PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ


Ga­bler je sa­op­štio Ga­ra­ša­ni­nu da ni­je u sta­nju da du­go če­ka na kne­že­vu od­lu­ku jer je to po­ga­đa­lo nje­gov ugled. Osim to­ga, po­što ni­je bio u sta­nju da svo­je spo­sob­no­sti sta­vi u slu­žbu svo­ga na­ro­da, že­lio je da ih upo­tri­je­bi u Sr­bi­ji. Ga­ra­ša­nin je obe­ćao da će od­go­vor iz Be­o­gra­da sti­ći u ro­ku od pet­na­est da­na. U slu­ča­ju da bu­de pri­hva­ćen za vas­pi­ta­ča kne­že­vi­ća Pe­tra, Ga­bler je tra­žio da mu se do­zvo­li da do­đe u Be­o­grad u av­gu­stu 1852. go­di­ne da bi bio u sta­nju da sa­vla­da srp­ski je­zik, ka­ko bi sa njim mo­gao go­vo­ri­ti sa svo­jim uče­ni­kom.
Pre­ma na­vo­di­ma Ga­ble­ra, ko­je pre­no­si Ivan Šaj­ko­vić, u Pra­gu je pot­pi­san ugo­vor iz­me­đu nje­ga i Ga­ra­ša­ni­na o nje­go­vom ra­du u Sr­bi­ji. Na­vo­di da je do­bio 400 fo­rin­ti za put. Za­pra­vo, tek po­što je pri­mio Ga­ra­ša­ni­no­vo pi­smo iz Pa­ri­za, knez Alek­san­dar je od­lu­čio da po­zo­ve Ga­ble­ra za vas­pi­ta­ča svo­me si­nu i dao sa­gla­snost da mo­že da osta­ne u Pra­gu do av­gu­sta 1852. go­di­ne. Ga­bler je sti­gao u Be­o­grad, gdje ga je na pri­sta­ni­štu do­če­kao Zah i od­veo u Voj­nu aka­de­mi­ju. Po­što je kne­žev­ska po­ro­di­ca bi­la na pu­tu po Sr­bi­ji, Ga­bler je imao vre­me­na da sa Za­hom i pi­tom­ci­ma pro­pu­tu­je po ze­mlji, upo­zna na­rod i iz­ra­di plan za vas­pi­ta­nje svo­ga pi­tom­ca. Ga­bler je sta­no­vao u ku­ći u Krun­skoj uli­ci, ko­ja je pri­pa­da­la kne­zu Alek­san­dru.
U svo­jim me­mo­a­ri­ma Ga­bler je opi­sao pr­vi su­sret sa kne­zom, kne­gi­njom i kne­že­vi­ćem Pe­trom. „Kne­gi­nja i knez pri­mi­li su me vr­lo lju­ba­zno u svom sa­lo­nu; ma­li Pe­tar je bio u su­sjed­noj so­bi. Po­sli­je krat­kog raz­go­vo­ra knez je po­slao da po­zo­vu Pe­tra k na­ma. Dje­čak me po­gle­dao upit­nim po­gle­dom i ja sam mo­rao na nj uči­ni­ti do­bar uti­sak, jer ni­je po­bje­gao kao što su svi oče­ki­va­li, već mi je da­vao na sva mo­ja pi­ta­nja uč­ti­ve od­go­vo­re, što je ro­di­te­lje vr­lo iz­ne­na­di­lo. Šta­vi­še, do­nio mi je ne­ka­kvu knji­gu iz ko­je se on, ve­li, uči”. Knez je bio iz­ne­na­đen Pe­tro­vim dr­ža­njem, a kad ga je pi­tao da li že­li da ide sa Ga­ble­rom, od­go­vo­rio je po­tvrd­no, uzeo svo­ju knji­gu i po­šao sa njim. Ga­bler je na­pra­vio pr­vi po­vo­ljan uti­sak na kne­že­vi­ća, ali se ni­je na to­me za­u­sta­vio. Na­red­nog da­na po­ka­zao je kne­že­vi­ću raz­ne stva­ri i igrač­ke ko­je je do­nio iz Pa­ri­za i Pra­ga – raz­ne sli­ke za bo­je­nje, za re­za­nje, skla­pa­nje. Po­sli­je su se do­go­vo­ri­li šta će da­lje ra­di­ti, re­kav­ši kne­že­vi­ću da do­đe po­sli­je do­ruč­ka. „Sju­tra­dan”, pi­še Ga­bler, „Pe­tar je bio kod me­ne u 8 ča­so­va. Za­ni­ma­li smo se do ruč­ka i Pe­tar se vra­tio sa mnom u ko­nak s iz­re­za­nim ko­njem, na ko­ga je met­nuo ja­ha­ča. Tim ra­dom se na­ro­či­to gor­dio”. U ta­kvim za­ba­va­ma pro­ve­li su ne­ko­li­ko na­red­nih ne­dje­lja, pa je kne­že­vić ra­do do­la­zio kod Ga­ble­ra, tu ru­ča­vao, a ka­sni­je i spa­vao. Po­ste­pe­no je pri­vi­kao kne­že­vi­ća na is­tra­jan i ozbi­ljan rad – či­ta­nje, pi­sa­nje, ra­ču­na­nje. Sam kne­že­vić je osje­ćao pro­mje­nu i tra­žio da i nje­go­va rod­bi­na o to­me zna. Po­lek­si­ja je pi­sa­la svo­joj tet­ki da ka­že „tet­ka So­fi­ji er­bo­me je Pe­ra mo­lio da kad uz­pi­šem da pi­šem So­fi­ji da je on već kod nje­go­vog uči­te­lja i da ga on vo­li”. Pri­ja­telj­stvo iz­me­đu uči­te­lja i uče­ni­ka bi­lo je obo­stra­no.
