si ti? - mo­žda je i izgledala uplašeno, ali glas joj bi starovremenski miran.
-Krsto Novov. Gazda svega ovoga i izabrani upravnik Gradnih dolova - njegov glas, opet, bi debeo i drobljiv, poput stomaka - A jesi li ti ta čuvena Nodilo? (podrugljivo)
-Zovu me tako... - posmotri namrgođena lica magaraca oko nje, sve momci što bi se popišali sebi u usta samo da Krsto tako zapovijedi - ... Zaš­to si uradio ovo?
Umjesto odgovora, počeša se po klob­uku od grdnog nosa pa upita:
-Kad si mislila da prođeš ovuda?
-Za­što? Ovuda zima nije bila surova.
-Kuda si kanila onda sa svojim kozama? - rakija zabazdi jače čim se jezik u sičiju uveza.
-Vojnikom, krnovskim stazama možda... otišla bih i do Gole strane, Orlovog brda... tamo je snijeg okovao svaku travku... - spu­sti glavu i blago se osmijehnu svojim jarićima što su se sti­sli oko njenih nogu, ni­su bi­li veći od mačadi - ... I niste vi koze. Ne slušajte Krsta Novova. Vi ste moja proljećnja lanad.
-Tako veliš, a? Tamo ćeš da prođeš ali ne i ovuda... Nema veze što su nama polja i dalje smrzla, a?
-Za nekoliko dana će omečati... sti­žu topli dani. - pok­uša da prstom pokaže put istočnih brda, ali joj lanci ne dadoše - Tamo je led okovao sve. Moram onim stazama da pođem. Da donesem proljeće.
-Hm - opet počeša baburu - Ti ono ni­si ni prošle zime dodila?
-Nije bilo potrebe... ni ta nije bila teš­ka.
-Veliš, a? - klim­nu pokvareno se cereći - A šta mi­sliš od čega mi ođe živimo?
-Ne razumijem ljudske poslove. Ne bih znala.
-Od trgovine i rakije, Nodilo. Od rakije - primače joj se u lice - Ako nam bukova ječmena ne nikne do polovine marta... neće bi­ti rakije... nećemo imati šta da ćeramo put mora... i nećemo zaraditi niš­ta para.
-Možete živjeti kao i dosad. Biće plodova. Nećete ostati gladni.
-Pitaću te neš­to samo jednom... - zlo mu zacvili iz zenica - ... Oli proći našim ledinama i otopiti led iz zemlje?
-Ne. Drugima sam potrebnija.
-Dobro onda - podiže toljagu, zamahnu i njome rasu vi­li lobanju. U nekoliko kraćih lukova izudara i njenu lanad proljeća... bijela krv prskala je svuda. Onuda kud je strkla, nikla bi ljubičica. Nakrat­ko doduše... brzo bi svela. Kad je završio, okrenu se znojav put jednog od magaraca: - Bacite ih u kanjon Tripac!
U Tripac je završila.
* * *
Bila sam lakonoga, skoro pa lakokrila... no krila nisam imala, iako sam bila vila. Voljela sam stope i tabane... oh, kako sam ih samo voljela... i da... bila sam blijeda. Zvali su me Nodilo. Ubi­li su me jer im nisam brže donijela proljeća. Ubi­li... ali sam se vratila.
Iz Tripca sam se uzdigla, sluge đavolje sam dovela. Rogate i crne, otrovnih papaka. Postala sam drugačija. Kud god bih kročila snijeg sam dozivala. Sve u Gradnom dolu sam zavijala... poslednjeg sam Krsta Novova ostavila... te zaledila.
Slagala sam... smrt im nikad ne bih oprostila... Prozvaše me Baba sa jarčevima. Svaka moja zima biće iznenadna. Nema u meni više proljeća.
* * *
I još neš­to, dušo draga... ima tolilko vrsta rakija... Sve što te opija nosi demona... Ako zbog toga dopustiš da neko strada, kad se otrijezniš sti­ći će te kazna... to ti obećavam ja, obećava ti Baba Marta.
(Autor je knji­žev­nik)