Glu­mi­ca Slo­bo­da Mi­ća­lo­vić vo­li da do­đe u Ko­tor, ne sa­mo pro­fe­si­o­nal­no, već i pri­vat­no. Pret­pro­šle go­di­ne u vri­je­me ljet­nje­ga kar­ne­va­la ov­dje je, ka­že, do­ve­la svo­ju dje­cu da vi­de ko­tor­ske ma­ška­re. Pr­vi put je na sce­ni Kul­tur­nog cen­tra „Ni­ko­la Đur­ko­vić” igra­la sa Po­zo­ri­štem „PUŽ” u pred­sta­vi „Mi­la­di­no­va ča­rob­na lam­pa” u okvi­ru Ko­tor­skog fe­sti­va­la po­zo­ri­šta za dje­cu. Du­go je bo­ra­vi­la u Ko­to­ru kad su sni­ma­li se­ri­ju „Mje­šo­vi­ti brak”, ov­dje su ta­da pro­ve­li oko 50 da­na, pri­sje­ća se glu­mi­ca ko­ja je u re­ži­ji Tee Pu­ha­rić, za­jed­no sa Igo­rom Đor­đe­vi­ćem na­stu­pi­la u ro­man­tič­noj ko­me­di­ji „Fren­ki i Džo­ni”, ko­ju je na­pi­sao ame­rič­ki dram­ski pi­sac Te­rens Mek­ne­li. Po­ža­li­la nam se da joj je bi­lo hlad­no na sce­ni, gri­ja­nja kao da ni­je bi­lo, a ko­tor­sko gle­da­li­šte je ma­lo „du­blje” pa su mo­ra­li ma­lo „ja­če” da igra­ju, da bu­du gla­sni da bi ih pu­bli­ka ču­la, što se po­ma­lo ko­si sa in­tim­nom pri­ro­dom ko­me­di­je.
- Po­što smo na­vi­kli da u po­zo­ri­štu bu­de ti­ši­na, ma­lo nas je ža­mor de­kon­cen­tri­sao, to ne­ka­ko i mo­že­mo pod­ni­je­ti, ali zvo­nja­vu te­le­fo­na - ni­ka­ko. I u po­zo­ri­štu u Be­o­gra­du se to ne­kad de­si, stvar­no iz­ba­ci glum­ca iz fo­ku­sa. Sve u sve­mu, po apla­u­zu bih re­kla da su po­sje­ti­o­ci uži­va­li. Mo­žda smo se ma­lo „na­mu­či­li” da ih pri­mi­ri­mo u ne­kim mo­men­ti­ma, ali či­ni mi se da je ovo bi­la jed­na uspje­šna pred­sta­va, čak sam pri po­klo­nu vi­dje­la i su­ze u pu­bli­ci, što mi je baš dra­go, ka­že glu­mi­ca za „Dan”.
• Ima­mo li do­volj­no ka­rak­ter­nih žen­skih ulo­ga u po­zo­ri­štu, na fil­mu...?
- To je ve­li­ki pro­blem uvi­jek sa žen­skim ulo­ga­ma. Kad se do­hva­ti­te kla­si­ke, tu i mo­že da se na­đe ne­ki ka­rak­ter­ni lik, a sa­vre­me­ni ko­ma­di se uglav­nom ba­ve ne­kim „mu­škim te­ma­ma”, ta­ko da su žen­ski li­ko­vi za­i­sta u pro­ble­mu i na fil­mu, po­go­to­vo. Ovo je za­to bi­lo po­seb­no za­do­volj­stvo, gdje nas dvo­je za­jed­no tra­ga­mo za tim. U ovom ko­ma­du pod­jed­na­ko ima­ju pro­sto­ra i mu­ška­rac i že­na. Iz mog is­ku­stva, uvi­jek vas ulo­ga pro­na­đe, da li je glav­na ili ni­je glav­na, va­žno je da bu­de do­bra ulo­ga, da ima­te šta da po­ka­že­te.
• Pri­želj­ku­je­te li ne­ku ulo­gu?
- Sad ne­mam že­lju za ne­ku od­re­đe­nu ulo­gu, a dok sam bi­la mla­đa, bi­lo je to­ga. Vo­lje­la bih da uvi­jek ra­dim sa do­brim re­di­te­lji­ma, ko­ji zna­ju šta ho­će, da bu­de do­bra po­dje­la i da bu­de do­bar tekst. Mo­žda još da bu­de ulo­ga za ko­ju glu­mac mo­ra ma­lo da se „po­mu­či” i da ni­je baš na pr­vi po­gled sa­vr­še­na. On­da je sve lak­še i to bu­de ja­ko do­bro.
• A, to ni­je uvi­jek slu­čaj?
- Ni­je. U ovom slu­ča­ju je­ste, jer smo mi bi­ra­li jed­no dru­go i sa­rad­ni­ke. Ovo je bi­la na­ša ide­ja da ura­di­mo ovu pred­sta­vu. Igo­ro­va su­pru­ga Zo­ra­na Be­ćić, ina­če mo­ja dru­ga­ri­ca sa kla­se, ona je pro­na­šla tekst „Fren­ki i Džo­ni” i pi­ta­la: „Za­što vas dvo­je to ne ura­di­te?”. Mi­sli­la sam da od to­ga ne­ma ni­šta, po­što sva­ko od nas ima pu­no oba­ve­za, me­đu­tim, ne­ka­ko smo se uhva­ti­li i pred­sta­va je za­ži­vje­la. Iza­šli smo u apri­lu pro­šle go­di­ne, ovo je već 38. iz­vo­đe­nje.
Igra­te u fil­mu „Na mli­ječ­nom pu­tu” sa Mo­ni­kom Be­lu­či . Ka­ko je bi­lo sa­ra­đi­va­ti sa njom i sa re­di­te­ljem Emi­rom Ku­stu­ri­com?
- Ne­ka­ko se čo­vjek br­zo na­vik­ne, to je valj­da na­ša pri­ro­da, da su ti lju­di po­red vas. Na do­bro se čo­vjek la­ko na­vik­ne. Ra­di­la sam sa lju­di­ma ko­ji su vr­hun­ski pro­fe­si­o­nal­ci u svom po­slu, pri­je sve­ga sa pro­fe­so­rom Ku­stu­ri­com, što sam mno­go že­lje­la još dok sam bi­la stu­dent glu­me. No­sim jed­no fan­ta­stič­no tro­i­po­go­di­šnje is­ku­stvo. To je ri­jet­ka pri­li­ka da vam ne­ko da ta­kvu žen­sku ulo­gu na fil­mu, to­li­ku i ta­kvu. Ve­li­ka je sre­ća igra­ti lik Mi­le­ne, že­ne ko­ja je biv­ša gim­na­sti­čar­ka, ko­ja po­ku­ša­va da se uda iz lju­ba­vi, on­da pra­vi je­dan ha­os i na ne­ki na­čin ona sve njih po­ve­de u smrt, iz či­ste lju­ba­vi. To je jed­na div­na pri­ča i to­plo je pre­po­ru­ču­jem, da lju­di sa­mo sjed­nu i da pu­ste da taj film do­pre do njih, bez ika­kvih pred­ra­su­da, bez „pred­zna­nja” o fil­mu. Sa­mo ne­ka do­pu­ste da ih do­tak­ne, jer to je pri­ča ko­ja će sva­ko­me tak­nu­ti du­šu.
• U ko­jim pred­sta­va­ma pu­bli­ka mo­že da vas vi­di u po­zo­ri­štu?Sni­ma­te li no­ve se­ri­je?
-U svo­joj ma­tič­noj ku­ći u Na­rod­nom po­zo­ri­štu igram u ko­ma­di­ma „Zli du­si”, „Ču­do u Šar­ga­nu”, „Fren­ki i Džo­ni”, za­tim u Po­zo­ri­štu na Te­ra­zi­ja­ma u mju­zi­klu „Či­ka­go”, U Ju­go­slo­ven­skom dram­skom- „Tar­tif”, „Ni­je smrt bi­ci­klo (da ti ga ukra­du)”...Sad pri­pre­mam se­ri­ju „Ne­ma­nji­ći”, od sju­tra po­či­njem, pa film „Princ Rast­ko Ne­ma­njić” i bi­će još je­dan film sa La­za­rom Ri­stov­skim, bi­će li­je­po.
M.D.PO­PO­VIĆ


