PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ


Ni­ko­la­je­vić ni­je dr­žao do to­ga da vla­dar tre­ba da po­sje­du­je ve­li­ka zna­nja. Vi­še je ci­je­nio nje­go­ve mo­ral­ne i du­hov­ne vri­jed­no­sti. „Ako ne­ma (vla­dar) na­rav­stve­nog vas­pi­ta­nja i stra­ha bo­ži­jeg u sr­cu„, pi­sao je Ni­ko­la­je­vić, „on ne mo­že bi­ti do­bar i pra­vi­čan vla­da­telj, ma­kar mu se sve dru­ge na­u­ke po gla­vi vr­zle. Vla­da­te­lji da­kle tre­ba, po mom mne­ni­ju, vi­še na sr­ce dej­stvo­va­ti i sr­ce mu obla­go­ro­di­ti... Ako mu je (vla­da­ru) sr­ce ru­nja­vo i ne­u­gla­đe­no osta­lo, on­da zlo i po na­ro­du i po dr­ža­vu i po mi­ni­stre”, za­klju­čio je pro­ta. Osim mo­ral­nih i du­hov­nih za­htje­va, Ni­ko­la­je­vić je po­sta­vio i ne­ke prak­tič­ne. Tra­žio je odri­je­še­ne ru­ke u iz­bo­ru na­stav­ni­ka za po­je­di­ne pred­me­te i slo­bo­du da ih pla­ća. Po­sli­je go­di­ne da­na pro­ve­de­ne u Sr­bi­ji tra­žio je da sa kne­že­vi­ćem pro­ve­de go­di­nu da­na u Sak­so­ni­ji gdje bi učio nje­mač­ki je­zik. Po­sli­je to­ga tra­žio je da go­di­nu da­na pu­tu­je po Evro­pi (Ita­li­ja, Ru­si­ja, Fran­cu­ska, En­gle­ska, Tur­ska, Grč­ka). Na tom pu­to­va­nju učio bi je­zi­ke i upo­znao se sa tim na­ro­di­ma. To su bi­li uslo­vi na ko­je je knez Alek­san­dar mo­rao pri­sta­ti. U pro­tiv­nom, Ni­ko­la­je­vić ni­je bio spre­man da „pri­mi na du­šu kne­že­vi­ća”.
Knez Alek­san­dar ni­je pri­hva­tio Ni­ko­la­je­vi­će­ve uslo­ve. Bio je spre­man da pri­hva­ti za­htjev da se Ni­ko­la­je­vić bri­ne oko fi­zič­kog i vjer­skog vas­pi­ta­nja kne­že­vi­ća Pe­tra. Svje­stan nje­go­vog sla­bog zdra­vlja, knez ni­je mo­gao da pri­sta­ne da se od­re­di gdje će, kad će i šta će se kne­že­vi­ću pre­da­va­ti. Osim to­ga, bio je, kao i pa­tri­jarh Ra­ja­čić, pro­tiv pred­lo­ga da kne­že­vić pu­tu­je u ino­stan­stvo pri­je na­vr­še­ne dva­na­e­ste go­di­ne ži­vo­ta. Sma­trao je da di­je­te tre­ba da od­ra­ste to­li­ko da bi bi­lo u sta­nju da sa­vla­da stra­ne je­zi­ke i gra­di­vo. Pa­tri­ot­ski raz­lo­zi bi­li su pre­sud­ni, jer, ka­ko je pi­sao knez Alek­san­dar, tre­ba­lo je da mu se do ta­da „po­zna­va­nje ota­če­stva u sva­kom smo­tre­ni­ju i lju­bav k to­mu u sr­ce i du­šu mo­že ta­ko udu­bi­ti, da mu po­sli­je, kad stra­ne dr­ža­ve i na­ro­de vi­di i po­zna, uvi­jek naj­mi­li­ja osta­ne Sr­bi­ja i na­rod srp­ski”. Tek po­sli­je to­ga mo­glo bi se od­lu­či­ti u ko­je ze­mlje će kne­že­vić pu­to­va­ti. U pi­ta­nju su bi­le, sva­ka­ko Ru­si­ja i Tur­ska. Po­sto­jao je još je­dan raz­log ko­ji knez Alek­san­dar ni­je sa­op­štio u pi­smu pa­tri­jar­hu Ra­ja­či­ću. Bez­ma­lo isto­vre­me­no, knez Alek­san­dar je iz­ra­zio, u raz­go­vo­ru sa Alek­som Jan­ko­vi­ćem, čla­nom Sa­vje­ta, uvje­re­nje da bi bi­lo pre­po­ruč­lji­vo da za „utvr­đe­nje Ka­ra­đor­đe­ve fa­mi­li­je na do­sto­jan­stvo kne­že­sko u Sr­bi­ji ni­šta si­gur­ni­je­ga ne­ma no da se svi čla­no­vi u ote­če­stvu na­la­ze, ka­ko bi za sva­koi slu­čai smr­ti...na­šao se svag­da eden od iste lo­ze, koi bi se za kne­za iza­bra­ti mo­gao”. Kne­že­vić Pe­tar ni­je mo­gao da bo­ra­vi van kne­že­vi­ne, po­što bi kao je­di­ni sin bio na­sled­nik svom ocu.
