Pi­še: Mi­lu­tin Mi­ćo­vić

Pri­je ne­go do­đe NA­TO, tre­ba­lo bi odr­ža­ti opi­je­lo Cr­noj Go­ri i Cr­no­gor­ci­ma. Na­ro­du, kr­šte­nom i ne­kr­šte­nom, ko­ji vo­li ovu cr­nu i ne­sret­nu ze­mlju. Kad su mo­gle na­še vla­di­ke dr­ža­ti opi­je­lo srp­skoj vla­di pri­je ne­ko­li­ko go­di­na, mo­gu da­nas i ostat­ku na­ro­da u Cr­noj Go­ri. Vri­je­me je mno­go gr­đe da­nas ne­go ju­če. Evo da ka­žem, ni­je te­že, ali je­ste gr­đe sto­ti­nu pu­ta. Te­že je gr­di­lo ne­go mu­ka. Mu­ka je za lju­de, a gr­di­lo je igran­ka za ne­lju­de. (Šta re­koh, vi­di­te - je­zik me upre­ža, i na­ba­ci mi ri­je­či s nok­ta). A ja ko lud, do­ko­pah ih na je­zik, i iz­u­stih. Vi­dim, je­zik mo­že na zlo da ne­ve­de. Kao što i na do­bro na­vo­di bez pre­stan­ka. Ni­je la­ko s ovim ka­te­go­ri­ja­ma, ali sta­vlja­mo ih u dje­lo či­ta­nja gr­di­la ko­je nas okru­žu­je. Ne, okru­žu­je, ne­go u ko­jem smo. Ne­ma šan­se da nas gr­dom ne­će na­gr­di­ti. Sta­vi­će nam pe­čat zvi­je­ri na li­ce, kao u Ot­kro­ve­nju Jo­va­no­vom. Is­pe­ča­ta­će nas po oba obra­za ova glad­na ne­man. Sa si­gur­no­šću će­mo pri­je po­sta­ti zvjer­ke ne­go lju­di. Da po­sta­ne­mo zvjer­ke, to je tu, a da po­sta­ne­mo lju­di, da­le­ko je, i pre­da­le­ko. I ni­kad sti­ći. A u zvi­je­ri smo već sti­gli. Ne, sti­gli, ne­go se u njih za­te­kli. I što bi­smo se mu­či­li Isu­so­vi­jem mu­ka­ma, da po­sta­ne­mo lju­di, kad zvjer­ke mo­že­mo po­sta­ti bez ika­kve mu­ke. Ko je čo­vje­ka na­go­va­rao da po­sta­ne čo­vjek, smi­šljao mu je Isu­so­ve mu­ke. Za­to ni­je ni­ko lud da pod­no­si Isu­so­ve mu­ke, pa sve da bi po­stao Bog, a ne čo­vjek. A čo­vjek je tek ne­što vi­še od ži­vo­ti­nje. A ne­kad i mno­go ni­že. Evo, ne znam šta pri­čam - je­sam li u „lu­de vje­tro­ve uda­rio“ k'o vla­di­ka što je uda­rao. E kad je mo­gao vla­di­ka, mo­gu i ja. To jest, mo­gu na­o­pa­ko, kad mi do­đe, kao ni­ko. Kad se ho­će ka­ko se ne­će. Ne­ko pri­ča i mi­sli kro­za­me, a ne ja. Šta sam ja tu? Sva­ko ja je ni­šta kad ne­što po­gle­da­mo. Ja je iz­vor svih mu­ka, kao što se mo­že uli­ti u ra­dost be­smrt­nu. No, da osta­vi­mo sa­da mi­ste­ri­on. Ne­ma­mo vre­me­na za mi­ste­ri­on, ži­vi se kao na va­tri. Ali mi­ste­ri­on mo­že i bez vre­me­na. Mi­ste­ri­on pre­la­zi pre­ko vre­me­na kao da ga ne­ma. Pa plam­sa bez ika­kvih ogra­ni­če­nja, sve u sla­vu Bož­ju.
