Sli­kar No­vi­ca Ko­vač pred­sta­vio se pod­go­rič­koj li­kov­noj pu­bli­ci iz­lo­žbom „Voj­ske” u ga­le­ri­ji „Cen­tar”. Sli­ka­nje voj­ni­ka nje­go­va je dje­čač­ka pa­si­ja. Dok ih je sli­kao dru­žio bi se sa dje­dom ko­ji mu je pje­vao na­še ep­ske pje­sme. Kod Ko­va­ča voj­ska ima ši­ru ko­no­ta­ci­ju, ne­go što bi čo­vjek po­mi­slio.
- Taj po­jam je u mom shva­ta­nju ši­ri. Mi­slim glo­bal­no na čo­vje­ka kao so­ci­jal­no bi­će, ko­je ne dje­lu­je sa­mo­sta­no, već u kon­tek­stu ma­se, dru­štva. A i bu­kval­no, jer sli­kao sam bit­ke, po­put bit­ke na Vuč­jem do­lu... Kad sam bio ma­li cr­tao sam voj­ni­ke, a đed bi me po­sta­vio na sto i pje­vao na­še ep­ske pje­sme. Ta­ko sam upo­znao na­šu ep­sku po­e­zi­ju, a ka­sni­je sam to i na­do­gra­dio – ob­ja­snio je on.
Ipak, u nje­go­vim sli­ka­ma i cr­te­ži­ma ima ma­lo ep­skog. Osim na­zi­va Bit­ka na Vuč­jem do­lu, Smrt Osman-pa­še... Sve je ve­o­ma mo­der­no.
- Te­ma­ti­ka je za­i­sta pot­pu­no sa­vre­me­na. Na pri­mjer, imam cr­tež Ko­tor­ski uz­maj fe­šta­đun – jed­na vr­sta kom­bi­na­ci­je ko­la­ža i cr­te­ža. Za­pra­vo moj ko­laž cr­tam i on­da re­ži­ram pri­zo­re na plat­nu. Kao re­ži­ser, lju­de, in­di­vi­due, po­sta­vljam na za­mi­šlje­nu sce­nu. To je sa­mo je­dan od na­či­na ka­ko vi­dim li­kov­nu umjet­nost da­nas. To je je­dan od na­či­na ka­ko vi­dim i da­na­šnje dru­štvo. No, sa­mo je­dan od na­či­na, jer re­a­gu­jem i dru­ga­či­je – ob­ja­snio je on.
Čo­vjek u ma­si, u gru­pi, u od­no­su na dru­ge, jed­no je od in­te­re­so­va­nja No­vi­ce Ko­va­ča.
„Sve je to od cr­te­ža do cr­te­ža... Od raz­mi­šlja­nja do raz­mi­šlja­nja... Pot­pu­no sam slo­bo­dan po tom pi­ta­nju. Ta­ko, ov­dje imam i rad ko­ji pred­sta­vlja mo­je raz­mi­šlja­nje o te­ro­ri­zmu”.
Nje­mu cr­tež i sli­ka slu­že i kao iz­no­še­nje svog sta­va o da­na­šnjem vre­me­nu.
- Sva­ki moj cr­tež je stav. Ne gra­dim ci­klu­se, ne raz­mi­šljam na taj na­čin. Sva­ka sli­ka je pri­ča za se­be. Mi­slim da ne­mam vre­me­na da stva­ram ci­klu­se. A, mi­slim da ne­ki lju­di stva­ra­ju ci­klu­se, jer ta­ko se va­ra­ju, za­to što raz­lo­že svoj rad i on­da to nji­hov rad ne­ma ener­gi­ju ka­kvu bi tre­ba­lo da ima. Ta­ko ne ra­dim. Za­to sva­ku sli­ku sli­kam kao da mi je po­sled­nja. Ka­da ih sa­gle­da­vam vi­dim da li­če, i on­da ih po tom kri­te­ri­ju­mu gru­pi­šem. Pra­vo da vam ka­žem, tu ve­zu pra­vim zbog ku­sto­sa, jer oni in­si­sti­ra­ju na to­me. Ali, da sa­mo ja od­lu­ču­jem, ne bih to ra­dio. Gle­dao sam iz­lo­žbe, po­put one Pe­tra Om­či­ku­sa u Nik­ši­ću pri­je ne­ko­li­ko go­di­na, na ko­joj je ovaj ve­li­ki sli­kar iz­lo­žio sli­ke ko­je jed­na sa dru­gom ni­su ima­le ni­ka­kve ve­ze. Ja­ko mi se do­pa­la ta iz­lo­žba. Za­što da čo­vjek ne­ma slo­bo­du da iz­lo­ži svo­je ra­do­ve ona­ko ka­ko on ho­će? To je spu­ta­va­nje umjet­ni­ka. Ne znam za­što bih ra­dio u ci­klu­si­ma, stva­rao ne­što što li­či jed­no na dru­go. Oni što pra­ve sve jed­ne te iste ra­do­ve, ta­ko ra­de da bi bi­li pre­po­zna­tlji­vi, da bi pro­da­li plat­no. To je do­sad­no i mr­tvo!
Ko­vač se ne ukla­pa ni u da­na­šnji (pre­po­ru­če­ni) od­nos umjet­ni­ka i pu­bli­ke.
- Um­ber­to Eko je re­kao: „Vo­lim da vas­pi­ta­vam svog či­ta­o­ca”. Imam isti stav.
Do­pu­štam da mi pri­li­kom sli­ka­nja ne­što pro­mak­ne, ne­ka in­for­ma­ci­ja, pa po­sma­trač, ja­ko sen­zi­bi­lan, to pre­po­zna pri­je me­ne. Mi­slim da sam do­volj­no svje­stan da kon­tro­li­šem tok mog stva­ra­nja. Umjet­ni­ci vo­le da ih vo­di umjet­nost. Ako ga vo­di na pri­mjer cr­tež, on­da se jed­na mr­tva stvar pi­ta sa njim. To je pot­pu­no ro­bo­va­nje mr­tvim stva­ri­ma. Ja pot­pu­no kon­tro­li­šem svoj cr­tež. To je mo­ja fi­lo­zo­fi­ja. S.Ć.


Fo­li­ran­ti

Na na­po­me­nu da sve što je re­kao is­ka­če iz to­ko­va na­še sa­vre­me­ne li­kov­ne sce­ne Ko­vač je dao ob­ja­šnje­nje...
- Ka­da sam imao iz­lo­žbu u Nik­ši­ću no­vi­na­ri su mi re­kli da sam iskren. Pa, na­rav­no da sam iskren! Valj­da su na­vi­kli da je to­li­ko umjet­ni­ka fo­li­ra­na­ta, ko­ji pri­ča­ju ne­ke na­u­če­ne pri­če, pa se ču­de kad je ne­ko iskren. Naj­pri­je sam mi­slio za­što to­li­ko ču­đe­nja. On­da sam shva­tio – ka­ko da se ne ču­de kad znam ne­ke svo­je ko­le­ge – ka­zao je on.