Pi­še: Mi­li­sav S. Po­po­vić


Za­mi­sli mo­re... ve­li­ko kao sva pro­stran­stva. Uva­ljaj u mi­sli i ovo - da je to­plo i mi­ri­sno kao gr­lo dje­te­ta. Da tra­je ne­gdje u ne­kim da­le­kim obla­ci­ma i za­plju­sku­je or­bi­te se­dam Sje­ver­nja­ča. Za­mi­sli da je u ob­li­ku na­pu­klog na­ra iz kog se ši­ri sta­kla­sti etar op­si­di­ja­na. Ta­ko ne­što je po­sto­ja­lo... a vje­ro­vat­no po­sto­ji i sa­da. Sa­mo ga je te­ško do­ku­či­ti, jer smo mar­va ko­joj još ni­su iz­ra­sla kri­la. A i oči su nam ka­dre sa­mo za li­ni­je ho­ri­zon­ta, ni­su iz­vje­žba­ne za zvje­zdo­sri­ca­nje... pa sve da i po­le­ti­mo, ne bi­smo umje­li po ne­be­si­ma da se sna­đe­mo. Ne­ma­mo kom­pas što po­ka­zu­je ka ta­kvim mje­sti­ma. Zva­li su ga Aki­lik - ku­pa­li­šte ko­lo­sa.

* * *
Osnov­na raz­li­ka iz­me­đu lju­di i bo­go­va je u tra­ja­nju. Dok smo mi sklo­ni li­nja­nju i lip­sa­nju, vi­ša bi­ća ne­ma­ju rok va­že­nja ni­ti da­tu­me ko­ji vo­de is­ti­ca­nju. No, ako be­smrt­ni ne mo­gu da za­mru... ne zna­či da ne mo­gu da umi­ru. I to bes­ko­nač­no du­go, te da smrt po­na­vlja­ju. Da go­re u va­tri ja­da - ako se ne do­če­pa­ju Aki­li­ka.
Ku­pa­li­šte ko­lo­sa je mje­sto ko­je re­vi­ta­li­zu­je sna­gu i mla­dost. Pli­va­nje u nje­mu je na­lik ma­že­nju... Ko­ža ta­la­sa osvje­ža­va po­re, sva­ku će­li­ju. Za­to se bo­go­vi nad­me­ću ko će du­že da se ba­nja u mli­ječ­noj ka­di... u tom na­ru na ru­bu sve­mi­ra... I ko će pri­je da se na­sr­če pre­kra­snih da­ro­va.
No, kao i sva­ko luk­su­zno lje­to­va­li­šte, Aki­lik ni­je za bi­lo ko­ga. Kli­jen­te­la mo­ra bi­ti iz­u­zet­no imuć­na... vi­ša kla­sa, pro­bra­na. Ni­žim bo­go­vi­ma ne­do­stup­na. Rang se ne od­re­đu­je na osno­vu ono­ga što čo­vjek sma­tra da je je­di­ni­ca od ma­te­ri­jal­nog zna­ča­ja. Zla­to, pla­ti­na, dra­gu­lji i osta­le tri­ča­ri­je ta­mo bi iona­ko sa­mo za­smr­dje­le. U Aki­lik mo­đu da uđu bo­go­vi oslo­bo­đe­ni ta­šti­ne. Nji­ho­ve du­še po skro­vi­tim dže­po­vi­ma ne smi­ju da no­se tra­go­ve bi­je­sa, zlo­be, apa­ti­je ili ne­ke dru­ge zlo­ja­de... Mo­ra­ju do­ći či­sti, li­še­ni iz­o­pa­če­ne spo­zna­je. Sku­pa ula­zni­ca za pred­sta­vu što ne po­zna­je gra­ni­ce.
Vre­me­na su se mi­je­nja­la, eoni su da­vi­li eone... i sve ma­nje bo­go­va je mo­glo da pro­đe stro­ge pro­vje­re. U jed­nom tre­nut­ku osta­li su iza ogra­de i sa se­dam Sje­ver­nja­ča po­sma­tra­li mi­ri­sne ta­la­se... uz­di­šu­ći za po­tre­bom da se nji­ma na­do­je. Va­tra ja­da uve­li­ko je po­če­la ko­sti da im bri­je. No, je­dan se sje­ti ka­ko da se oslo­bo­de pa­ko­sti i vik­nu da po­đu do svih svje­to­va gdje ži­ve smrt­na bi­ća... Uz­vik­nu “Aj­mo do tih cr­va!”.
Sad ću ma­lo da uspo­rim, pred sa­mi mo­me­nat pri­je ne­go što su bo­go­vi po­sje­ti­li lju­de i da ob­ja­snim sle­de­će... Ko­lo­si su stvo­ri­li sve što po­sto­ji. Oni su od­go­vor­ni za sve što smo... za sve što su bo­go­vi. Je­di­ni su pra­vi oče­vi, ko­ji svo­ju dje­cu po­di­je­li­še na sve­moć­ne i ne­moć­ne. A on­da su oti­šli... Osta­viv­ši Aki­lik za so­bom, kao što mi osta­vi­mo upa­lje­nu ža­ru­lju u hod­ni­ku. Mo­žda s na­mje­rom, a vr­lo vje­ro­vat­no slu­čaj­no.
Bo­go­vi hi­tro sti­go­še do pla­ne­ta... ta­ko do­đo­še i do na­še. Onaj što nas na­zva “cr­vi­ma” vik­nu oku­plje­ni­ma da iz­ri­ga­ju sve iz se­be po na­ma... Bi­lo ih je što ni­su mo­gli da po­vra­te, po­mo­kri­še se. Sve­te knji­ge taj dan pam­te kao mje­sec ka­da su pa­da­le og­nje­ne ki­še. Bo­go­vi ti­me na­đo­še na­či­na da iz se­be iz­ba­ce ga­dluk i otro­ve... da se oči­ste i pot­pu­no či­sti uđu u Aki­li­ki­ne iz­vo­re. Da se na­sr­ču bla­go­ro­di i vi­na mi­li­ne... da im nar po­da­ri još vječ­no­sti sna­ge, još bes­ka­ra­ja ja­či­ne. Cr­vi­ma pre­ne­so­še ra­sol ta­šti­ne.
Mi osta­do­smo ku­kav­ni. Ne­ka­da smo še­ta­li po po­lji­ma i jed­ni dru­gi­ma ma­ha­li. Ka­da se po na­ma is­pi­ša­še, po­če­li smo jed­ne dru­ge ga­nja­ti. Kre­nu­še ra­to­vi. Za­če­še se ma­le i krup­ne ga­do­sti. Sve ono što smo ljud­ski ima­li... na po­la smo sve­li. Od po­la smo zar­đa­li. Da nas sa­da vi­de Ko­lo­si, bi­li bi du­bo­ko raz­o­ča­ra­ni.

