PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ


Po­koj­ni aka­de­mik Dra­go­ljub R. Ži­vo­ji­no­vić (1934-2016) stvo­rio je mo­nu­men­tal­no na­uč­no dje­lo, ne­za­o­bi­la­zno u srp­skoj i ju­go­slo­ven­skoj isto­ri­o­gra­fi­ji. Tom bo­ga­tom i ra­zno­vr­snom Ži­vo­ji­no­vi­će­vom opu­su pri­pa­da i nje­go­va tro­tom­na mo­no­gra­fi­ja „Kralj Pe­tar I Ka­ra­đor­đe­vić”, iz ko­je će­mo, uz odo­bre­nje nje­go­ve po­ro­di­ce, i nje­nog iz­da­va­ča, be­o­grad­skog Za­vo­da za udž­be­ni­ke i na­stav­na sred­stva, u na­red­nih ne­ko­li­ko bro­je­va pre­ni­je­ti po­gla­vlje, „Dje­tinj­stvo u Sr­bi­ji 1844-1858”.
Aka­de­mik Ži­vo­ji­no­vić je bio re­dov­ni pro­fe­sor be­o­grad­skog Fi­lo­zof­skog fa­kul­te­ta, re­dov­ni član Srp­ske aka­de­mi­je na­u­ka i umjet­no­sti i se­kre­tar Odje­lje­nja isto­rij­skih na­u­ka te in­sti­tu­ci­je. Bio je i član Or­ga­ni­za­ci­je ame­rič­kih isto­ri­ča­ra i Evrop­skog udru­že­nja za ame­rič­ke stu­di­je. Kao što smo već re­kli, ob­ja­vio je ogrom­ni broj knji­ga i na­uč­nih ra­do­va ne­pro­la­zne vri­jed­no­sti. Do­bio je ve­li­ki broj pri­zna­nja, me­đu ko­ji­ma su i Na­gra­da za ži­vot­no dje­lo „Vla­di­mir Ćo­ro­vić” i Or­den Sve­tog Sa­ve 2. ste­pe­na.
Ro­đen je u Vra­nju, 17. apri­la 1934. go­di­ne. Fi­lo­zof­ski fa­kul­tet za­vr­šio je u Be­o­gra­du 1959, a post­di­plom­ske stu­di­je na Uni­ver­zi­te­tu Pen­sil­va­ni­ja, 1963, na ko­me je i dok­to­ri­rao, 1966. go­di­ne. Post­dok­tor­ski rad od­bra­nio je na Ha­var­do­vom uni­ver­zi­te­tu. Umro je u Be­o­gra­du, 4. fe­bru­a­ra 2016. go­di­ne, u 82. go­di­ni ži­vo­ta.
Na Pe­trov­dan, 29. ju­na 1844. go­di­ne, ro­dio se u ku­ći ka­pe­ta­na Mi­še Ana­sta­si­je­vi­ća, bo­ga­tog be­o­grad­skog tr­gov­ca, Pe­tar A. Ka­ra­đor­đe­vić, unuk vo­žda Pr­vog srp­skog ustan­ka. To­ga lje­ta sta­ri ko­nak se opra­vljao, pa je kne­že­va po­ro­di­ca mo­ra­la tra­ži­ti pri­vre­me­ni dom. Po­vo­dom nje­go­vog ro­đe­nja „No­vi­ne srp­ske” do­ni­je­le su sle­de­ću vi­jest: „Uju­tro oko se­dam sa­ti na­ša Sve­tla Knje­gi­nja Go­spo­đa Per­si­da ro­di­la je si­na 29. ju­na”. Knez Pe­tar, ili ka­ko su ga dru­go­vi zva­li kne­že­vić Pe­ra, ro­dio se i ra­stao u ve­li­koj po­ro­di­ci. Bio je tre­ći sin, a pe­to, od ukup­no de­se­to­ro dje­ce, kne­za Alek­san­dra i kne­gi­nje Per­si­de Ka­ra­đor­đe­vić, kće­ri Je­fre­ma Ne­na­do­vi­ća. U Be­o­gra­du je ro­đe­nje kne­že­vi­ća Pe­re bi­lo pri­mlje­no sa ve­li­kom ra­do­šću, vi­no se to­či­lo u ve­li­kim ko­li­či­na­ma, a bi­lo je i ilu­mi­na­ci­ja. Slič­no je bi­lo i u unu­tra­šnjo­sti Kne­že­vi­ne.