Bi­ti hra­bar za no­vi po­če­tak

- Na­ma je bi­lo in­te­re­sant­no da ra­di­mo ovaj ko­mad upra­vo zbog te me­đu­sob­ne otu­đe­no­sti mu­ško-žen­ske i zbog to­ga što se svi pla­ši­mo da uplo­vi­mo u no­vu lju­bav, zbog tih pret­hod­nih „oži­lja­ka” ko­je no­si­mo. Ba­vi­li smo se tom te­mom da bu­de­mo hra­bri – zna­mo da ni­je la­ko, da je sve ne­iz­vje­sno, čak po­sto­ji ta re­če­ni­ca ko­ju sva­ko od nas svje­sno ili ne­svje­sno tra­ži, a to je kad Džo­ni pi­ta: „Šta bi ti htje­la, ne­ku ga­ran­ci­ju da će­mo bi­ti sreć­ni, ka­ko ti to mi­sliš da ži­viš?” I me­ni se či­ni da je to ono što mi če­sto tra­ži­mo – da nam ne­ko ka­že: „Da, sreć­ni ste!”, a ne vi­di­mo da je sre­ća tu is­pred nas, sa­mo tre­ba da bu­de­mo do­volj­no hra­bri da uplo­vi­mo u to.


Sa­ra­đu­ju na „vi­šem ni­vou”

Na pi­ta­nje ka­ko je do­ži­vio ko­mu­ni­ka­ci­ju sa ko­tor­skom pu­bli­kom glu­mac Igor Đor­đe­vić je u ša­li pri­mi­je­tio da su se „oni fi­no is­ko­mu­ni­ci­ra­li”, mi­sle­ći na gla­sne ko­men­ta­re jed­nog pa­ra u pu­bli­ci. To­kom pred­sta­ve uba­cio je re­če­ni­cu: „Ima­mo gla­sne kom­ši­je”, alu­di­ra­ju­ći na po­je­din­ce, či­ji su raz­go­vor ču­li na sce­ni. Sla­že se da za is­hod pred­sta­ve mno­go zna­či ka­da se glum­ci do­bro po­zna­ju. On i Slo­bo­da du­go ra­de za­jed­no, a ona i nje­go­va su­pru­ga su naj­bo­lje dru­ga­ri­ce, ta­ko da se i po­ro­dič­no če­sto vi­đa­ju. Igra­li su za­jed­no u pred­sta­vi „Don Kr­sto”, u se­ri­ja­ma „Ne­po­be­di­vo sr­ce”, gdje je igrao ne­ga­tiv­ca Vla­du.
-Uža­sno je bit­no da se glum­ci po­zna­ju, po­go­to­vu za ova­kvu vr­stu ko­ma­da gdje ne­ma­te na ko­ga da se oslo­ni­te, ima­te sa­mo part­ne­ra i se­be - re­kao je Đor­đe­vić za „Dan”.