Autor: Zo­ran Ša­po­njić


Is­pa­do­smo mi kri­vlji od njih ko­ji su kri­vi i po Bož­jem i po ljud­skom pra­vu. Sad se mi nji­ma iz­vi­nja­va­mo, lju­bi­mo im kr­va­ve sku­te, ne­zva­ni igra­mo na nji­ho­vim svad­ba­ma a oni nam od­re­di­li mje­sto za vra­ti­ma. Zo­ve­mo ih u na­še sva­to­ve, a oni nam sa cr­nim bar­ja­ci­ma do­la­ze. Sve nam nji­ho­vo ljep­še i pri­jat­ni­je. Kad po­me­ne­mo ne­što na­še mi se po­sti­di­mo. Pro­sto nam dra­ge nji­ho­ve bom­be i ra­ke­te. Dra­že no na­še pje­sme i pro­cvje­ta­le tre­šnje. Dra­ge za­to što su nji­ho­ve. Ne daj bo­že da ne­ko re­če ri­ječ pro­tiv. U top bi ga sta­vi­li. Is­pa­de, ni­su kri­vi oni, no smo kri­vi mi. Vi­še ža­li­mo njih no nas sa­me. Ža­li­je nam nji­ho­vih pa­ra i ra­ke­ta no na­ših su­za i gla­va. Is­tro­ši­li se lju­di. Da su na­še su­ze nji­ho­ve vre­dje­le bi vi­še. Na­še ne vri­je­de ni­šta jer su na­še. Ža­li­je nam nji­ho­vih maj­ki no na­ših. Jer su nji­ho­ve maj­ke nji­ho­ve. Šta zna­ju na­še maj­ke šta su bol i pat­nja.
Vi­še vri­je­di jed­no nji­ho­vo „žao mi je“, na­zor re­če­no, ne­go se­dam po­to­ka na­ših su­za i se­dam po­to­ka na­še kr­vi. Oni su ima­li pra­vo to da uči­ne, mi ne­ma­mo pra­vo to ni da po­me­ne­mo. Sa­mi smo kri­vi što nam se to de­si­lo. Ne­ma­ju oni tu šta da nam ob­ja­šnja­va­ju i da nam se prav­da­ju. Mi nji­ma tre­ba da se prav­da­mo. Kri­va su nam i dje­ca u ko­li­jev­ci, kod njih ni­je kriv ni­ko, ni­ti će ikad bi­ti. Ni­ti to ko od nas smi­je da po­me­ne. Da se oni ne uvri­je­de.
Na­mu­či­li se nji­ho­vi pi­lo­ti. Ba­ca­li bom­be dan i noć. Tre­ba­lo je to po­sti­ći. Tre­ba­lo je ni­ša­ni­ti i ci­lja­ti i po mra­ku i po da­nu. Pro­sto nam ih do­đe žao. Tre­ba­lo bi ih od­li­ko­va­ti. Tu­ri­ti im me­da­lje na kr­va­ve sku­to­ve. Na­šoj dje­ci to što je bi­lo ne bi tre­ba­lo po­mi­nja­ti. Ni­ka­ko. Bo­lje će im to oni ob­ja­sni­ti. Oni zna­ju bo­lje no mi. Mi mo­ra­mo da gle­da­mo u bu­duć­nost. Kod nas je sa­mo bu­duć­nost svi­je­tla, kod njih i pro­šlost i bu­duć­nost. Ne zna se oda­kle bi­je ja­ča ždra­ka.
Do­bro tre­ba da pri­pa­zi­mo šta ra­di­mo. Kad na­i­đe­mo po­red spo­me­ni­ka, kr­sta­ča i ru­še­vi­na da okre­ne­mo gla­vu. Ako po­gle­da­mo, ko zna ka­ko će to bi­ti ras­tu­ma­če­no. Ako se na­mr­šti­mo – bru­ka. Ako za­pla­če­mo, oda­kle nam pra­vo kad smo sa­mi kri­vi. A, i šta je na­ša su­za spram nji­ho­ve.
Oni sve zna­ju bo­lje od nas. I ka­ko se kan­di­lo pri­pa­lju­je. Ako to sa­mi ne shva­ti­mo, oni će nam pri­po­mo­ći da to utu­vi­mo. Šta će kad mo­ra­ju! Ne mo­gu da po­stig­nu, a do­šli bi da nam ob­ja­sne ka­ko se slav­ska svi­je­ća pa­li i ka­ko se či­ta „Oče­naš“ uoči sla­ve. Kad se oni bu­du pi­ta­li ne­će­mo ga ni či­ta­ti. Pri­po­mo­ći će nam oni da to utu­vi­mo, kad već ne­ki od nas to do sa­da ni­smo.
Na­mu­či­še se po­ma­žu­ći nam. A kod nas još ima ne­za­hval­nih. Ne zna se vi­še šta su za nas uči­ni­li. Ko­li­ko su nam va­lja­li. Ni po­bro­ja­ti se ne mo­že a ka­mo­li za­hva­li­ti im. I, sve što nam oni uči­ne za na­še je do­bro. Ni­smo mi do­volj­no pa­met­ni da to shva­ti­mo. Što ra­ni­je shva­ti­mo bo­lje za nas. Ne­ki me­đu na­ma, kud na­o­pa­ko, još u njih sum­nja­ju. Ne zna­ju ku­kav­ci da su u njih i bom­be pa­met­ne.
Što pri­je du­šu iz­gu­bi­mo to će nam bi­ti lak­še. To nam oni ho­će re­ći, a mi to ni­ka­ko da pro­či­ta­mo. Šta će nam du­ša jer ta­mo kud nas vo­de ona i ne tre­ba. Ko se su­prot­sta­vi oni mu ne­će dva­put ob­ja­šnja­va­ti. Sam će bi­ti kriv. Kao što smo i mi sad kri­vi.
I pi­šem sve ovo, a na pa­me­ti mi jed­na sli­ka. I, ni­ka­ko da je oda­gnam. Pro­lje­će 1999. go­di­ne. Ja do­šao sa Pe­šte­ra, iz Sed­me brd­ske bri­ga­de ku­ći, na dan od­su­stva, si­ja sun­ce, mo­ja dje­ca igra­ju se na li­va­di, a iz­nad le­te nji­ho­vi avi­o­ni… Iza br­da, od Ko­ki­nog Bro­da ču­je su tut­nja­va nji­ho­vih bom­bi… Ru­še i pa­le, ubi­ja­ju. Ću­te mo­ja dje­ca na li­va­di, ja ih za­klo­nio pod skut od voj­nič­ke blu­ze, drh­te od stra­ha, za­sta­nu i gle­da­ju vi­sok stub di­ma i pra­ši­ne ko­ji se po­di­že od sru­še­nog mo­sta na Ko­ki­nom Bro­du, zna­ju i oni šta i ja, a me­ni uda­ri­le su­ze, če­tvo­ro­stru­ke…
Od ne­kog ja­da.
Taj im dan ni­kad opro­sti­ti ni za­bo­ra­vi­ti ne­ću.
wwwi­skra.com