PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ


Stra­nac ne mo­že da pru­ži ono što mo­že do­ma­ći čo­vjek. Sve­stra­no svjet­sko obra­zo­va­nje mo­glo se ste­ći i bez stran­ca, ta­ko što bi kne­že­vić Pe­tar ka­sni­je u prat­nji svog ofi­ci­ra-vas­pi­ta­ča pro­pu­to­vao kroz pro­sve­će­ne evrop­ske ze­mlje i u nji­ma du­že bo­ra­vio.
Knez Alek­san­dar ni­je pri­hva­tio Alim­pi­ćev plan. Čla­no­vi nje­go­ve po­ro­di­ce i ne­ki mi­ni­stri za­la­ga­li su se da bu­du­ći knez bu­de obra­zo­van u ši­rem, de­mo­krat­skom du­hu. Uka­zi­va­li su da sa­mo obra­zo­va­ni vla­dar mo­že da vla­da po usta­vu i za­ko­ni­ma. Zbog to­ga je po­tra­ga za stran­cem ko­ji bi vas­pi­ta­vao kne­že­vi­ća Pe­tra bi­la na­sta­vlje­na. Či­ta­va epi­zo­da po­ka­zu­je do ko­je mje­re su voj­ni kru­go­vi že­lje­li da uti­ču na obra­zo­va­nje bu­du­ćeg kne­za, uvje­re­ni da će na taj na­čin bi­ti u sta­nju da od­re­đu­ju i nje­go­vu po­li­ti­ku u bu­duć­no­sti.
Dok se od­vi­ja­la ova raz­mje­na mi­šlje­nja, kne­že­vić Pe­tar je do­bio no­vog pro­fe­so­ra fran­cu­skog je­zi­ka, po­što je ostao bez sta­rog. Ta­da­šnji po­pe­či­telj pro­svje­te La­zar Ar­se­ni­je­vić Ba­ta­la­ka po­nu­dio je to mje­sto Je­vre­mu Gru­ji­ću, ko­ji se tek vra­tio sa ško­lo­va­nja iz Fran­cu­ske, gdje je bio dr­žav­ni pi­to­mac. Gru­jić bi­lje­ži da ga je po­zvao Ba­ta­la­ka „ko­ji me je na na­u­ke u stra­ne ze­mlje po­slao i ko­ji mi je po­sli­je dr­žav­nu po­moć od­u­zeo i sta­ne me pi­ta­ti oću­li i sa­vje­to­va­ti da se pri­mim za na­stav­ni­ka Pe­ro­vog”. Gru­jić se pi­tao da li je to ra­dio po svom na­ho­đe­nju ili je to od nje­ga tra­žio knez Alek­san­dar. U pr­vom tre­nut­ku Gru­jić ni­je pri­hva­tio pred­log, „naj­vi­še sto­ga što bi se ta­ko su­vi­še i ne­lič­no za di­na­sti­ju ve­zao, a ni­je­sam bio si­gu­ran da u uči­telj­skom po­slu sa dvo­rom u su­kob ne bi do­šao”. Gru­jić je pri­hva­tio da pod­u­ča­va kne­že­vu dje­cu, kne­že­vi­ća Pe­tra i kne­gi­nji­cu Je­le­nu, u fran­cu­skom je­zi­ku to­kom 1854. i 1855. go­di­ne.
