Umjet­nič­ki per­for­mans „Al­ki­mi­na su­za” ko­ji je osmi­sli­la Alek­san­dra De­ja­no­vić, pro­fe­si­o­nal­na ba­le­ri­na iz Her­ceg No­vog, pre­kju­če je na Tr­gu od oruž­ja oku­pi­la broj­ne lju­bi­te­lje iz­vor­nih vri­jed­no­sti ba­let­sko-scen­ske, li­kov­ne, po­zo­ri­šne i mu­zič­ke umjet­no­sti. U li­ku pri­mor­ske vi­le Al­ki­me De­ja­no­vić je pli­je­ni­la gra­ci­o­znim po­kre­tom, sli­kar­ka Du­brav­ka Mi­li­vo­je­vić bli­sta­la je sli­ka­ju­ći na bi­je­lom plat­nu ta­ko­đe u po­kre­tu, a glu­mac Mi­tar Mi­ća Jo­va­no­vić, Ko­to­ra­nin, dao je svoj do­pri­nos u ko­mu­ni­ka­ci­ji iz­me­đu ak­te­ra i pu­bli­ke, dok je pre­li­je­pim gla­som, so­pra­nist­ki­nja Ma­ja Luk­šić pje­va­njem tri špan­ske pje­sme ob­je­di­ni­la i za­o­kru­ži­la ci­je­lu pri­ču o Al­ki­mi. Na­stup u ko­me je ba­le­ri­na pri­la­zi­la po­je­di­ni­ma iz pu­bli­ke, gr­li­la ma­lu dje­cu u ka­rak­te­ri­stič­nim ba­let­skim po­za­ma, iza­zvao je div­ne emo­ci­je, ko­je su mo­gle da se pre­po­zna­ju kroz osmi­je­he i za­do­volj­stvo na li­ci­ma pri­sut­nih.
- In­si­sti­ra­la sam na aka­dem­skoj umjet­nič­koj me­to­di, da pod­sje­ti­mo ma­lo lju­de na umjet­nost. Ovaj per­for­mans je su­prot­nost od bi­lo ko­je vr­ste sen­za­ci­o­na­li­zma, za­ba­ve, ani­ma­ci­je, bi­lo ka­kve ma­ni­fe­sta­ci­je i sve­ga osta­log u šta da­na­šnje po­zo­ri­šte, na­ža­lost, sr­lja. Pre­sreć­na sam zbog to­ga što smo ima­li pu­bli­ku i što je pu­bli­ka uče­stvo­va­la u na­šem per­for­man­su jer bez njih, to ne bi mo­glo da se iz­ve­de, ka­za­la je De­ja­no­vić za „Dan”. Kao Be­o­gra­đan­ka ko­ja ži­vi u Her­ceg No­vom, ona Ko­tor iz­u­zet­no osje­ća i vo­li (u oba gra­da vo­di ško­le ba­le­ta), per­for­mans je „s lju­ba­vlju” po­sve­ti­la Ko­to­ru, sa ve­li­kom že­ljom da mu se po­klo­ni jed­na mi­sao i emo­ci­ja.
- Ide­ja je bi­la: šta bi re­kla Al­ki­ma, šta bi osje­ća­la i po­ru­či­la gra­đa­ni­ma, Ko­to­ru, da da­nas uđe u grad. To je taj naš ma­li sce­na­rio, ja sam uze­la taj „te­ret“ na se­be i na­dam se uspje­šno ga iz­ni­je­la. Al­ki­ma ula­zi u grad na Glav­na grad­ska vra­ta i „pro­gle­da“ kroz Ko­tor, a za­tim osta­je za­u­sta­vlje­na, po­ni­že­na, osla­blje­na i ne­moć­na ka­da ugle­da Stub sra­ma i ču­je sve nje­go­ve pri­če, ono što je on čuo i vi­dio za sve ove go­di­ne u ovoj no­vi­joj isto­ri­ji. Plat­no ko­je je sli­kar­ka uži­vo sli­ka­la no­si Al­ki­mi­nu mi­sao, ona sli­ka Grad po­ve­zu­ju­ći lju­de u nje­mu, to je na­ša je­di­na po­ru­ka. Pro­vla­či kroz nje­ga bo­je lju­ba­vi – bo­kelj­sko ze­le­nu, bo­ju mo­ra i bo­ju sun­ca, na­sto­je­ći da na plat­nu pre­to­či tu po­ru­ku ovim div­nim lju­di­ma, ko­ji su se otu­đi­li, uda­lji­li, ob­ja­sni­la nam je De­ja­no­vić i do­da­la da ni­ko od uče­sni­ka (osim Mi­li­vo­je­vić) ni­je za­po­slen u svo­joj pro­fe­si­ji, ne ba­vi se svo­jim po­slom, te su na ovaj na­čin sa­mi se­bi na­pra­vi­li sce­nu na glav­nom tr­gu.
- Div­no je bi­ti na tr­gu, pje­va­ti na otvo­re­nom, to je slo­bo­da i pro­mje­na u od­no­su na kon­cert­nu sa­lu, ka­že Ma­ja Luk­šić, a Du­brav­ka Mi­li­vi­je­vić is­ti­če da se osje­ća pre­li­je­po, jer je osje­ti­la ener­gi­ju lju­di ko­ji su bi­li oko­lo, što joj je bi­lo ve­li­ko na­dah­nu­će za rad.
- Sli­ka­la sam sa že­ljom da ovaj grad bu­de pot­pu­no živ, da ne bu­de sa­mo „ku­li­sa“ sa ar­hi­tek­tu­rom, ne­go da mu lju­di svo­jom lju­ba­vlju udah­nu ži­vot- sli­ka­la sam pti­ce, za­gr­lja­je, maj­ku sa be­bom, ra­ši­re­ne ru­ke, sa­da­šnji tre­nu­tak, sve oko se­be, ono što mi je na­i­la­zi­lo. Plat­no ću mo­žda do­ra­di­ti, pa ću ga is­ko­ri­sti­ti za sce­no­gra­fi­ju ne­ke pred­sta­ve u slič­nom ma­ni­ru, ka­za­la je Mi­li­vo­je­vić.
Sve ovo se de­ša­va­lo u sklo­pu pro­jek­ta „Otvo­re­ni tr­go­vi” Se­kre­a­tri­ja­ta za kul­tu­ru i dru­štve­ne dje­lat­no­sti Op­šti­ne Ko­tor, u sa­rad­nji sa Cen­trom za kul­tu­ru Ni­ko­la Đur­ko­vić i „Evo­lu­tion pro”.
M.D.Po­po­vić