Mno­gi su od­ra­sta­li uz ča­rob­ne pred­sta­ve pod­go­rič­kog Grad­skog po­zo­ri­šta, a ono je, ne­kom „ča­ro­li­jom”, i na­kon 65 go­di­na po­sto­ja­nja osta­lo bez sop­stve­nog kro­va nad gla­vom. No, upr­kos pod­sta­nar­skom sta­tu­su u gra­du u ko­me je stvo­re­no, Grad­sko po­zo­ri­šte slu­ži Pod­go­ri­ci sa­mo na čast, jer je to­kom šest i po de­ce­ni­ja u svoj grad do­ni­je­lo i mno­ga pri­zna­nja za pred­sta­ve dram­ske i lut­kar­ske sce­ne za dje­cu, a u po­sljed­nje vri­je­me i ka­da su u pi­ta­nju pred­sta­ve za od­ra­sle, ču­lo se prek­si­noć u ve­li­koj sa­li KIC „Bu­do To­mo­vić” gdje je pr­vi put pro­sla­vljen i Dan Grad­skog po­zo­ri­šta. Tim po­vo­dom pri­ka­zan je i film, sim­bo­lič­nog na­slo­va „Na pu­tu do ku­će”.
Di­rek­tor­ka Grad­skog Iva­na Mr­va­lje­vić pred pri­ka­zi­va­nje fil­ma pod­sje­ti­la je na ne­ke bit­ne da­tu­me i po­dat­ke ve­za­ne za po­zo­ri­šte na či­jem je če­lu, do­da­ju­ći da su na ovaj na­čin is­pri­ča­li pr­vih 65 go­di­na isto­ri­je pod­go­rič­kog Grad­skog po­zo­ri­šta.
- Na­šu pri­ču sta­vi­li smo na film­sku tra­ku, u že­lji da osta­vi­mo opi­pljiv trag o jed­nom ma­lom, a ta­ko zna­čaj­nom po­zo­ri­štu i nje­go­voj bor­bi za sop­stve­ni kuć­ni prag, sa že­ljom da u bu­duć­no­sti za no­va po­ko­lje­nja osta­ne do­ku­men­to­van za­pis o to­me ka­ko je ovo po­zo­ri­šte ra­slo, od­ra­slo i sa­zre­lo, i da se ni­ka­da ne za­bo­ra­vi nje­gov dug i te­žak,a opet kre­a­ti­van i bli­stav put do ku­će – re­kla je Mr­va­lje­vić. Ka­ko do­da­je, svi us­pje­si ko­je je po­zo­ri­šte po­sti­za­lo i po­sti­že re­zul­tat su en­tu­zi­ja­zma nje­go­vih za­po­sle­nih.
Na na­še pi­ta­nje na če­mu gra­di op­ti­mi­zam da će ovaj put Grad­sko po­zo­ri­šte za­i­sta do­bi­ti svo­ju zgra­du Iva­na Mr­va­lje­vić ka­že:
- Op­ti­mi­zam ba­zi­ram na po­čet­ku kon­kret­nih ra­do­va. A, što je u ljud­skoj pri­ro­di, ili glu­mač­koj, op­ti­mi­zam, mi­slim da bi vam sva­ki glu­mac re­kao da je to ne­što što ga tje­ra da vje­ru­je – ka­že Mr­va­lje­vi­će­va.
Va­nja Po­po­vić, du­go­go­di­šnja di­rek­tor­ka ovog te­a­tra is­ti­če, kao i to­kom fil­ma, da su te­me­lji za ku­ću ovom po­zo­ri­štu ne­ko­li­ko pu­ta po­sta­vlja­ni, a da ona ipak oče­ku­je krov.
- Ali, po­zo­ri­šte ne či­ni zgra­da, jer ne bi ga bi­lo ovih 65 go­di­na da je zgra­da bi­la naj­va­žni­ja – do­da­je Va­nja Po­po­vić, pod­sje­ća­ju­ći se svih mu­ka ko­je je pre­tu­ri­la pre­ko le­đa za­jed­no sa an­sam­blom da bi za dje­cu bi­le kre­i­ra­ne pre­div­ne pred­sta­ve, i da bi kod njih iza­zva­li ra­dost.
