Pi­še: Mag­da PEter­nek


Vo­lim onu Nje­go­še­vu: ‘’Ćud je žen­ska smi­je­šna ra­bo­ta, ne zna že­na ko je ka­kve vje­re, sto­ti­nu će pro­mi­je­ni­ti vje­ra’h da uči­ni šta joj sr­ce žu­di’’. Va­la je ta­ko, i ne pa­da mi na­pa­met, ni­ti imam pra­vo da re­me­tim ovu div­nu mi­sao. Ono što bih, za­pra­vo, htje­la je­ste da po­ku­šam da ovu isti­nu ‘’upe­rim’’ ma­lo i ka mu­škom ro­du, pa se pi­tam- mo­že li se i mu­ška gla­va po­sma­tra­ti na ovaj na­čin? Mi­slim da ovaj da­na­šnji mu­ška­rac i te ka­ko mo­že, i da bi po­red sto­ti­ne vje­ra pro­mi­je­nio što­šta i ura­dio mno­go krup­ni­je stva­ri da bi do­šao do ci­lja. Na­mjer­no ka­žem do ci­lja, a ne do sr­ca, jer ko da­nas uop­šte mi­sli sr­cu uga­đa­ti!? Ci­lje­vi su mno­go ‘’ve­ći’’ i mno­go opi­plji­vi­ji.
Da se ra­zu­mi­je­mo, ni­je mi da­nas cilj (i ne sa­mo da­nas) da ‘’ši­bam’’ po mu­škim gla­va­ma, na­pro­tiv. Upo­zna­la sam vas već sa svo­jim sta­vom pre­ma fe­mi­nist­ki­nja­ma (ni­sam im da­la ni­je­dan glas)... Že­lim da pro­na­đem na­čin i put ka od­go­vo­ru- gdje je ne­stao čo­vjek? Bez ob­zi­ra na pol, na na­ci­o­nal­nu pri­pad­nost, vjer­sku ili sek­su­al­nu or­jen­ta­ci­ju? Gdje je ne­sta­la ona nje­go­va isti­na i su­šti­na bi­ti­sa­nja?Sta­ra iz­re­ka da je čo­vjek čo­vje­ku- vuk u da­na­šnjem vre­me­nu mi, naj­bla­že re­če­no, iz­gle­da na­iv­no. Jer, bi­ti vuk, zna­či i po­ka­za­ti zu­be ka­da tre­ba, za­re­ža­ti, bo­ri­ti se. Mo­ra se po­ne­kad bi­ti i ‘’kr­vo­lo­čan’’ (jer ži­vot je are­na), mo­ra se op­sta­ti. Me­đu­tim, ja bih da­nas, ovu iz­re­ku mo­gla, a i ho­ću da pre­i­me­nu­jem, pa će gla­si­ti ova­ko- čo­vjek je čo­ve­ku - muk. Na­ža­lost, ta­ko je, i ne mi­slim da ću u sko­ri­je vri­je­me mi­sli­ti dru­ga­či­je. Da­kle, već du­go čo­vjek je čo­vje­ku- ni­ko. Za­gu­bi­la se i iz­gu­bi­la ljud­ska ri­ječ iza ko­je sto­je do­sto­jan­stvo, po­što­va­nje, prav­da i isti­na. Na kri­li­ma le­ši­na­ra, stu­šti­li su se pri­mi­ti­vi­zam, be­stid­nost, sra­mo­ta. Ri­ječ ‘’čo­vjek’’ po­če­la je da se kru­ni, osi­pa i pre­tva­ra u pra­ši­nu. Ona ko­ja ju je za­mi­je­ni­la i ko­ja je za­vla­da­la zo­ve se krat­ko i gor­ko- ološ. A ona ne od­la­zi ta­ko la­ko, ni­je u pro­la­zu. Do­šla je da osta­ne i da ne pri­sta­ne ni na ka­kve uslo­ve.
