PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ


Kao knez Sr­bi­je, osim što je bio ome­tan ne­po­volj­nim ustav­nim po­lo­ža­jem i okru­žen broj­nom po­ro­di­com i rod­bi­nom (Ne­na­do­vi­ći), knez Alek­san­dar ni­je po­ka­zi­vao spo­sob­no­sti po­treb­ne da rje­ša­va sve pri­mjet­ni­je te­ško­će. Po pri­ro­di je bio slab čo­vjek, po­vo­dljiv, pre­dan po­ro­di­ci i naj­bli­žoj oko­li­ni, po­pu­stljiv pre­ma mi­lje­ni­ci­ma. Zbog to­ga je kod mno­gih ste­kao ve­li­ku po­pu­lar­nost. Bio je pod pre­tje­ra­nim uti­ca­jem svo­je že­ne, ko­ja je svo­je naj­bli­že ro­đa­ke do­vo­di­la na naj­i­stak­nu­ti­je po­lo­ža­je u po­li­ti­ci i voj­sci. „Iz­gle­da­lo je kao da Ne­na­do­vi­ći vla­da­ju Sr­bi­jom”, pi­sao je S. Jo­va­no­vić.
Za­ni­mljiv opis kne­za Alek­san­dra osta­vio je Mi­lan Đ. Mi­li­će­vić, ko­ji je kao uči­telj u To­po­li imao pri­li­ke da se upo­zna sa njim. Opi­sao ga je kao čo­vje­ka vi­so­kog, pra­vog, cr­ne pu­ti, ro­ša­va li­ca i buj­ne si­je­de ko­se. Za vri­je­me bo­rav­ka u To­po­li naj­če­šće je obi­la­zio svo­je ima­nje, lo­vio, pre­gle­dao voć­nja­ke i vi­no­gra­de; pu­šio je na du­gi či­buk i ho­dao ogr­nut ćur­kom. „Knez je bio čo­vjek ču­va­ran kao naj­šte­dlji­vi­ji se­ljak. Tu­đe ni­je htio pr­stom tak­nu­ti, ali ni­je tr­pio ni naj­ma­nju nje­go­vu stvar­či­cu da ko uzme bez pra­va”. Za kne­za se go­vo­ri­lo, pi­še Mi­li­će­vić, da „vi­di sve kao apo­stol Pe­tar”. Nje­go­va već po­slo­vič­na šte­dlji­vost do­vo­di­la ga je ka­sni­je u su­ko­be sa si­nom Pe­trom, ko­ji je pre­ma nov­cu imao pot­pu­no dru­ga­či­ji stav.
Osim to­ga, knez Alek­san­dar je otvo­re­no po­ka­zi­vao ne­ras­po­lo­že­nje pre­ma po­je­din­ci­ma, umio je da bu­de pla­ho­vit i za svo­je pro­tiv­ni­ke je „re­zer­vi­sao” naj­gru­blje ri­je­či. Su­o­čen sa te­ško­ća­ma gu­bio je str­plje­nje i pre­pu­štao se oni­ma ko­ji su mu bi­li naj­bli­ži. Ni­je imao mno­go po­li­tič­kog du­ha, a broj nje­go­vih pri­sta­li­ca sve vi­še se sma­nji­vao, što mu je ote­ža­va­lo dje­lat­nost i op­sta­nak. Po­sle­di­ca to­ga bi­le su če­ste mi­ni­star­ske kri­ze i lič­ni su­ko­bi. U na­ro­du knez Alek­san­dar ni­je bio omr­znut, ali ni­je bio ni uva­ža­van. Ni­je imao lič­nog ugle­da, pa je zbog to­ga bio ne­mo­ćan da se su­prot­sta­vi ta­kvim na­rod­nim tri­bu­ni­ma ka­kvi su bi­li To­ma Vu­čić Pe­ri­šić, Avram Pe­tro­ni­je­vić, Ili­ja Ga­ra­ša­nin i dru­gi. Kao lič­nost sa ve­li­kim po­ro­dič­nim ime­nom, ko­je ga je op­te­re­ći­va­lo, knez Alek­san­dar ni­je bio u sta­nju da se sna­đe u bur­nim vre­me­ni­ma kroz ko­ja je Sr­bi­ja pr­o­la­zi­la u vri­je­me nje­go­ve vla­da­vi­ne. Naj­po­u­zda­ni­ji oslo­nac knez Alek­san­dar je imao u voj­sci i u Austri­ji, na ko­ju se sve vi­še osla­njao, što je iza­zi­va­lo sum­nju u Ru­si­ji, Tur­skoj i Fran­cu­skoj.