Tra­ga­nje za vas­pi­ta­čem na­sta­vlja­lo se ve­li­kim in­ten­zi­te­tom. Knez Alek­san­dar je is­ko­ri­stio Bla­znav­čev put u Beč, u je­sen 1854. go­di­ne, i tra­žio od nje­ga da se ras­pi­ta za ne­kog uče­nog stran­ca ko­ji bi se pri­hva­tio tog po­sla. Bla­zna­vac se obra­tio za po­moć Fra­nji Mi­klo­ši­ću, car­skom bi­bli­o­te­ka­ru, Vu­ku Ste­fa­no­vi­ću Ka­ra­dži­ću i pro­fe­so­ru Ku­zma­ni­ju. Oni su mu pre­po­ru­či­li Slo­va­ka Lju­de­vi­ta Pod­hor­skog (Po­hor­ski), ko­ji je vi­še go­di­na bio vas­pi­tač dje­ce gro­fa Se­če­nji­ja. Pod­hor­ski je bio dok­tor pra­va, od­lič­no po­zna­vao fran­cu­ski, nje­mač­ki, en­gle­ski, la­tin­ski, grč­ki, ru­ski i ne­ke ori­jen­tal­ne je­zi­ke. U tom tre­nut­ku ži­vio je u Pa­ri­zu. S ob­zi­rom na sna­žan Ra­do­sa­vlje­vi­ćev uti­caj, bi­lo je neo­p­hod­no da se za vas­pi­ta­ča kne­že­vi­ća Pe­tra iza­be­re čo­vjek ko­ji je bio do­bro vi­đen u Be­ču i Austri­ji. Pod­hor­ski je pri­hva­tio po­nu­du da bu­de kne­že­vi­ćev vas­pi­tač pod uslo­vom da do­bi­je pla­tu od 800 ta­li­ra go­di­šnje i osta­lo što je imao Ga­bler. Bla­zna­vac je pred­lo­žio da mu se sva­ke go­di­ne is­pla­ti 1.000 fo­rin­ti u sre­bru, kao i put­ni tro­ško­vi 500-600 fra­na­ka. Tre­ba­lo mu je da­ti i če­tvr­ti­nu go­di­šnje pla­te una­pri­jed ka­ko bi mo­gao da na­ba­vi po­treb­ne knji­ge. U na­mje­ri da uvje­ri kne­za da je to naj­bo­lji iz­bor, pi­sao je da su Mi­klo­šić, Vuk i Ku­zma­ni naj­to­pli­je pre­po­ru­či­li Pod­hor­skog uvje­re­ni da je u pi­ta­nju bio „čo­vjek ka­kvog u Evro­pi za gu­ver­ne­ra ni­je la­ko na­ći”. Bla­zna­vac je tra­žio od kne­za Alek­san­dra da mu što pri­je od­go­vo­ri u ve­zi sa Pod­hor­skim.
Ali, ni ovog pu­ta kne­že­vić Pe­tar ni­je imao sre­ću da do­bi­je vas­pi­ta­ča. Po sve­mu su­de­ći, Pod­hor­ski ni­je do­šao u Sr­bi­ju 1854. go­di­ne. Osta­je ne­ja­sno da li je i ovog pu­ta kon­zul Ra­do­sa­vlje­vić spri­je­čio iz­bor kne­že­vi­će­vog vas­pi­ta­ča. Ka­ko bi­lo, u ma­ju 1855. go­di­ne, po­tra­ga za dru­gim čo­vje­kom se na­sta­vlja. Da bi se iz­bje­glo no­vo upli­ta­nje austrij­skog kon­zu­la, srp­ska vla­da se obra­ti­la Švaj­car­cu Pe­tru Mi­ni­ju da po­mog­ne u tra­ga­nju za vas­pi­ta­čem. Po­sli­je du­žeg ras­pi­ti­va­nja u Že­ne­vi, gdje je ži­vio, Mi­ni­je je pred­lo­žio da srp­ska vla­da uzme u slu­žbu Po­lja­ka Ja­nu­ša Kra­u­za, dr­ža­vlja­ni­na Švaj­car­ske. Mi­ni­je ga je opi­sao kao čo­vje­ka po­u­zda­nog, zre­log i obra­zo­va­nog. Kra­uz je pod­u­ča­vao dje­cu ugled­nih že­nev­skih gra­đa­na stra­nim je­zi­ci­ma. Tra­žio je pla­tu od 2.500 fra­na­ka go­di­šnje (500 ta­li­ra), ko­ja će se po­ve­ća­va­ti sa go­di­na­ma slu­žbe. Mi­ni­je je upo­zo­rio kne­za Alek­san­dra da je Kra­uz bio po­li­tič­ki ak­ti­van u Austri­ji, ali da se vi­še ne ba­vi po­li­ti­kom i da je švaj­car­ski dr­ža­vlja­nin. Či­nje­ni­ca da je Kra­uz bio po­li­tič­ki iz­bje­gli­ca iz Austri­je uvje­ri­la je kne­za Alek­san­dra da on ni­je bio po­go­dan za vas­pi­ta­ča kne­že­vi­ća Pe­tra.
Za to vri­je­me kne­že­vić Pe­tar je po­ha­đao pr­vi raz­red gim­na­zi­je i učio fran­cu­ski je­zik sa Gru­ji­ćem. Po­što je, po­čet­kom ju­na 1855. go­di­ne, za­vr­šio pr­vi raz­red, uspje­šno po­lo­živ­ši pred­vi­đe­ne is­pi­te, kne­že­vić Pe­tar je sa uja­kom Ta­som Ne­na­do­vi­ćem oti­šao u Karls­bad (Kar­lo­ve Va­ri), po­što mu je ta­mo­šnja vo­da ve­o­ma do­bro či­ni­la. Oda­tle je sa dru­gim uja­kom Alek­san­drom Aci­kom Ne­na­do­vi­ćem oti­šao u ba­nju Glaj­hen­berg, gdje se nje­go­va se­stra Kle­o­pa­tra na­la­zi­la na li­je­če­nju.
(NA­STA­VI­ĆE SE)