-Pi­še: Bu­do Si­mo­no­vić

Ko­li­ko sam mo­gao do­zna­ti, moj stric, iz­gle­da, ni­je mno­go pri­čao o se­bi i svo­joj po­ro­di­ci, o to­me šta je sve do­ži­vio i pre­ži­vio to­kom tih se­dam­na­est go­di­na u tu­đi­ni i za­što je i ka­ko po­sli­je se­dam­na­est go­di­na na­pu­stio Ame­ri­ku - ka­že Dra­gi­ša Mi­ću­no­vić, go­vo­re­ći o svom stri­cu Ga­ju za ko­jeg se sum­nja da je otac gla­so­vi­tog ame­rič­kog glum­ca Ro­be­r­ta Mi­ča­ma.
Osta­le su, ipak, za­pam­će­ne ne­ke nje­go­ve ri­jet­ke i štu­re is­po­vi­je­sti iz ko­jih će se vre­me­nom i is­pi­li­ti ta sum­nja da je Ro­ber Mi­čam, jed­na od naj­sjaj­ni­jih ho­li­vud­skih zvi­je­zda, nje­gov sta­ri­ji sin, ko­ji to, da se zna, ni­ka­da lič­no ni­je po­tvr­dio, iako su tu pri­ču vre­me­nom ši­ri­li po­je­di­ni cr­no­gor­ski ise­lje­ni­ci iz Ame­ri­ke, ko­ji su, iz­gle­da, zna­li i ne­što vi­še o mom stri­cu od ono­ga što smo mi do­zna­li i što je do sa­da do nas do­pr­lo...
Tu sum­nju i kod Dra­gi­še Mi­ću­no­vi­ća i kod dru­gih ko­ji su se do sa­da ba­vi­li ovom za­go­net­kom, na­ro­či­to po­ja­ča­va go­to­vo fra­pant­na slič­nost li­ko­va sa fo­to­gra­fi­ja iz si­ro­ma­šne lič­ne ostav­šti­ne Ga­ja Mi­ću­no­vi­ća, onih ko­je je on do­nio iz Ame­ri­ke i do kra­ja ži­vo­ta bri­žlji­vo ču­vao kao uspo­me­ne na po­ro­di­cu, i onih, ko­je su u no­vi­je vri­je­me, po­sred­stvom in­ter­ne­ta, u jav­nost do­pr­le iz po­ro­dič­nog al­bu­ma po­ro­di­ce Mi­čam.
– Ja sam, po­na­vljam, imao tek pet go­di­na kad je moj stric Ga­jo umro – na­gla­ša­va Dra­gi­ša Mi­ću­no­vić – ali sam za­pam­tio po­ne­što od tih nje­go­vih pri­ča o po­ro­di­ci i svom ži­vo­tu u Ame­ri­ci, uglav­nom i pr­ven­stve­no ono što sam čuo od mo­jih oca i maj­ke. Mi­slim ipak da je naj­zna­čaj­ni­je i naj­in­tri­gant­ni­je ono što sam čuo od mo­je se­stre od stri­ca Lju­bi­ce, ćer­ke mog stri­ca Bla­ža, ko­ji je 1946. go­di­ne kao ko­lo­ni­sta od­se­lio u Vr­bas sa tri si­na i dvi­je ćer­ke.
Lju­bi­ca je umr­la ove go­di­ne u ja­nu­a­ru, u osam­de­set dru­goj go­di­ni ži­vo­ta, a bi­la je bi­stro­um­na i pam­tlji­va do po­sled­njeg da­na. Ona mi je po­tan­ko is­pri­ča­la šta je stric Ga­jo nji­ma ka­zao o se­bi, svom ži­vo­tu i po­ro­di­ci u Ame­ri­ci, po­što je kod njih u Vr­bas če­šće do­la­zio, po­sje­ći­vao ih i du­že kod njih bo­ra­vio.
On je, na­rav­no, i nji­ma ne­dvo­smi­sle­no po­tvr­dio da je u Ame­ri­ci osta­vio že­nu i tro­je dje­ce, ćer­ku i dva si­na, i da je ćer­ka bi­la naj­sta­ri­ja. Ga­jov brak je, po nje­go­voj pri­či, „pu­kao” na jed­nom ro­đen­da­nu sta­ri­jeg si­na. Na­vod­no, on je na tom sla­vlju ne­ka­ko no­žem ošte­tio stol­njak i že­na se zbog to­ga raz­bi­je­snje­la, po­če­la da ga gr­di i vi­če na nje­ga. On­da se raz­bi­je­sneo i on i oša­ma­rio je, a ona ga od­mah pri­ja­vi­la po­li­ci­ji za po­ro­dič­no na­si­lje ko­ja ga je zbog to­ga str­pa­la u za­tvor. Ka­ko je taj za­tvor bio bli­zu nji­ho­ve ku­će, taj sta­ri­ji sin ga je sva­kog da­na, za tih mje­sec i po ko­li­ko je ro­bi­jao, po­sje­ći­vao, a stra­ža­ri su ga upo­zna­li i re­dov­no pu­šta­li da uđe i vi­di oca...
(Sju­tra: DA LI JE PROG­NAN IZ AME­RI­KE?)


