Ru­ski i srp­ski na­rod je od isko­na po­ve­zi­va­la za­jed­nič­ka pra­vo­slav­na vje­ra, slo­ven­ski kul­tur­ni ko­ri­je­ni, na­ci­o­nal­ne tra­di­ci­je i isto­rij­sko na­sle­đe, ko­je je bi­lo pre­pu­no dra­ma­tič­nih do­ga­đa­ja. Još u XVI vi­je­ku su bi­li po­lo­že­ni te­me­lji čvr­stom pri­ja­telj­stvu i mno­go­stra­nim uza­jam­nim od­no­si­ma. Pr­vi za­pis o zva­nič­noj po­sje­ti srp­skih du­hov­nih li­ca Mo­skvi da­ti­ra još iz 1509. go­di­ne, ko­ji je sa­ču­van kao je­din­stven po svom zna­ča­ju, i na­la­zi se u knji­zi Upra­ve za ino­stra­ne po­slo­ve iz XVI vi­je­ka. Ru­si­ja je po­dr­ža­va­la Sr­bi­ju u to­ku XVI i XVII sto­lje­ća, u stva­ri kad im je bi­lo naj­te­že, da­ju­ći sve­šte­ni­ci­ma, ko­ji su do­la­zi­li, po­moć u nov­cu, iko­ne, cr­kve­ne knji­ge, stva­ri i opre­mu za srp­ske ma­na­sti­re i odje­ću za sve­šte­na li­ca. Iza­sla­ni­ci iz srp­skih ma­na­sti­ra če­sto su bi­va­li u go­sti­ma, is­po­čet­ka u Mo­skvi, a ka­sni­je u Pe­ter­bur­gu i tra­ži­li po­moć i po­kro­vi­telj­stvo od ru­skih ca­re­va. Kra­jem XVII i po­čet­kom XVI­II vi­je­ka me­đu­sob­ni od­no­si pra­vo­slav­nih dr­ža­va na Bal­kan­skom po­lu­o­str­vu ima­li su po­se­ban ka­rak­ter, za raz­li­ku od di­plo­mat­skih ve­za sa dru­gim dr­ža­va­ma u Evro­pi.
Ru­si­ja je u no­vim ge­o­po­li­tič­kim uslo­vi­ma uze­la po­no­vo na se­be oba­ve­ze za ču­va­nje i ši­re­nje pra­vo­sla­vlja i na­sta­vi­la, kao u sta­rim vre­me­ni­ma, da bu­de po­kro­vi­telj srp­skim cr­kve­nim i kul­tur­nim cen­tri­ma pra­vo­sla­vlja na Bal­ka­nu. Pra­vo­slav­ni slo­ven­ski na­ro­di, ko­ji su bi­li po­ko­re­ni od Tu­ra­ka – Osman­li­ja, ta­da su ima­li po­seb­no iz­ra­že­no osje­ća­nje i po­tre­bu za za­šti­tom i po­mo­ći od moć­nog i uti­caj­nog po­kro­vi­te­lja za oču­va­nje svo­je kul­tu­re, re­li­gi­je i isto­ri­je. Tur­ski po­ro­blji­va­či su stal­no pu­sto­ši­li i ra­za­ra­li srp­ske ze­mlje, a po­seb­no pra­vo­slav­ne cr­kve i ma­na­sti­re, ko­ji su bi­li pre­vi­še mr­ski ne­pri­ja­telj­skim mu­sli­man­skim fa­na­ti­ci­ma, pa im je bio po­tre­ban no­vac za nji­ho­vu ob­no­vu ili po­nov­nu iz­grad­nju, za na­bav­ku bo­go­slov­skih knji­ga, cr­kve­ne opre­me i odje­će i ra­znih stva­ri za ma­na­sti­re.
