-PRI­RE­DIO:MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ

Sle­de­ća, dru­ga, tač­ka re­zo­lu­ci­je usvo­je­ne u Ru­mi na Zbo­ru pred­stav­ni­ka na­rod­nih vi­je­ća iz sto­ti­nak srem­skih mje­sta gla­si­la je da „za slu­čaj ple­men­skog ili po­li­tič­kog ci­je­pa­nja iz­ja­vlju­ju za­stup­ni­ci na­rod­nih vi­je­ća u Sre­mu, kao iza­sla­ni­ci na­ro­da, da se od­lu­ču­ju za ne­po­sred­no pri­sa­je­di­nje­nje Sre­ma Kra­lje­vi­ni Sr­bi­ji”; ovom od­lu­kom je, pre­ma to­me, pred­vi­đe­no iz­dva­ja­nje Sre­ma iz sa­sta­va Hr­vat­ske – uko­li­ko bi Hr­va­ti od­u­sta­li od uje­di­nje­nja – i nje­go­vo pri­pa­ja­nje Sr­bi­ji ne­za­vi­sno od Za­gre­ba. Po­što je Na­rod­no vi­je­će u Za­gre­bu do­ni­je­lo od­lu­ku o uje­di­nje­nju, dru­ga tač­ka re­zo­lu­ci­je srem­skih iza­sla­ni­ka ni­je stu­pi­la na sna­gu. Ipak, ona osta­je kao do­ku­ment ko­ji ne­dvo­smi­sle­no svje­do­či o na­ci­o­nal­nim osje­ća­nji­ma i ras­po­lo­že­nju ve­ćin­skog srp­skog sta­nov­ni­štva Sre­ma.
Da Sr­bi u Sre­mu ni­je­su baš isto što i Sr­bi u Hr­vat­skoj i Sla­vo­ni­ji, kon­sta­to­vao je i fran­cu­ski voj­ni ate­še. Pre­ma nje­go­vom vi­đe­nju, srem­ski Sr­bi bli­ži su, po tra­di­ci­ji, obi­ča­ji­ma i na­či­nu go­vo­ra, svo­jim su­na­rod­ni­ci­ma u Voj­vo­di­ni ne­go oni­ma u Hr­vat­skoj i Sla­vo­ni­ji. U sva­kom slu­ča­ju, kao što je u pro­šlo­sti pred­sta­vljao ne­ku vr­stu mo­sta iz­me­đu na­ci­o­nal­nih po­kre­ta u ju­žnoj Ugar­skoj i Tro­jed­noj kra­lje­vi­ni, Srem je i u no­voj dr­ža­vi ostao, pri­je sve­ga, „pro­stor ju­go­slo­ven­skog pro­ži­ma­nja”.
Dok je, da­kle, Srem uoči stva­ra­nja Kra­lje­vi­ne SHS bio sa­stav­ni dio Hr­vat­ske, Ba­ra­nja je to po­sta­la tek mno­go ka­sni­je – po­sli­je Dru­gog svjet­skog ra­ta. Svo­je opre­dje­lje­nje za uje­di­nje­nje sa Sr­bi­jom nje­ni ži­te­lji iz­ra­zi­li su uče­šćem na Ve­li­koj na­rod­noj skup­šti­ni u No­vom Sa­du 25. no­vem­bra 1918. go­di­ne, na ko­joj je do­ni­je­ta od­lu­ka o pri­sa­je­di­nje­nju Ba­na­ta, Bač­ke i Ba­ra­nje Sr­bi­ji. Me­đu­tim, Ba­ra­nja je pri­klju­če­na Kra­lje­vi­ni tek po­sli­je du­go­traj­nih pre­go­vo­ra na kon­fe­ren­ci­ji mi­ra u Pa­ri­zu 1919–1920, na ko­joj su Hr­va­ti, čla­no­vi De­le­ga­ci­je SHS, bi­li pro­tiv pre­ten­zi­ja na ovu oblast. U ci­je­lom me­đu­rat­nom pe­ri­o­du ona je tre­ti­ra­na kao sa­stav­ni dio Voj­vo­di­ne, a ne Hr­vat­ske, što je po­tvr­đe­no i pri­li­kom osni­va­nja ba­no­vi­ne, ka­da je Ba­ra­nja ušla u Du­nav­sku ba­no­vi­nu.