Po­što se po­ku­šaj sa Ni­ko­la­je­vi­ćem za­vr­šio ne­su­pje­hom, knez Alek­san­dar je na­sta­vio tra­ga­nje za vas­pi­ta­čem. Ta­da­šnji mi­ni­star unu­tra­šnjih dje­la Ili­ja Ga­ra­ša­nin pri­hva­tio je Za­hov pred­log da se knez Alek­san­dar obra­ti če­škim pa­tri­o­ti­ma i po­li­ti­ča­ri­ma Pa­vlu Ša­fa­ri­ku, Ja­nu Pa­lac­kom i Fra­nji Ri­ge­ru i od njih tra­ži da pre­po­ru­če po­god­nu lič­nost za taj po­lo­žaj. Knez Alek­san­dar je pri­hva­tio pred­log i ovla­stio Za­ha da pi­še po­me­nu­toj tro­ji­ci u Prag. Oni su pre­po­ru­či­li da knez Alek­san­dar za kne­že­vi­će­vog vas­pi­ta­ča uzme dr Vi­lje­ma Ga­ble­ra. Pri­je ne­go što je za­klju­čio ugo­vor, knez Alek­san­dar je tra­žio da ne­ko od srp­skih dr­žav­ni­ka raz­go­va­ra sa Ga­ble­rom i iz­ne­se svo­je mi­šlje­nje i uti­ske o nje­mu. U ma­ju 1852. go­di­ne Ga­ra­ša­nin je pu­to­vao u Pa­riz i tom pri­li­kom se krat­ko za­dr­žao u Pra­gu. U go­sti­o­ni­ci „Pla­va zve­zda” raz­go­va­rao je sa Ga­ble­rom. Raz­go­vo­ru je pri­su­stvo­vao i Jo­van Ma­ri­no­vić, Ga­ra­ša­ni­nov po­li­tič­ki pri­ja­telj i isto­mi­šlje­nik. U pi­smu kne­zu Alek­san­dru Ga­ra­ša­nin je iz­ra­zio po­volj­no mi­šlje­nje o Ga­ble­ru, is­tak­nuv­ši da je u pi­ta­nju „čo­vjek zrio i ozbi­ljan”. Bio je obra­zo­van, uz­dr­žan i ra­zu­man. „On i svo­jom per­so­nom, prem­da je sa­mo tri­de­set go­di­na pre­šao, pri­ba­vlja se­bi ne­ko uva­že­ni­je, i jed­nim slo­vom pri sve­mu na­šem bri­žlji­vom mo­tre­nju ne mo­go­smo ni­ka­kvih uzro­ka ni ja ni Ma­rin­ko­vić na­ći iz ko­ga bi ka­ko­vu pod sum­nju o g. Ga­ble­ru iz­vu­ći mo­gli”. Po­sli­je raz­go­vo­ra sa Ga­ble­rom Ga­ra­ša­nin je po­sje­tio Ša­fa­ri­ka i Ri­ge­ra i od njih po­tra­žio oba­vje­šte­nja. Oni su mu po­tvr­di­li ono u šta se sam uvje­rio. Po­seb­no je upo­zo­rio da Ga­bler od­lič­no vla­da fran­cu­skim je­zi­kom i spo­me­nuo mu je da raz­go­va­ra sa dr Šprin­ge­rom, do­cen­tom Bon­skog uni­ver­zi­ze­ta, ko­ji je bio spo­so­ban za taj po­sao, ali za­u­zet dru­gim oba­ve­za­ma. Ga­ra­ša­nin je u Kel­nu raz­go­va­rao sa Šprin­ge­rom, koj je pri­stao da za iz­nos od 2.000 fra­na­ka go­di­šnje bu­de zva­nič­ni za­štit­nik in­te­re­sa Sr­bi­je u Nje­mač­koj.
Upr­kos po­volj­nom mi­šlje­nju i pre­po­ru­ka­ma, Ga­ra­ša­nin ni­je bio spre­man da iz­ne­se ko­nač­ni sud i pred­log o za­klju­če­nju ugo­vo­ra sa Ga­ble­rom. Prav­dao se da ni­je imao do­volj­no vre­me­na da ga bo­lje upo­zna, pa je sa­vje­to­vao kne­za da se oslo­ni na mi­šlje­nje i pre­po­ru­ke onih ko­ji su ga bo­lje po­zna­va­li. Kao pri­vat­no mi­šlje­nje Ga­ra­ša­nin je sa­op­štio kne­zu da sma­tra da tre­ba da uzme Ga­ble­ra za vas­pi­ta­ča kne­že­vi­ću Pe­tru, sma­tra­ju­ći da in­te­re­si Kne­že­vi­ne zah­ti­je­va­ju da se do­ne­se ta­kva od­lu­ka.
(NA­STA­VI­ĆE SE)