Je­dan od ak­te­ra fil­ma, du­go­go­di­šnji šef sce­ne po­zo­ri­šta, ko­ji je ovom te­a­tru po­klo­nio 25 go­di­na svog ži­vo­ta, a sa­da je u pen­zi­ji, Ra­di­vo­je Be­li Lo­pi­čić, ka­že da se na­da da će nik­nu­ti no­va zgra­da na mje­stu gdje je po­sta­vljen naj­no­vi­ji ka­men te­me­ljac. „Na­dam se da ću po­gle­da­ti ma­kar jed­nu pred­sta­vu u no­voj zgra­di”, ka­že Lo­pi­čić.
– Sve li­je­po što sam do­ži­vio do­ži­vio sam u po­zo­ri­štu. Ta­mo sam pro­vo­dio vi­še vre­me­na ne­go ku­ći s dje­com. Mi­slim da ka­da po­zo­ri­šte do­bi­je svo­ju ku­ću da će se ozbilj­ni­je ra­di­ti, da se ne­će mo­ra­ti sve svo­di­ti na en­tu­zi­ja­zam – ka­že Lo­pi­čić.
Sce­na­rio za film „Na pu­tu do ku­će” na­pi­sa­la je Je­le­na Le­la Mi­lo­še­vić, di­rek­tor fo­to­gra­fi­je i sni­ma­telj je Vla­do Vu­či­nić, sni­ma­telj to­na Jo­vo Klja­jić, a mon­ta­žer Aref Za­a­bi. Kon­sul­tant re­ži­je bio je ita­li­jan­ski re­di­telj Fe­de­ri­ko Ma­zi. Ta­ko­đe, svoj do­pri­nos fil­mu kao na­ra­to­ri da­li su i glum­ci Želj­ko Ca­ja Ra­du­no­vić i Emir Ća­to­vić.
U fil­mu go­vo­re Va­nja Po­po­vić, Mla­den Ne­le­vić, Ni­ko­la Vuk­če­vić, Bra­ni­mir Po­po­vić, Iva­na Mr­va­lje­vić, Du­brav­ka Dra­kić, Zo­ja Be­ćo­vić, De­jan Đo­no­vić, Bran­ka Fe­mić, Ja­goš Mar­ko­vić, Mi­lan Ka­ra­džić, Ra­di­vo­je Be­li Lo­pi­čić i Bo­ro Stje­pa­no­vić.
Film je su­fi­nan­si­ran sred­sta­vi­ma do­bi­je­nim na Kon­kur­su za ras­po­dje­lu di­je­la pri­ho­da od iga­ra na sre­ću ko­ji re­a­li­zu­je Mi­ni­star­stvo fi­nan­si­ja Cr­ne Go­re. Pro­jek­ci­ja je odr­ža­na u sklo­pu ma­ni­fe­sta­ci­je DE­US.Ž.J.


Pr­vih 65 go­di­na

Dan Grad­skog po­zo­ri­šta ubu­du­će će se sva­ke go­di­ne obi­lje­ža­va­ti 27. de­cem­bra. Ovo po­zo­ri­šte 1951. go­di­ne osno­va­no je na ini­ci­ja­ti­vu re­di­te­lja i ute­me­lji­va­ča mno­gih te­a­tar­skih ku­ća u Cr­noj Go­ri Va­si­li­ja Iva­no­vi­ča Šćuć­ki­na, u ta­da­šnjem Ti­to­gra­du. Naj­pri­je je no­si­lo na­ziv Pi­o­nir­sko po­zo­ri­šte. Pri­pre­me za po­če­tak ra­da no­vog te­a­tra od­vi­ja­le su se u pro­sto­ri­ja­ma bi­o­sko­pa „Kul­tu­ra”, upra­vo na mje­stu na ko­jem sa­da ni­če zgra­da Grad­skog po­zo­ri­šta. Pi­o­nir­sko po­zo­ri­šte 1959. go­di­ne in­te­gri­sa­no je, sa Dječ­jom bi­bli­o­te­kom, u Pi­o­nir­ski kul­tur­ni cen­tar. Osa­mo­sta­li­lo se 1994. go­di­ne i do­bi­lo ime Dječ­je po­zo­ri­šte. For­mi­ra­njem Ve­čer­nje sce­ne, ko­ja od de­cem­bra 1999. go­di­ne dje­lu­je sa Dram­skom sce­nom za dje­cu i Lut­kar­skom sce­nom za dje­cu, Dječ­je po­zo­ri­šte za­po­če­lo je pro­ces tran­sfor­ma­ci­je u Grad­sko. Ovo ime zva­nič­no do­bi­ja 27. de­cem­bra 2002. na sjed­ni­ci Skup­šti­ne op­šti­ne Pod­go­ri­ca.