Te­a­tar­ske ku­će ši­rom svi­je­ta da­nas obi­lje­ža­va­ju Svjet­ski dan po­zo­ri­šta, ko­ji je usta­no­vljen 1962. go­di­ne, na dan ka­da je otvo­ren Te­a­tar na­ci­ja u Pa­ri­zu.
Svjet­ski dan po­zo­ri­šta je pri­li­ka za po­zo­ri­šne pro­fe­si­o­nal­ce da pod­sje­te jav­nost na sna­gu iz­ved­be­nih umjet­no­sti i umjet­nič­kog stva­ra­la­štva ko­je pro­iz­i­la­zi iz ko­lek­tiv­nog kre­a­tiv­nog či­na. Ujed­no, to je i pri­li­ka za pod­sje­ća­nje na do­pri­nos po­zo­ri­šne umjet­no­sti u pro­du­blji­va­nju ra­zu­mi­je­va­nja i mi­ra u svi­je­tu.
Sva­ke go­di­ne 27. mar­ta po­zo­ri­šta u svi­je­tu, na­ci­o­nal­ni cen­tri Me­đu­na­rod­nog po­zo­ri­šnog in­sti­tu­ta i či­ta­va me­đu­na­rod­na po­zo­ri­šna za­jed­ni­ca, or­ga­ni­zu­ju raz­ne po­zo­ri­šne ma­ni­fe­sta­ci­je, od ko­jih je naj­va­žni­ja tra­di­ci­o­nal­na me­đu­na­rod­na po­ru­ka ko­ju, na po­ziv ITI-ja, pi­še po­zo­ri­šna lič­nost svjet­skog ugle­da. Po­ru­ka se pre­vo­di na vi­še od 20 je­zi­ka, či­ta pred de­se­ti­na­ma hi­lja­da gle­da­la­ca u po­zo­ri­šti­ma, štam­pa i emi­tu­je u sto­ti­na­ma no­vi­na, ča­so­pi­sa, ra­dio i te­le­vi­zij­skim sta­ni­ca na svim kon­ti­nen­ti­ma.
Pr­vu po­ru­ku za Svjet­ski dan po­zo­ri­šta na­pi­sao je Žan Kok­to 1962. Ove go­di­ne po­ru­ku je na­pi­sa­la fran­cu­ska film­ska i po­zo­ri­šna glu­mi­ca Iza­bel Iper.
– Po­zo­ri­šte se uvi­jek, iz­no­va di­že iz pe­pe­la. Ono je tek kon­ven­ci­ja ko­ju ne­u­mor­no va­lja raz­bi­ja­ti. Sa­mo ta­ko mo­že op­sta­ti. Po­zo­ri­šte ima obi­lan ži­vot ko­ji pr­ko­si pro­sto­ru i vre­me­nu, naj­sa­vre­me­ni­ji ko­ma­di na­pa­ja­ju se pro­šlim sto­lje­ći­ma, naj­kla­sič­ni­ji re­per­to­a­ri po­sta­ju mo­der­ni sva­ki put kad ih iz­no­va po­sta­vlja­mo. Svjet­ski dan po­zo­ri­šta sva­ka­ko ni­je obi­čan dan u na­šoj sva­ko­dne­vi­ci. On oži­vlja­va ogro­man pro­stor – vri­je­me...