Od bok­se­ra do glum­ca

Po ono­me što pi­še u po­je­di­nim ver­zi­ja­ma nje­go­ve bi­o­gra­fi­je, Ro­bert Mi­čam je ve­o­ma mlad ostao si­ro­če bez oca – na­vod­no, otac mu je po­gi­nuo na ne­kom gra­di­li­štu pru­ge, a usko­ro i bez maj­ke, ko­ja se za krat­ko vri­je­me dva pu­ta pre­u­da­va­la i ni­je, svi su iz­gle­di, mno­go bri­nu­la o dje­ci. Pre­pu­šten uli­ci, od go­ro­pad­nog dje­ča­ka i mla­di­ća ko­ji je na ploč­ni­ku pe­sni­ca­ma is­tje­ri­vao prav­du, Ro­bert je do­gu­rao do pro­fe­si­o­nal­nog bok­se­ra, ali je ubr­zo shva­tio i osje­tio svu su­ro­vost i bez­du­šnost tog kr­va­vog „spor­ta” i u svom bez­na­đu na­sta­vio da­lje. Po toj pri­či, on je 1936. go­di­ne do­spio u Ka­li­for­ni­ju i u Long Bi­ču se pri­dru­žio ne­koj po­zo­ri­šnoj tru­pi, što će bi­ti nje­go­va od­skoč­na da­ska za pre­bo­ga­tu glu­mač­ku ka­ri­je­ru ko­ju će po­tom gra­di­ti pu­nih 60 go­di­na.


Od epi­zo­di­ste do zvi­je­zde

Go­to­vo de­set go­di­na, Mi­čam se upor­no za­do­vo­lja­vao ma­lim, epi­zod­nim ulo­ga­ma, a ko­li­ko je bi­lo nje­go­vo odu­še­vlje­nje glu­mom, mo­žda naj­bo­lje go­vo­ri to što je i sam po­čeo da pi­še dram­ske tek­sto­ve i sce­na­ri­je za film­ske pri­če. Vra­ta sla­ve mu je ipak od­škri­nu­la epi­zod­na ulo­ga u fil­mu „Pri­ča o Dži Aj Džou” Vi­li­ja­ma Vel­ma­na, za ko­ju je 1945. go­di­ne kan­di­do­van za Oska­ra, a po­sli­je fi­lam „Una­kr­sna va­tra” ni­je vi­še bi­lo ni­ka­kve sum­nje da je na ho­li­vud­skom ne­bu za­sja­la no­va zvi­je­zda za ko­ju su se od ta­da po­če­la jag­mi­ti naj­po­zna­ti­ja pro­du­cent­ska i re­di­telj­ska ime­na, jed­na­ko i kad se ra­di­lo o kla­sič­nim ve­ster­ni­ma i ve­li­kim rat­nim spek­ta­kli­ma ili kri­mi dra­ma­ma i pri­ča­ma sa tri­ler za­ple­ti­ma. Igrao je sa naj­ve­ćim i naj­po­zna­ti­jim glum­ci­ma to­ga do­ba i bio part­ner naj­slav­ni­jim ho­li­vud­skim film­skim di­va­ma.