Do­bro je onaj či­ta­lac pri­mi­je­tio, ko­ji mi je re­kao da ne znam šta pri­čam. Hva­la mu li­je­po na li­je­pim ri­je­či­ma. Šta imam ja da pri­čam, ako se sa­ma pri­ča ne pri­ča? Ako ne ide sve sa­mo, kao da je Bog iz­vo­re otvo­rio, i pu­stio ih pra­vo na pri­ča­o­ca. Eto, da ni­je­sam lud, ne bi mi ovo pa­da­lo na pa­met. Ma do­sa­di­la mi pa­met, i pa­met­na pri­ča, pra­vo re­ći. NA­TO u Cr­noj Go­ri za mno­ge je „pa­met­na pri­ča“. I „uspje­šna pri­ča“. Le­zi, lje­be, da te je­dem. Sta­ni, sve­ta či­zmo, da te lju­bim. Sta­ni mi na sjen­ku, cr­ni ci­ga­ni­ne, da ti sa­lu­ti­ram. A ja kad ču­jem ta­kvu pa­met, mrk­ne mi pred oči­ma. O ja­du se za­ba­vim - te­ško mi što sam se ro­dio. Bih sve sa­go­rio. Pr­vo se­be, pa NA­TO, pa Cr­nu Go­ru, i Cr­no­gor­ce ko­ji ne zna­ju ne­be­sa. Ima po­li­graf ko­ji zna da na­đe mi­sli ko­je je čo­vje­ku ne­bo do­šap­nu­lo. Ku­pi­la ga je cr­no­gor­ska vla­da, i po­sta­vi­la na mno­ga ras­kr­šća po Cr­noj Go­ri. A na­pla­ću­je ga kr­va­vo. Ni­je la­ko na taj po­li­graf sta­ti i živ osta­ti. Čo­vje­ka od to­ga mo­že sa­mo ne­bo spa­si­ti. Da ga po­li­graf ne pre­tvo­ri u prah i pe­peo.
Do­šlo je da je ne­ži­vot bli­ži od ži­vo­ta, ka­že mi je­dan kom­ši­ja. Kao da se Cr­na Go­ra spre­ma­la da na kra­ju svo­je hi­sto­ri­je do­ne­se bla­že­ni ne­ži­vot svom ja­do na­ro­du. I na­zva­la to „raj za Cr­no­gor­ce“. Ta­ko mi­sle oni ko­ji ni­kad ni­šta pod Bog ja­ki ne mi­sle. Ima i ta­kvih ko­ji sa­mo mi­sle da mi­sle, a sa­mo se gnju­ra­ju u „pu­či­ni grd­noj“. I, za­mi­sli, mi­sle da su lju­đi, a čo'eka i nje­go­vo ču­do ni­kad ni­je­si vi­dje­li.
Ni­je to baš da i pri­je ni­je bi­lo, ka­že mi moj sa­go­vor­nik. Ne­ki su na­ru­či­va­li opi­je­lo se­bi još za ži­vo­ta. Jer su zna­li da ih se po smr­ti ni­ko ne­će sje­ti­ti. Kao što se vi­še ni­ko ne­će sje­ti­ti Cr­ne Go­re i NA­TO Cr­no­go­ra­ca. Do­la­zak NA­TO pak­ta je kao do­la­zak smr­ti za kr­šte­ne Cr­no­gor­ce. A ne­kr­šte­ni­ma je sve­jed­no. Kad im uda­ri ne­krst u gla­vu, oni mi­sle da je NA­TO ne­ko rje­še­nje. I ne­krst ima ne­ku isto­ri­ju. Isti­na, to se ne mo­že zva­ti isto­ri­ja - to je tam­ni vr­tlog neo­smi­šlje­nih ljud­skih du­ša. Kr­klja­ju po uli­ca­ma, tr­go­vi­ma i kan­ce­la­ri­ja­ma, dr­žav­nim po­dru­mi­ma. Kan­ce­la­ri­je su raj za ma­sov­ni ljud­ski la­do­lež. U la­do­lež su za­ra­sle cr­no­gor­ske kan­ce­la­ri­je fi­nan­si­ra­ne evrop­skim pro­gra­mi­ma. Kroz njih zmi­je sik­ću, i uje­da­ju svo­je mi­lje­ni­ke. Eto za ta­kve je du­še i voj­na dik­ta­tu­ra i NA­TO sla­va du­šu da­la. Oni ne mo­gu bo­lji smi­sao na­ći ni u jed­noj dru­goj ide­ji, ni prak­tič­noj va­ri­jan­ti. Za njih je smi­sao da ih ne­ma, a da oda­no slu­že, pa i bez gla­ve. Da ih ja­šu, i da su za­hval­ni ja­ha­či­ma- to je nji­hov bo­lji iz­bor. Jer da ih ne­ko pre­pu­sti se­bi, ne bi zna­li šta da ra­de u ne­ži­vo­tu. Ne bi zna­li ni svo­je ime, da se ne­ko pre­va­ri pa ih upi­ta.
A ne­će ih vi­še za ime ni­ko ni pi­ta­ti. Eto, ne­ka im lak­ne bar sa te stra­ne!
(Autor je knji­žev­nik)