* * *
Ka­ko je te­ško osta­ti si­tan - u to­me je ne­kad bi­la na­ša ve­li­či­na. Krv ti pam­ti ka­ko je svi­jet ko­ji imaš jed­nom bio sa­svim do­volj­na ši­ri­na. A on­da se za­de­si­lo to da mi­sliš da mo­raš bi­ti vi­đen i da mo­raš po­sta­ti bi­tan... ta glad što la­je, u te­be je upi­sa­na (upi­ša­na). Opet, ako je za utje­hu - tu­žni si jad­nik u ma­si tu­žni­jih jad­ni­ka. I mo­li­ćeš bo­ga da ti po­da­ri bu­zdo­van i kri­la.
A opet, za­što se mo­li­ti oni­ma što la­ži­ra­ju te­sto­ve pri­je­ma i idu ne­gdje da bi se re­ha­bi­li­to­va­li od gri­je­ha?
Ne bih da ti kva­rim mo­li­tve... Ni­je ta pri­ča baš uza­lud­na. Ne za­bo­ra­vi na Ko­lo­se. Nji­ho­va smo kre­a­ci­ja. Obra­ti se nji­ma.
Sje­ćaš se - Aki­lik se pro­sti­re na se­dam Sje­ver­nja­ča. Jed­na mu je iz­gle­da ute­kla. Mo­ra da su nam i nju osta­vi­li uklju­če­nu... vr­lo mo­gu­će slu­čaj­no, naj­vje­ro­vat­ni­je na­mjer­no. Bi­lo ka­ko bi­lo, nad to­bom je. Kad te bol za­bo­li, gle­daj je.
Smi­je­šno je ovo car­stvo zar ne? Bo­go­vi će uvi­jek bi­ti tu­ri­sti... mi će­mo za­u­vi­jek osta­ti sa­mo put­ni­ci.
(Autor je knji­žev­nik)