Srp­ska cr­kve­na li­ca su do­vo­zi­la „mi­lo­sti­nju“ iz Ru­si­je, a ovaj na­ziv po­ti­če još iz sta­rih vre­me­na, tj. kra­jem XVI i po­čet­kom XVII vi­je­ka ta­ko su na­zi­va­li pri­lo­ge, da­ro­ve i sve što se od­no­si­lo na cr­kve­ne stva­ri, cr­kve­nu odje­ću, re­li­gij­ske knji­ge i svu osta­lu ma­te­ri­jal­nu i nov­ča­nu po­moć. Ti pri­lo­zi, da­ro­vi ili „mi­lo­sti­nja“ od ru­skih ca­re­va i Ru­si­je, ka­ko je to ra­ni­je sa raz­lo­gom bi­lo pri­mi­je­će­no od is­tra­ži­va­ča, „sma­tra­ni su kao sa­mi­lost, mi­lo­sr­đe, bla­go­na­klo­nost, sa­o­sje­ća­nje i po­seb­no ras­po­lo­že­nje pre­ma pra­vo­slav­nim na­ro­di­ma, ko­ji se na­la­ze u za­vi­sno­sti od Oto­man­ske im­pe­ri­je. U Ru­si­ju su do­la­zi­le de­le­ga­ci­je i iza­sla­ni­ci pra­vo­slav­nih ma­na­sti­ra i cr­ka­va iz srp­skih (grč­kih, bu­gar­skih, vla­ških) ze­ma­lja za ma­te­ri­jal­nu po­dr­šku i du­hov­no po­kro­vi­telj­stvo. Nji­ho­vi da­ro­vi ru­skom tro­nu se ni­je­su od­li­ko­va­li po­seb­nim bo­gat­stvom i ras­ko­šno­šću, kao am­ba­sa­dor­ski da­ro­vi iz evrop­skih ze­ma­lja, ko­ji se i da­nas ču­va­ju u Oru­žnoj pa­la­ti u Kre­mlju. Srp­sko (grč­ko, bu­gar­sko, vla­ško) sve­šten­stvo je do­no­si­lo u ru­sku dr­ža­vu cr­kve­ne re­li­kvi­je i sve­ti­nje, oko ko­jih su se oku­plja­li vjer­ni­ci ci­je­log is­toč­no­hri­šćan­skog svi­je­ta sa Bal­ka­na i Ru­si­je. Du­hov­na vri­jed­nost do­ne­se­nih sve­ti­nja bi­la je ne­u­po­re­di­vo ve­ća od svih ras­ko­šnih ma­te­ri­jal­nih da­ro­va za re­li­gi­o­zno shva­ta­nje u tom vre­me­nu. Mo­skva je („Tre­ći Rim“ i „Dru­gi Je­ru­sa­lim“) kao sta­ra pre­sto­ni­ca Ru­si­je i glav­na pra­vo­slav­na dr­ža­va u svi­je­tu, sti­ca­la za­jed­no sa nji­ma sve­tost, pre­tva­ra­ju­ći se u „bo­go­ču­va­ju­ći grad“.
Ulo­gu ču­va­ra isto­ri­je, tra­di­ci­je i vje­re srp­skog na­ro­da pri­hva­ti­li su na se­be naj­ču­ve­ni­ji ma­na­sti­ri u srp­skim ze­mlja­ma i po­sta­li kul­tur­ni i du­hov­ni cen­tri srp­skog na­ro­da, ko­ji je po­ro­bi­la Oto­man­ska im­pe­ri­ja i ko­ji je po­vre­me­no gu­bio dr­žav­nu cje­lo­vi­tost i je­din­stvo. Srp­ski cr­kve­ni vje­ro­do­stoj­ni­ci su se na­da­li po­mo­ći od Mo­ske i ru­skog ca­ra i oni su sa­mo tu na­la­zi­li ra­zu­mi­je­va­nje i po­dr­šku. U svo­jim mol­ba­ma i pi­smi­ma oni su pi­sa­li: „Mi ne­ma­mo po­mo­ći ni od ko­ga, osim Bo­ga i te­be pra­vo­slav­nog ca­ra“.
Srp­ski isto­ri­čar pra­vo­slav­ne cr­kve D. Jak­šić pri­mi­je­tio je „kao što pče­le, sa­ku­plja­ju­ći cvjet­ne so­ko­ve za med, vr­še istvre­me­no i opra­ši­va­nje i ras­plo­đa­va­nje tog cvi­je­ća i bi­lja­ka“, ta­ko su srp­ska cr­kve­na li­ca, do­la­ze­ći u Mo­skvu kod ru­skog ca­ra za ma­te­ri­jal­nu i du­hov­nu po­moć, „vra­ća­li u ži­vot duh sve­tog pra­vo­sla­vlja u svo­ju do­mo­vi­nu, pod­gri­ja­va­li na­du srp­skom na­ro­du, tje­še­ći ga u naj­te­žim mo­men­ti­ma i stra­da­nji­ma“. Mno­gi na­uč­ni­ci su sa raz­lo­gom mno­go pu­ta na­gla­ša­va­li ovaj od­nos, jer je ru­ski i srp­ski na­rod ob­je­di­nja­va­lo pra­vo­sla­vlje, kul­tu­ra, tra­di­ci­ja, za­jed­nič­ki du­hov­ni ži­vot, knji­žev­nost, slič­no pi­smo i je­zik. Za­jed­nič­ki je­zik i vje­ra su da­va­li mo­guć­nost za raz­mje­nu cr­kve­nih knji­ga i knji­ga za opi­sme­nja­va­nje. Srp­ska cr­kve­na li­ca su naj­vi­še do­vo­zi­la iz Mo­skve, osim knji­ga, cr­kve­ne stva­ri, cr­kve­nu odje­ću i sku­po­cje­ne po­klo­ne.
(Na­sta­vi­će se)

PRE­VEO I PRI­RE­DIO:
VO­JIN PE­RU­NI­ČIĆ