U ovu Une­sko­vu dvo­ra­nu ni­sam sti­gla sa­ma, sa mnom su i svi oni li­ko­vi ko­je sam utje­lo­vi­la na sce­ni, ulo­ge ko­je nam se či­ni da na­pu­šta­mo kad je sve go­to­vo, no ko­je u na­ma vo­de taj­ni ži­vot, sprem­ne po­bolj­ša­ti ili uni­šti­ti ulo­ge ko­je će ih na­sli­je­di­ti: Fe­dra, Ara­min­ta, Or­lan­do, He­da Ga­bler, Mar­ki­za de Mer­te­u­il, Blanš Du Boa… Prat­nja su mi i svi oni li­ko­vi ko­ji su mi se svi­dje­li, ko­ji­ma sam apla­u­di­ra­la kao pu­bli­ka. Ta­ko pri­pa­dam ci­je­lo­me svi­je­tu. Gr­ki­nja sam, Afri­kan­ka, Si­rij­ka, Ve­ne­ci­jan­ka, Ru­ski­nja, Bra­zil­ka, Per­sij­ka, Ri­mljan­ka, Ja­pan­ka, Mar­sej­ka, Nju­jor­čan­ka, Fi­li­pin­ka, Ar­gen­tin­ka, Nor­ve­žan­ka, Ko­rej­ka, Nje­mi­ca, Austri­jan­ka, En­gle­ski­nja... To je baš pra­va mon­di­ja­li­za­ci­ja – za­pi­sa­la je, iz­me­đu osta­log, u svo­joj po­ru­ci Iza­bel Iper.
Ona je pod­sje­ti­la­da je 1964, po­vo­dom da­na po­zo­ri­šta, Lo­rens Oli­vi­je ob­ja­vio da je, na­kon vi­še od jed­nog sto­lje­ća bor­be, u En­gle­skoj ko­nač­no osno­va­no na­ci­o­nal­no po­zo­ri­šte, vje­ru­ju­ći da Šak­spir pri­pa­da svi­ma na svi­je­tu.
– Bi­lo mi je dra­go ču­ti da je autor pr­ve po­ru­ke po­vo­dom Svjet­skog da­na po­zo­ri­šta, 1962. go­di­ne, bio Kok­to, baš pri­klad­no, bu­du­ći da je on, zar ne, pred­u­zeo „put oko svi­je­ta za 80 da­na”. Ja sam na dru­ga­či­ji na­čin ob­i­šla svi­jet, kroz 80 pred­sta­va ili 80 fil­mo­va. Na­vo­dim i fil­mo­ve jer za me­ne ne­ma raz­li­ke iz­me­đu glu­me u po­zo­ri­štu i glu­me u fil­mu, i sva­ki put kad to ka­žem iza­zo­vem ču­đe­nje, ali ta­ko je, isti­na je. Ni­ka­kve raz­li­ke – za­pi­sa­la je Iper.
Ona je do­da­la da je sa­mo jed­na od broj­nih oso­ba za­slu­žnih što po­zo­ri­šte.
– To je na ne­ki na­čin i naš za­da­tak. I na­ša po­tre­ba, da ta­ko ka­žem: ni­smo mi za­slu­žni za to što sam u 55 go­di­na osma že­na po­zva­na da pre­ne­se po­ru­ku; na kra­ju kra­je­va i ne znam je li ri­ječ „po­ru­ka” pri­klad­na. Kad mo­ji pret­hod­ni­ci (mu­ški rod se na­me­će!) go­vo­re o po­zo­ri­štu, oni go­vo­re o ma­šti, slo­bo­di, po­ri­je­klu, pri­zi­va­ju u sje­ća­nje mul­ti­kul­tu­ral­nost, lje­po­tu, pi­ta­nja bez od­go­vo­ra… Bu­du­ći da se na­la­zim u Pa­ri­zu ne­po­sred­no pred pred­sjed­nič­ke iz­bo­re, pred­la­žem oni­ma ko­ji su sklo­ni pre­u­ze­ti vlast da vo­de ra­ču­na o ne­za­mi­sli­vim pred­no­sti­ma ko­je no­si po­zo­ri­šte. Sa­mo bez haj­ke! Po­zo­ri­šte za me­ne pred­sta­vlja onog dru­gog, ono je di­ja­log, od­sut­nost mr­žnje. Pri­ja­telj­stvo me­đu na­ro­di­ma, ni­sam si­gur­na što ono pod­ra­zu­mi­je­va, ali vje­ru­jem u za­jed­ni­cu, u pri­ja­telj­stvo pu­bli­ke i glu­ma­ca, u je­din­stvo svih onih ko­je po­zo­ri­šte spa­ja, onih ko­ji ga pi­šu, ko­ji ga pre­vo­de, onih ko­ji ga ra­svje­tlja­va­ju, obla­če, de­ko­ri­šu, onih ko­ji ga iz­vo­de, ko­ji ga či­ne, ko­ji u nje­ga od­la­ze. Po­zo­ri­šte nas šti­ti, pru­ža nam za­klon… Mi­slim i da nas vo­li… ono­li­ko ko­li­ko mi vo­li­mo nje­ga… Sje­ćam se jed­nog re­di­te­lja sta­re ško­le ko­ji bi sva­ko ve­če pri­je po­di­za­nja za­vje­se, iza ku­li­sa, odre­ši­tim to­nom re­kao: „Mje­sta za po­zo­ri­šte!” – za­klju­či­la je slav­na glu­mi­ca.
