Autor: Mi­ljen­ko Jer­go­vić

Iz­blaj­ha­ni fa­ši­sta, sin ma­te­re In­do­ne­žan­ke, da­kle ne­a­ri­jev­sko, use­lje­nič­ko sme­će Gert Vil­ders iz­gu­bio je iz­bo­re, či­me je, ba­rem na­krat­ko, iz­bjeg­nu­ta sna­žna mar­ke­tin­ška kam­pa­nja za evrop­ske fa­ši­zme, od Ma­rin Le Pen do Fra­u­ke Pe­try, jer se ni na na­šim na­slov­nim stra­ni­ca­ma ne­će na­la­zi­ti ho­land­ska pro­tu­va, ni­ti će vaj­ni ana­li­ti­ča­ri pi­ja­no sla­vi­ti sko­ri ras­pad Evro­pe i po­če­tak vjer­skog ra­ta što ga, evo, oča­jan zbog Vil­der­so­vog po­ra­za na­ja­vlju­je Er­do­ga­nov dru­gi po­sil­ni, mi­ni­star vanj­skih po­slo­va Ča­vu­šo­glu, ko­ji ka­že da iz­me­đu evrop­skih fa­ši­sta i evrop­skih so­ci­jal­de­mo­kra­ta iona­ko ni­ka­kve raz­li­ke ne­ma…
Ali ne, ni­je to na­ša da­na­šnja te­ma. O ne­če­mu bi­smo dru­gom, re­ci­mo o onoj me­lan­ho­lič­noj skru­še­no­sti i po­ni­zno­sti po­ra­že­nih i po­ni­že­nih, ko­ja je od Evro­pe i na­či­ni­la Evro­pu, o ono­me što ta­ko la­ko i br­zo za­bo­ra­vlja­mo i što on­da či­ni mo­gu­ćim raz­ne vil­der­se i vil­der­šči­će ko­ji već odav­no u Hr­vat­skoj i na Bal­ka­nu ne­ma­ju al­ter­na­ti­ve, pa se on­da ne­ka­ko tje­ši­mo Evro­pom i evrop­skim ot­po­rom bez­u­mlju.
Da­nas, mo­žda, i naj­va­žni­ju de­fi­ni­ci­ju evrop­skog uje­di­nje­nja dao je Ame­ri­ka­nac, eko­nom­ski vi­zi­o­nar i sa­vjet­nik tro­ji­ce pred­sjed­ni­ka Evrop­ske ko­mi­si­je Dže­re­mi Rif­kin. A što je naj­za­ni­mlji­vi­je, nje­go­va se de­fi­ni­ci­ja tek po­sred­no ti­če eko­no­mi­je: “Za raz­li­ku od Sje­di­nje­nih Ame­rič­kih Dr­ža­va i dru­gih ne­kad slav­nih im­pe­ri­ja ko­je su bi­le du­bo­ko uko­ri­je­nje­ne u mi­tu o ju­nač­kim rat­nim po­bje­da­ma, Evrop­ska Uni­ja ro­đe­na je iz pe­pe­la po­ra­za. Umje­sto da se sje­ća­ju slav­ne pro­šlo­sti, po­bjed­ni­ci i po­ra­že­ni sa­mo že­le iz­bje­ći da im se pro­šlost po­no­vi.”