Alek­san­dar Ka­ra­đor­đe­vić, otac Pe­trov, bio je iza­bran za kne­za Sr­bi­je 1842. go­di­ne, po­što je knez Mi­ha­i­lo Obre­no­vić mo­rao da na­pu­sti ze­mlju. Po­sli­je iz­bo­ra knez Alek­san­dar se su­o­čio sa mno­gim pro­ble­mi­ma, od ko­jih je ustav­ni po­lo­žaj nje­gov i nje­go­ve po­ro­di­ce bio, sva­ka­ko, je­dan od naj­o­sje­tlji­vi­jih. Za raz­li­ku od Obre­no­vi­ća, on ni­je bio na­sled­ni knez, što mu je stva­ra­lo mno­go po­te­ško­ća u učvr­šći­va­nju vla­sti. S. Jo­va­no­vić tvr­di da se kne­že­va ku­ća ni­je sma­tra­la kao pra­vi dvor, a ime­na nje­go­ve dje­ce ni­je­su se uno­si­la u dr­žav­ni še­ma­ti­zam. Bu­du­ći da ga je iza­bra­la Na­rod­na skup­šti­na, a po­tvr­dio sul­tan, pre­o­vla­da­lo je uvje­re­nje da je knez Alek­san­dar bio iz­bor­ni vla­dar, da je nje­gov po­lo­žaj bio pri­vre­men, pa ti­me i ne­si­gu­ran. To mu je na­me­ta­lo oba­zri­vost i uz­dr­ža­nost u po­li­tič­kim ak­tiv­no­sti­ma, po­tre­bu da iz­bje­ga­va su­ko­be sa svo­jim pro­tiv­ni­ci­ma.
Po na­vo­di­ma Jo­va­na M. Jo­va­no­vi­ća, pre­ci kne­za Alek­san­dra po­ti­ču iz Kli­me­na­ta, ko­ji su se u ra­to­vi­ma 1737-1739. go­di­ne na­se­li­li u Rud­nič­kom i Be­o­grad­skom okru­gu. Pre­ci kne­za Alek­san­dra po­ti­ču od onih Kli­me­na­ta ko­ji su se na­se­li­li u rud­nič­kom kra­ju. Nji­ho­vi ple­men­ski pr­va­ci do­la­zi­li su u Be­o­grad u po­sje­tu kne­zu Alek­san­dru iz Br­da, odr­ža­va­li ve­zu sa njim, do­bi­ja­li po­klo­ne u oruž­ju i dru­gim pred­me­ti­ma.
Te­ško je utvr­di­ti ne­što od­re­đe­ni­je. Sma­tra se da je Ka­ra­đor­đev dje­da Đor­đe do­šao u Sr­bi­ju sa dva bra­ta i dva si­na. Sa si­no­vi­ma se na­se­lio u se­lu Vi­še­vac, gdje je ubr­zo umro. Sin Pe­tar ži­vio je u Vi­šev­cu, a dru­gi sin Mar­ko se na­sta­nio u se­lu Mra­mo­rac kod Sa­ra­no­va. Pe­tar, otac Ka­ra­đor­đev, ba­vio je po­ljo­pri­vre­dom i ni­je is­ka­zi­vao ne­ke po­seb­ne spo­sob­no­sti. Maj­ka Ka­ra­đor­đe­va, Ma­ri­ca, bi­la je od­va­žna i spo­sob­na že­na, o ko­joj se na­da­le­ko go­vo­ri­lo. Pe­tar je imao če­ti­ri si­na i dvi­je kće­ri. Naj­sta­ri­ji je bio Đor­đe Pe­tro­vić Ka­ra­đor­đe, ko­ji se ro­dio u de­cem­bru 1762. go­di­ne. Po­sli­je smr­ti su­pru­ga Pe­tra, Ma­ri­ca, maj­ka Ka­ra­đor­đe­va, uda­la se za Pe­tro­ni­ja iz Vi­šev­ca, oda­kle se či­ta­va po­ro­di­ca pre­se­li­la u To­po­lu. Ka­ra­đor­đe se 1781. go­di­ne ože­nio Je­le­nom, ćer­kom ja­se­nič­kog oberk­ne­za Ni­ko­le Jo­va­no­vi­ća iz se­la Ma­slo­še­va u Rud­nič­kom okru­gu. Sa njom je iz­ro­dio tri si­na i pet kće­ri. Naj­sta­ri­ji sin Alek­sa oro­dio se sa po­ro­di­com Mi­še Ana­sta­si­je­vi­ća. Sar­ka, kćer­ka Mi­še Ana­sta­si­je­vi­ća, uda­la se za Alek­si­nog si­na Đor­đa.
Dru­gi sin Ka­ra­đor­đev Alek­san­dar ro­dio se u To­po­li 1806. go­di­ne. Po­sli­je krat­ko­traj­nog bo­rav­ka u Austri­ji pre­šao je 1814. go­di­ne u Ru­si­ju, gdje je u Ho­ti­nu učio ško­lu. Ka­sni­je je ži­vio u Vla­škoj, gdje se ože­nio Per­si­dom Ne­na­do­vić. Za vri­je­me pr­ve vla­de kne­za Mi­ha­i­la Obre­no­vi­ća do­šao je u Sr­bi­ju (1839) i bio ofi­cir u kne­že­voj prat­nji. Iz bra­ka sa kne­gi­njom Per­si­dom ro­di­lo se de­se­to­ro dje­ce, če­ti­ri si­na i šest kće­ri: Po­lek­si­ja-Po­la (1833), Kle­o­pa­tra (1834), Alek­sa (1836), Sve­to­zar (1842), Pe­tar (1844), Je­le­na (1846), An­dre­ja (1848), Je­li­sa­ve­ta (1850), Đor­đe (1856) i Ar­se­ni­je (1859).
(NA­STA­VI­ĆE SE)