S.Ć.


U Zet­skom do­mu igra „Lep­tir”

Po­vo­dom obi­lje­ža­va­nja 27. mar­ta na sce­ni Kra­ljev­skog po­zo­ri­šta „Zet­ski dom” na Ce­ti­nju, ve­če­ras u 20 sa­ti bi­će iz­ve­de­na pred­sta­va „Lep­tir” ko­ju je po tek­stu Alek­san­dra Ra­du­no­vi­ća re­ži­rao An­draš Ur­ban.
Ri­ječ je o dra­mi ko­ja bes­kom­pro­mi­sno de­kon­stru­i­še po­jam po­ro­di­ce i go­vo­ri o ne­do­sta­ci­ma mo­ra­la, lju­ba­vi, po­sve­će­no­sti, ra­zu­mi­je­va­nja...
– Čo­vjek, unu­tar sop­stve­ne ne­spo­sob­no­sti da se ob­ra­ču­na sa tra­di­ci­o­nal­nim pri­stu­pom dru­štvu, ni­je u sta­nju da po­sta­ne ade­kvat­no “ja”, auten­tič­no li­ce osnov­ne za­jed­ni­ce, da pri­hva­ti onog dru­gog, s ko­jim tre­ba da či­ni onu pr­vo­bit­nu će­li­ju dru­štva, ko­ja sva­ka­ko ni­je na­mi­je­nje­na za de­struk­ci­ju već za stva­ra­nje. Že­li­mo se ro­di­ti, po­no­vo i po­no­vo. Ta že­lja, ipak se ar­ti­ku­li­še u tom na­bo­ju ru­še­nja sve­ga onog ljud­skog, ko­ji ina­če ocje­nju­je­mo po­zi­tiv­no, kao osnov­ne vri­jed­no­sti čo­vje­ko­vog po­sto­ja­nja. Ro­di­mo se za sva­ku sce­nu. A ra­đa se i zlo sa na­ma, unu­tar ma­te­ri­ce dru­štva. Od­go­vo­ran je uvi­jek onaj dru­gi, i taj mo­ra da stra­da – re­kao je re­di­telj Ur­ban.
U pred­sta­vi igra­ju Ana Vu­jo­še­vić, Sr­đan Gra­ho­vac i De­jan Iva­nić. Dra­ma­tur­gi­ju pot­pi­su­je Raj­ko Ra­du­lo­vić, ko­sti­mo­gra­fi­ju Li­na Le­ko­vić, a mu­zi­ku Alek­san­dar Ra­du­no­vić.


„Uče­ne že­ne” i či­ta­nje po­ru­ke

Na Ve­li­koj sce­ni Cr­no­gor­skog na­rod­nog po­zo­ri­šta u 20 sa­ti bi­će iz­ve­de­na pred­sta­va „Uče­ne že­ne” Ža­na Ba­ti­sta Po­kle­na Mo­li­je­ra, u re­ži­ji Ja­go­ša Mar­ko­vi­ća. Pri­je po­čet­ka pred­sta­ve, po­ru­ku Iza­bel Iper pro­či­ta­će glu­mi­ca Cr­no­gor­skog na­rod­nog po­zo­ri­šta An­drea Mu­go­ša.