Evro­pu su, da­kle, skla­pa­le Fran­cu­ska – ko­ju je Hi­tler te­ško na­gr­dio, po­ni­zio i po­ra­zio, ta­ko da joj u vi­da­nju ra­na ni­je mo­gao po­mo­ći ju­nač­ki mit o po­kre­tu ot­po­ra, i Nje­mač­ka – po­di­je­lje­na i u tom tre­nut­ku oku­pi­ra­na (ne za­bo­ra­vi­mo da je Ade­na­u­e­ro­va vlast bi­la pod svo­je­vr­snim nad­zo­rom sa­ve­znič­kih voj­nih iza­sla­ni­ka, iz­me­đu osta­lih i ju­go­slo­ven­skog, i da će ta­ko osta­ti sve do kra­ja še­zde­se­tih…), po­ra­že­na, raz­va­lje­na, ozlo­gla­še­na, osum­nji­če­na i u zna­čaj­noj mje­ri traj­no raš­čo­vje­če­na, ko­ja u to vri­je­me, 1951. ka­da je ute­me­lje­na Evrop­ska za­jed­ni­ca za ugljen i če­lik još ni­je ima­la pra­vo ni­ti da bu­de čla­ni­ca Uje­di­nje­nih na­ro­da (to će po­sta­ti, či­ni mi se, 1955.). Ovo­me dvoj­cu bi­li su pri­dru­že­ni Ita­li­ja, ko­ja je, ta­ko­đe, bi­la na zlu gla­su, kao na­sled­ni­ca fa­ši­stič­kog re­ži­ma i di­o­ni­ca Si­la oso­vi­ne, ko­joj ni­je mo­gao po­mo­ći ni po­kret ot­po­ra ko­ji su či­ni­li ko­mu­ni­stič­ko-so­ci­ja­li­stič­ki par­ti­za­ni, a još ma­nje to što je Ko­mu­ni­stič­ka par­ti­ja bi­la naj­ve­ća i naj­ja­ča u dr­ža­vi (ni Ita­li­ja ni­je bi­la čla­ni­ca Uje­di­nje­nih na­ro­da), te Ho­lan­di­ja, Bel­gi­ja i Luk­sem­burg, ko­je je Hi­tler pre­ga­zio u jed­nom da­hu, a či­je pa­tri­o­te ni­su pru­ža­le zna­čaj­ni­ji ot­por fa­ši­zmu, ta­ko da, čak ni sim­bo­lič­no, ni­su par­ti­ci­pi­ra­li u po­bjed­nič­koj le­gen­di po­bjed­nič­ke i an­ti­fa­ši­stič­ke Evro­pe.
Ista eki­pa do­ju­če­ra­šnjih hu­li­ga­na, isto­rij­skih gu­bit­ni­ka i očaj­ni­ka šest go­di­na ka­sni­je skla­pa Rim­ski spo­ra­zum i stva­ra Evrop­sku eko­nom­sku za­jed­ni­cu, pa Evrop­sku za­jed­ni­cu za atom­sku ener­gi­ju. U to vri­je­me Nje­mač­ka je po­li­tič­ki pa­ra­li­zo­va­na, du­bo­ko hip­no­ti­sa­na vla­sti­tim zlom i zlo­či­nom, ta­ko da se po­stup­no ra­đa­nje za­jed­nič­ke – ne sa­mo eko­nom­ske – po­li­ti­ke od­vi­ja i kao svo­je­vr­sna is­po­moć ne­moć­noj Nje­mač­koj. No­va evrop­ska po­li­ti­ka bi­la je i bi­će pr­va nje­mač­ka po­li­ti­ka po­sli­je Dru­gog svjet­skog ra­ta. Za njen na­sta­nak pre­sud­no va­žni bi­li su Fran­cu­ska i ge­ne­ral Šarl de Gol.
De Gol se že­sto­ko pro­ti­vio pri­klju­če­nju Ve­li­ke Bri­ta­ni­je za­jed­ni­ci, i dok god je on bio na vla­sti, Bri­tan­ci ni­su mo­gli ni pri­smr­di­ti Evro­pi. Fran­cu­ski vo­đa je, na­i­me, vje­ro­vao da bi pri­stu­pa­nje Bri­ta­na­ca Evro­pu opa­sno pri­bli­ži­lo Sje­di­nje­nim Dr­ža­va­ma, ali i da Bri­tan­ce ne za­ni­ma ni­šta dru­go osim slo­bod­nog tr­ži­šta. Tek ka­da je 28. apri­la 1969. sta­ri ge­ne­ral de­mi­si­o­ni­rao, jer mu je pro­pao re­fe­ren­dum o for­mal­nim pro­mje­na­ma u dr­žav­noj upra­vi, a za­pra­vo is­tra­u­mi­ran stu­dent­skom i dru­štve­nom po­bu­nom 1968., i ka­da je na vlast do­šao Žorž Pompidou, Ve­li­ka Bri­ta­ni­ja je, za­jed­no s Dan­skom i Ir­skom, mo­gla po­sta­ti dio Uni­je.