Za raz­li­ku od Ba­ra­nje, ko­ja ni­je bi­la sa­stav­ni dio Tro­jed­ne kra­lje­vi­ne pri­je (a ni po­sli­je) uje­di­nje­nja, ne­ke dru­ge te­ri­to­ri­je su to bi­le, ali su po­sli­je Pr­vog svjet­skog ra­ta do­šle pod vlast su­sjed­nih dr­ža­va. Dru­gim ri­je­či­ma, Tro­jed­ni­ca ni­je uklju­če­na u Kra­lje­vi­nu u pot­pu­no istom te­ri­to­ri­jal­nom op­se­gu u ko­me se na­la­zi­la pod Hab­zbur­gov­ci­ma. Već po­čet­kom no­vem­bra 1918. go­di­ne, čim je pot­pi­sa­no pri­mir­je, ita­li­jan­ska voj­ska je za­po­sje­la La­sto­vo, Za­dar, Ve­la Lu­ku na Kor­ču­li, Vis, Ši­be­nik, Skra­din, ostr­va za­dar­skog ar­hi­pe­la­ga, Pag, tzv. kor­ču­lan­ska ostr­va, Kor­ču­lu, Hvar, Ti­je­sno na Mur­te­ru i Ro­go­zni­cu; kra­jem istog mje­se­ca oku­pi­ra­la je Ko­nje­vra­te, Vo­di­ce, Ze­mu­nik, Mur­ter, Dr­niš i dru­ga ma­nja mje­sta, kre­ću­ći se u unu­tra­šnjost Dal­ma­ci­je. Do oku­pa­ci­je Kni­na do­šlo je 31. de­cem­bra 1918. go­di­ne, da bi po­čet­kom 1919. Ita­li­ja­ni oku­pi­ra­li Ki­je­vo, Muć, Neo­rić, ostr­vo Rab, ne­ka mje­sta na Bra­ču, kao i Ob­ro­vac, Đe­vr­ske, Bri­bir­ske Mo­sti­ne i dru­ga ma­nja mje­sta u sje­ver­noj Dal­ma­ci­ji. Ta­ko su pod ita­li­jan­skom oku­pa­ci­jom po­čet­kom 1919. go­di­ne bi­le 34 dal­ma­tin­ske op­šti­ne: Ben­ko­vac, Bi­o­grad, Bla­to, Bo­go­mo­lje, Dr­niš, Hvar, Jel­sa, Ki­sta­nje, Knin, Ko­mi­ža, Kor­ču­la, La­sto­vo, Le­će­vi­ca, Mljet, Muć, Nin, No­vi­grad, Ob­ro­vac, Pag, Pro­mi­na, Rab, Sa­li, Sil­ba, Skra­din, Sta­ri Grad, Su­ću­raj, Ši­be­nik, Ti­je­sno, Ve­la Lu­ka, Vis, Vo­di­ce, Vr­bov­ska, Za­dar i Zla­rin. Ovo pod­ruč­je po­di­je­lje­no je na tri zo­ne: op­šti­ne Muć, Le­će­vi­ca, Knin, Pro­mi­na, Dr­niš, Ki­sta­nje, Ob­ro­vac, Pag i kor­ču­lan­ska ostr­va či­ni­li su pr­vu zo­nu, Ro­go­zi­na, Ši­be­nik, Vo­di­ce, Skra­din, Ti­je­sno, Ben­ko­vac i Zla­rin dru­gu, a Bi­o­grad, No­vi­grad, Nin, Sa­li, Sil­ba i Za­dar tre­ću. Ra­pal­skim ugo­vo­rom 12. no­vem­bra 1920. go­di­ne de­fi­ni­tiv­no je ri­je­še­no pi­ta­nje raz­gra­ni­če­nja s Ita­li­jom. Ona je do­bi­la ne sa­mo ci­je­lu Is­tru osim Ka­sta­va, već i grad Za­dar i ostr­va Cres, Lo­šinj, La­sto­vo i Pa­la­gru­žu. Ri­je­ci je pri­znat sta­tus ne­za­vi­sne dr­ža­ve, da bi već mar­ta 1923. u ovom gra­du bi­la us­po­sta­vlje­na ita­li­jan­ska vlast, što je sank­ci­o­ni­sa­no Rim­skim ugo­vo­ri­ma o pri­ja­telj­stvu i sr­dač­noj sa­rad­nji, 27. ja­nu­a­ra 1924. go­di­ne. Pre­o­sta­la te­ri­to­ri­ja Dal­ma­ci­je, uklju­ču­ju­ći i ostr­vo Krk (ko­je joj ni­je pri­pa­da­lo pri­je uje­di­nje­nja), pri­po­je­na je no­vo­o­sno­va­noj ju­go­slo­ven­skoj dr­ža­vi. Eva­ku­i­sa­nje tri oku­pi­ra­ne zo­ne iz­vr­še­no je u eta­pa­ma. Pr­va zo­na eva­ku­i­sa­na je apri­la 1921. go­di­ne: Le­će­vi­ca (3. apri­la), Knin, Ki­je­vo i Muć (4. apri­la), za­tim Dr­niš, Ki­sta­nje i obli­žnja mje­sta, po­tom Hvar i Vis (18. apri­la), pa Mljet i Kor­ču­la (19. apri­la). To­kom ju­na iste go­di­ne eva­ku­i­sa­na je dru­ga zo­na: Pri­mo­šten, Ro­go­zni­ca i Per­ko­vić (10. ju­na), Đe­vr­ske, Skra­din, Ru­pe, Či­sta, Ti­je­sno, Pi­ro­vac, Ko­nje­vra­te, Ši­be­nik i Vo­di­ce (12. ju­na), Ben­ko­vac, Po­la­ča, Pri­steg, Mur­ter i ši­ben­ska ostr­va (13. ju­na). Tre­ća zo­na, ko­ja je bi­la po­di­je­lje­na na pr­vi dio – A – (op­šti­ne Bi­o­grad, No­vi­grad i Nin) i dru­gi – B – (za­dar­ska, split­ska i salj­ska op­šti­na), eva­ku­i­sa­na je tek 1923. go­di­ne, i to po sle­de­ćem re­du: 3. mar­ta Bi­o­grad, Pa­ko­šta­ne, Go­ri­ca i No­vi­grad, 5. mar­ta ostr­va Sil­ba i Mo­lat, 10 mar­ta tzv. spe­ci­jal­na zo­na u ko­joj su bi­li Su­ko­šan, Smil­čić, Po­se­dar­je, Ra­ža­nac, Nin, Ze­mu­nik, Po­lič­nik, Mur­vi­ca i Di­klo i 11. mar­ta za­dar­ska ostr­va. (NA­STA­VI­ĆE SE)