Ti­me se mo­že ob­ja­sni­ti po­ste­pe­na pro­mje­na Pe­tro­vog po­na­ša­nja. Za krat­ko vri­je­me on je po­stao mar­ljiv, po­slu­šan i uč­tiv deč­ko. Sam Ga­ra­ša­nin je bio pri­nu­đen da pri­zna uči­te­ljev uspjeh i uče­ni­kov na­pre­dak. U raz­go­vo­ru sa Ga­ble­rom pri­znao mu je uspjeh ri­je­či­ma: „Go­spo­di­ne dok­to­re, do­la­zim da vam za­hva­lim u ime srp­skog na­ro­da za to što ste uči­ni­li. Ne mo­gu da pred­sta­vim se­bi ka­ko ste to po­sti­gli, ali vam mo­ram re­ći da ste uči­ni­li ve­li­ku stvar. Vi i ne zna­te ka­kav je bio taj vaš pi­to­mac i sto­ga ne zna­te ka­kva je na nje­mu pro­mje­na za ovo ne­ko­li­ko mje­se­ci iz­vr­še­na.” Do­dao je da bi mu ra­ni­je kne­že­vić is­pla­zio je­zik i po­bje­gao, a sad uč­ti­vo od­go­va­ra na pi­ta­nja. Pro­mje­na u kne­že­vi­će­vom po­na­ša­nju i ka­rak­te­ru pri­či­nja­va­la je za­do­volj­stvo Ga­ble­ru, ko­ji je bio sklon da po­vje­ru­je da će iz­ra­sti u čvr­stog i ka­rak­ter­nog čo­vje­ka. Kad ga je je­dan­put ka­znio da sto­ji u uglu, kne­že­vić je tra­žio da o to­me ne go­vo­ri u ko­na­ku. Ga­bler je ću­tao o to­me, či­me je ste­kao još ve­će uva­ža­va­nje svo­ga vas­pi­ta­ni­ka.
Ga­bler je pi­sao da je kne­že­vić bio do­bar pra­vo­sla­vac, što se po­ka­za­lo kao tač­no. Re­dov­no je oba­vljao svo­je mo­li­tve, pri če­mu se mo­lio za po­bje­de cr­no­gor­skog oruž­ja, za zdra­vlje svo­je po­ro­di­ce. Već ta­da je po­ka­zi­vao na­ci­o­nal­nu svi­jest i svoj na­ci­o­nal­ni po­nos. Ga­bler je tvr­dio da mu je „Nje­go­va Sr­bi­ja bi­la sve na svi­je­tu”, go­vo­rio je da je Sr­bin, a kad su na pro­la­zu kroz Beč, u lje­to 1854. go­di­ne, raz­gle­da­li Šen­brun i Lak­sen­burg, kne­že­vić ni­je htio da po­ka­že da je im­pre­si­o­ni­ran nji­ho­vim bo­gat­stvom i ve­li­či­nom. Na­po­me­nuo je Ga­ble­ru da „to ima i moj otac”.
U lje­to 1854. go­di­ne kne­že­vić Pe­tar se raz­bo­lio od gro­zni­ce, pa je po sa­vje­tu lje­ka­ra mo­rao da po­đe u Kar­lo­ve Va­ri na opo­ra­vak. Od­veo ga je Ga­bler. Vra­ti­li su se u Be­o­grad u av­gu­stu, a Ga­bler je po­sli­je tri ne­dje­lje do­bio ot­kaz na slu­žbu.
(NA­STA­VI­ĆE SE)