No, je­su li Bri­tan­ci Evro­pi pri­stu­pi­li kao po­bjed­ni­ci? Ni­su, ni­ka­ko. Iako su, ali da­le­ko iza stvar­nih rat­nih po­bjed­ni­ka So­vjet­skog Sa­ve­za i Sje­di­nje­nih Ame­rič­kih Dr­ža­va, po­bi­je­di­li Hi­tle­ra, Bri­tan­ci vi­še ni­kad ne­će ima­ti onu moć i uti­caj, ni­ka­da ne­će bi­ti ona­ko ve­li­ki ka­kvi su bi­li do iz­bi­ja­nja Dru­gog svjet­skog ra­ta.
Sam Vin­ston Čer­čil ubr­zo je na­kon ra­ta pred­lo­žio stva­ra­nje sje­di­nje­nih evrop­skih dr­ža­va. Ali bez Bri­ta­ni­je, ko­ja bi ta­kvoj za­jed­ni­ci mo­gla bi­ti sa­mo po­vla­šte­ni eko­nom­ski part­ner i most pre­ma Ame­ri­ci. Ono od če­ga se De Go­lu di­za­la ko­sa na gla­vi, Čer­či­lu je bi­lo po­že­ljan cilj. Iz de­ce­ni­je u de­ce­ni­ju, iz eta­pe u eta­pu, mi­je­nja se i uti­sak o to­me ko je od te dvo­ji­ce po­li­tič­kih ve­li­ka­na i vi­zi­o­na­ra bio u pra­vu. Go­di­ne 2017. se či­ni da je to bio De Gol.
Ali vra­ti­mo se na ono od če­ga pri­ča za­po­či­nje: i Ve­li­ka Bri­ta­ni­ja Evro­pi je pri­stu­pi­la u zna­ku vla­sti­tog po­ra­za, tra­že­ći na­čin da spa­si ne­što od onog što je ne­po­vrat­no iz­gu­bi­la u di­rekt­nim, a još vi­še u in­di­rekt­nim bit­ka­ma Dru­gog svjet­skog ra­ta.
Pod­sje­ti­mo se ka­ko je da­lje išlo, i s ka­kvih se po­zi­ci­ja ula­zi­lo u Evro­pu: na­kon slo­ma pu­kov­nič­ke dik­ta­tu­re – opet se ra­di­lo o fa­ši­sti­ma – Grč­ka je 1981. pri­mlje­na u Uni­ju, ne bi li se So­vje­ti uda­lji­li od to­plih vo­da Me­di­te­ra­na. Pet go­di­na ka­sni­je, 1986. biv­ša kle­ro­fa­ši­stič­ka Špa­ni­ja i post­sa­la­za­rov­ski, post­fa­ši­stič­ki Por­tu­gal ula­ze u Uni­ju, ko­ja, kao i u grč­kom slu­ča­ju, go­le­mim ma­te­ri­jal­nim ula­ga­nji­ma – ko­ja će u ka­sni­jim pri­klju­če­nji­ma iz­o­sta­ti – na­sto­ji i u ve­li­koj mje­ri uspi­je­va, da pre­o­kre­ne stva­ri i iz­bri­še tra­go­ve po­vi­je­snih tra­u­ma i po­ra­za u ove tri ze­mlje. To što su Gr­ci, Por­tu­gal­ci, a po­go­to­vu Špan­ci go­lim ša­ka­ma ru­ši­li dik­ta­to­re i us­po­sta­vlja­li de­mo­kra­ti­ju, bez evrop­skih no­va­ca i po­dr­ške bi­lo bi ne­do­volj­no, i vr­lo je vje­ro­vat­no da bi se usko­ro do­go­dio ne­ga­tiv­ni pre­o­kret… Po­ra­zi ko­je su ove ze­mlje ulo­ži­le u pro­je­kat uje­di­nje­nja u sva­kom su po­gle­du ople­me­ni­li Evro­pu. Ali te po­ra­ze ne tre­ba za­bo­ra­vlja­ti, isto kao što Ame­ri­ka ili So­vjet­ski Sa­vez ni­su za­bo­ra­vlja­li, ili ne za­bo­ra­vlja­ju, svo­je po­bje­de. Va­žno je po­zna­va­ti le­gen­du o uje­di­nje­nju. Va­žno je pam­ti­ti raz­lo­ge ko­ji su to­me vo­di­li, jer ka­da se ti raz­lo­zi poč­nu za­bo­ra­vlja­ti, za­jed­ni­ca se, oče­ki­va­no, po­či­nje ras­pa­da­ti.