Ka­ko va­pim za Nje­go­še­vim umo­tvo­ri­na­ma, ka­ko po­ku­ša­vam da se ot­mem i spa­sim od taj­ku­na i po­ro­blji­va­ča na­ših du­ša. ‘’U do­bru je la­ko do­bar bi­ti, na mu­ci se po­zna­ju ju­na­ci!’’,gr­mi Nje­go­še­va mi­sao. Za­sta­ne­mo li da­nas pred ovom gro­ma­dom isti­ne i za­pi­ta­mo li se-gdje smo? Ima li nas u tu­đoj mu­ci? Ima li ju­na­ka me­đu na­ma, i u na­ma sa­mi­ma? Zna­mo li oda­kle smo, ku­da ide­mo, ko nam do­la­zi? Zna­mo li, ili nam se sva pi­ta­nja svo­de na to- a ko­li­ko ja ko­ri­sti (na­rav­no ma­te­ri­jal­ne) imam od to­ga?‘’Svak je ro­đen da po jed­nom umre, čast i bru­ka ži­ve do­vi­je­ka’’, od­zva­nja Nje­go­še­va vo­di­lja! Oslu­šne­mo li njen eho, za­cr­ve­ni­mo li se pred ne­ljud­skim so­jem, je li nas sra­mo­ta što nam je čast već odav­no za­mi­je­nje­na bru­kom? Je­smo li na ovom svi­je­tu da bu­de­mo lju­di, ili nam je sve ne­ljud­sko po­sta­lo pre­če?‘’Ko­me za­kon le­ži u to­pu­zu, tra­go­vi mu smr­de ne­čo­vje­štvom’’-upo­zo­ra­va i usmje­ra­va Nje­go­še­va mu­dra gla­va. Da li se pi­ta­mo-mo­že li išta vi­še da smr­di ne­go ne­čo­vje­štvo? I da li ga igdje vi­še ima ne­go u oni­ma či­ji su i tra­go­vi i ko­ra­ci do bla­ta na vla­sti? Ho­će­mo li da nam nji­ho­va je­di­na po­tre­ba da tu i osta­nu bu­de sud­bi­na?Ako ho­će­mo, on­da ni­smo za­slu­ži­li pri­jat­ne mi­ri­se sop­stve­ne slo­bo­de, ni­smo za­slu­ži­li pra­vo na nju.
‘’Vuk na ov­cu svo­je pra­vo ima, ka’ tir­ja­nin na sla­ba čo­vje­ka, al’ tir­jan­stvu sta­ti no­gom za vrat, do­ve­sti ga k po­zna­ni­ju pra­va, to je ljud­ska du­žnost naj­svje­tli­ja!’’ Osve­šću­je i opo­mi­nje Nje­go­še­va sna­ga. Upu­ću­je, stre­mi ka su­šti­ni, ka isti­ni i nje­noj je­di­noj ide­ji-da osta­ne neo­go­lje­na i sta­me­na. Da li po­ku­ša­va­mo da na­đe­mo od­go­vo­re na pi­ta­nja- ka­kvo je ovo do­ba, i ka­kvo je ovo vri­je­me u ko­me pri­ja­te­lji­ma ne mo­gu bi­ti pri­ja­telj, a ne­pri­ja­te­lji­ma ne­pri­ja­telj? Ako se du­bo­ko nad ovim ne za­mi­sli­mo, du­bo­ko ne od­lu­či­mo da mu se su­prot­sta­vi­mo, on­da ni­smo za­slu­ži­li da ima­mo se­be, ni­smo za­slu­ži­li da nas ve­li­ki Nje­goš ima. Mi nje­ga naj­ma­nje.Te­ško će bi­lo ko ili bi­lo šta kre­nu­ti na­bo­lje dok vje­ru­je­mo da smo uvi­jek u pra­vu, iako to­li­ko stva­ri ide po­gre­šnim pu­tem, tj. ona­ko ka­ko bi tre­ba­lo. Ako usred svi­je­ta ka­kav je da­nas i da­lje tvr­di­mo da je sve ipak u re­du, da je po­sta­vlje­no na svo­je mje­sto, on­da za­si­gur­no jed­ni dru­gi­ma za­tva­ra­mo oči. Za­to, dra­gi mo­ji, otvo­ri­te oči! Otvo­re­ne oči ne vi­de sa­mo ra­zum­ne i ja­sne stva­ri, ne vi­de sa­mo ono što bi že­lje­le da vi­de, već i ono što ne va­lja, ono što će nas pod­sta­ći da se bo­ri­mo i iz­bo­ri­mo za ono što ni­ka­da ne bi­smo smje­li iz­gu­bi­ti, a to je čo­vje­ka u čo­vje­ku. Ja ne iz­la­zim iz te ‘’are­ne’’ . Ni ja ni moj bič, jer ne bi­ti čo­vjek je kič.
(Autor je pje­snik)