Maj­ka kne­že­vi­ća Pe­tra kne­gi­nja Per­si­da, za raz­li­ku od svog mu­ža, bi­la je mno­go pred­u­zi­mlji­vi­ja, po­li­tič­ki osje­tlji­vi­ja i tem­pe­ra­ment­ni­ja. Fe­liks Ka­nic, austrij­ski pu­to­pi­sac, tvr­dio je da je „ob­da­re­na i ča­sto­lju­bi­va”, da je bi­la sprem­na da pre­u­zme mno­ge ko­ra­ke ka­ko bi po­vra­ti­la ili na pre­sto­lu Sr­bi­je odr­ža­la Ka­ra­đor­đe­vi­će. Ka­nic tvr­di da je ona u svo­jim ru­ka­ma dr­ža­la sve kon­ce an­ti­o­bre­no­vić­ke za­vje­re. Jo­van Jo­va­no­vić bi­lje­ži da je kralj Pe­tar go­vo­rio ka­ko mu je maj­ka osta­vi­la u ama­net da „ni­ka­da ne za­bo­ra­vi da je Austro-Ugar­ska nji­hov (Sr­bi­je) ne­pri­ja­telj”. To je bi­lo po­sle­di­ca is­ku­stva ko­je je po­ro­di­ca ste­kla po­sli­je od­la­ska iz Sr­bi­je.
Pr­ve go­di­ne ži­vo­ta kne­že­vić Pe­tar pro­veo je u Be­o­gra­du, a po­vre­me­no je od­la­zio na po­ro­dič­no ima­nje u To­po­lu. Ra­stao je u mno­go­broj­noj po­ro­di­ci i bio okru­žen pa­žnjom i lju­ba­vlju svo­jih ro­di­te­lja i se­sta­ra. Bio je nje­žnog zdra­vlja, če­sto bo­le­stan i slab. Zbog to­ga je u su­sre­tu sa lju­di­ma če­sto bio po­vu­čen i ću­tljiv. Do osme go­di­ne ži­vo­ta kne­že­vić Pe­tar ni­je imao pro­mi­šlje­no i si­ste­mat­sko obra­zo­va­nje, pa je bi­lo po­je­di­na­ca ko­ji su bi­li za­bri­nu­ti za nje­go­vu bu­duć­nost. To je bi­lo pri­rod­no ka­da se zna da su kra­jem vla­da­vi­ne kne­za Mi­lo­ša (1839) u Sr­bi­ji bi­le sve­ga 72 osnov­ne ško­le sa oko 2.500 uče­ni­ka, dr­žav­nih ško­la bi­lo je 26, dok su osta­le bi­le op­štin­ske ili pri­vat­ne. U to­ku vla­da­vi­ne kne­za Alek­san­dra škol­stvo je do­ži­vje­lo pra­vu re­vo­lu­ci­ju, ta­ko da je 1855. go­di­ne u Sr­bi­ji bi­lo 330 obra­zov­nih usta­no­va, me­đu ko­ji­ma su bi­li li­cej, gim­na­zi­ja, bo­go­slo­vi­ja, voj­na aka­de­mi­ja, tri po­lu­gim­na­zi­je, tr­go­vač­ke i po­ljo­pri­vred­ne ško­le.
Uop­šte, Sr­bi­ja se br­zo i bur­no raz­vi­ja­la. Ra­ču­na se da je po­sled­nje go­di­ne vla­da­vi­ne kne­za Mi­lo­ša u Sr­bi­ji ži­vje­lo oko 775.075 Sr­ba i 40.000 Tu­ra­ka, Je­vre­ja, Ci­ga­na i osta­lih. Sta­nov­ni­štvo se stal­no po­ve­ća­va­lo. Već 1855. go­di­ne u Sr­bi­ji je ži­vje­lo oko mi­li­on sta­nov­ni­ka. Knez Mi­loš je 1838. go­di­ne uveo u Sr­bi­ju na­če­lo slo­bod­ne tr­go­vi­ne, a se­ljak je po­stao vla­snik ze­mlje, iako dr­ža­va ni­je po­ka­zi­va­la ve­li­ku bri­gu za raz­vi­tak po­ljo­pri­vre­de. Ne­do­sta­tak do­brih pu­te­va ome­tao je br­ži pro­met po­ljo­pri­vred­nih pro­iz­vo­da, pa su se­lja­ci te­ško do­no­si­li svo­je pro­iz­vo­de u Be­o­grad. U či­ta­vom Be­o­grad­skom okru­gu bi­lo je je­dva 14 km pu­te­va, u Top­či­der se po ru­žnom i ki­šo­vi­tom vre­me­nu ni­je mo­glo sti­ći, a po li­je­pom ko­la su se la­ko mo­gla pre­tu­ri­ti. Ne­do­sta­tak nov­ca, struč­nih li­ca i uki­da­nje ku­lu­ka do­pri­ni­je­li su ta­kvom sta­nju.
(Na­sta­vi­će se)