A on­da je 1992. u Mastrih­tu Evrop­ska eko­nom­ska za­jed­ni­ca pre­ra­sla u Evrop­sku uni­ju, ko­ja bi, opet, tre­ba­lo da po­sta­ne Evrop­ska Uni­ja (pa ja ta­ko i pi­šem: Evrop­ska Uni­ja, u na­di da bi pra­vo­pis mo­gao po­mo­ći po­zi­tiv­nom po­vi­je­snom pro­ce­su). Za De Go­la to bi tre­ba­lo da bu­de Evro­pa na­ci­ja, Njem­ci su, kao iskon­ski fe­de­ra­li­sti, sa­nja­li o evrop­skoj fe­de­ra­ci­ji. Obo­je je de­li­ka­tan po­li­tič­ki, kul­tur­ni i ci­vi­li­za­cij­ski pro­je­kat.
Tri go­di­ne ka­sni­je čla­no­vi Uni­je po­sta­ju Austri­ja, Šved­ska i Fin­ska. Ula­zak Austri­ja­na­ca i Fi­na­ca mo­gao se de­si­ti sa­mo na­kon pro­pa­sti So­vjet­skog Sa­ve­za. Oni su u Uni­ju ušli ona­ko ka­ko će po­sli­je ula­zi­ti ze­mlje is­toč­ne, post­ko­mu­ni­stič­ke Evro­pe, jer se po­bjed­nič­ka im­pe­ri­ja iz Dru­gog svjet­skog ra­ta u me­đu­vre­me­nu – ras­pa­la. Ali ras­pad So­vjet­skog Sa­ve­za ni­po­što ne zna­či ras­pad ili po­raz Ru­si­je. To bi, valj­da, i da­nas tre­ba­lo ima­ti na umu.

Na kra­ju Dru­gog svjet­skog ra­ta, ka­da je Evro­pa po­če­la iz­gra­đi­va­ti svoj da­na­šnji su­bjek­ti­vi­tet, iz rat­ne po­bje­de ro­di­la su se dvi­je ve­li­ke po­bjed­nič­ke im­pe­ri­je: ame­rič­ka, ko­ji je, isti­na, osta­la s dru­ge stra­ne oke­a­na, ali je ovla­da­la po­lo­vi­nom svi­je­ta, i so­vjet­ska, ko­ja je oslo­ba­đa­ju­ći Evro­pu od naj­ve­ćeg zla ko­je ju je mo­glo za­te­ći, od na­ci­zma i fa­ši­zma, us­put pro­gu­ta­la po­la Evro­pe. Osim što je evrop­ski is­tok pot­či­nio svo­joj im­pe­ri­jal­noj vo­lji i ide­o­lo­gi­ji, Austri­ju je uci­je­nio i za­to­čio, Fin­sku ogra­ni­čio u nje­zi­nom su­ve­re­ni­te­tu, okru­žio Ber­lin i stu­pio na po­la ko­ra­ka od Ri­ma i Pa­ri­za.
Po­ra­že­ni su, vo­de­ći ra­ču­na o raz­li­či­tim mo­da­li­te­ti­ma vla­sti­tih po­ra­za, pa­žlji­vi pre­ma tra­u­mi ono­ga dru­gog, u ta­kvim uslo­vi­ma za­po­če­li taj ve­li­čan­stve­ni pro­jekt evrop­skog uje­di­nje­nja. Ako od te za­jed­ni­ce ob­zir­nih gu­bit­ni­ka na kra­ju vi­še ne bu­de ni­šta, ako Evro­pa po­stra­da i ras­pad­ne se, jer je za­bo­ra­vi­la od če­ga je stva­ra­na, sve­jed­no će to bi­ti naj­čo­vječ­ni­ji po­li­tič­ki akt u po­vi­je­sti, ap­so­lut­ni vr­hu­nac jed­ne ci­vi­li­za­ci­je. Eto, za­to pre­zir pre­ma Ger­tu Vil­der­su, tom po­lu­a­zi­jat­skom olo­šu… U kri­vu ste ako vam se či­ni da ra­si­ste ne tre­ba pi­ta­ti za po­ri­je­klo. Oni, na­i­me, ne­ma­ju pra­vo na ba­bu Srp­ki­nju ili na tet­ku mu­sli­man­ku. I ra­si­zam, na­i­me, na ne­što oba­ve­zu­je.
wwwjer­go­vic.com