-Pri­re­dio:Mi­la­din VELj­KO­VIĆ

Dži­nov­ski ko­smič­ki si­ste­mi oli­če­ni u vi­du ga­lak­si­ja po­sje­du­ju, ka­ko po­sma­tra­nja po­ka­zu­ju, te­žnju da se gru­pi­šu u ja­ta (ko­ja tre­ba raz­li­ko­va­ti od otvo­re­nih i za­tvo­re­nih zvje­zda­nih ja­ta o ko­ji­ma je već bi­lo ri­je­či). U da­na­šnje vri­je­me je po­znat ogro­man broj ga­lak­si­ja, a ta­ko­đe i nji­ho­vih ja­ta, pa i tzv. su­per­ja­ta ko­ja sa­dr­že i po vi­še hi­lja­da zvi­je­zda. Na­ša ga­lak­si­ja se, kao što smo ka­za­li, na­la­zi u ja­tu od oko če­tr­de­set čla­no­va ko­je se na­zi­va Lo­kal­na gru­pa i pred­sta­vlja, da­kle, jed­nu re­la­tiv­no odvo­je­nu cje­li­nu u ovom di­je­lu va­si­o­ne. Ga­lak­si­je se u njoj dr­že na oku­pu sop­stve­nom gra­vi­ta­ci­jom, ne mi­je­nja­ju­ći uza­jam­na ra­sto­ja­nja.
Je­dan broj čla­no­va Lo­kal­ne gru­pe na­la­zi se u smje­ru sa­zvje­žđa Stri­je­lac, da­kle iza sre­di­šta na­šeg si­ste­ma, gdje je gu­sti­na me­đu­zvje­zda­nog ga­sa i pra­ši­ne naj­gu­šća. Osim to­ga, tu je i kon­cen­tra­ci­ja zvi­je­zda naj­i­zra­že­ni­ja, iako se iza te svje­tlo­sne ba­ri­je­re ni­šta ne mo­že re­gi­stro­va­ti. Ipak su astro­no­mi uspje­li, ko­ri­ste­ći me­to­de ra­di­o­teh­ni­ke, da uoče je­dan broj obje­ka­ta, me­đu ko­ji­ma su se mo­gli ra­za­zna­ti i čla­no­vi na­še Lo­kal­ne gru­pe. Uoče­ne su i ga­lak­si­je ma­lih raz­mje­ra, sa sve­ga ne­ko­li­ko de­se­ti­na ili sto­ti­na mi­li­o­na zvi­je­zda.
Iz­u­ča­va­nje pri­ro­de i uda­lje­no­sti ga­lak­si­ja za­po­če­to je u pra­vom smi­slu za­hva­lju­ju­ći ra­du ame­rič­kog astro­no­ma Edvi­na Ha­bla, ko­ji je dva­de­se­tih go­di­na 20. vi­je­ka po­čeo si­ste­mat­ski da ih is­pi­tu­je, po­mo­ću ta­da naj­ve­ćeg te­le­sko­pa otvo­ra ogle­da­la od 254 cm na Ma­unt-Vil­so­no­voj op­se­va­to­ri­ji u Ka­li­for­ni­ji. Utvr­dio je da se po­je­di­ne ma­gli­ne ja­vlja­ju kao si­ste­mi ko­ji se na­la­ze iz­van na­še ga­lak­si­je. Ovaj na­uč­nik je iz­vr­šio i jed­nu po­dje­lu ga­lak­si­ja, ko­ri­ste­ći kao osno­vu nji­hov iz­gled. Ova nje­go­va kla­si­fi­ka­ci­ja je, ina­če, po­slu­ži­la kao osno­va i za ka­sni­je bo­lje, pre­ci­zni­je i de­talj­ni­je po­dje­le. On je raz­li­ko­vao tri osnov­na ti­pa: spi­ral­ne, spi­ral­ne sa pr­ča­gom i elip­so­id­ne. Ne­pra­vil­ne je sma­trao kao pre­la­zni ob­lik u raz­vo­ju ga­lak­si­ja.
1. Spi­ral­ne ga­lak­si­je – ove ga­lak­si­je su naj­sjaj­ni­je i či­ne oko 70% svih ga­lak­si­ja u sve­mi­ru. One ima­ju u svo­joj ga­lak­tič­koj rav­ni je­zgro u ob­li­ku so­či­va iz ko­ga po­la­ze spi­ral­ne gra­ne. Ma­sa im se kre­će od 100 mi­li­o­na do ne­ko­li­ko sto­ti­na mi­li­jar­di Sun­če­vih ma­sa. Ve­li­ka spi­ral­na ga­lak­si­ja u An­dro­me­di M 31 ti­pi­čan je pri­mjer ove gru­pe. Sto­ga je nji­ho­va struk­tu­ra do­bro iz­u­če­na i slu­ži za da­lja sve­stra­ni­ja is­tra­ži­va­nja. Spi­ral­ne ga­lak­si­je sa­dr­že mla­đe i sta­ri­je zvi­je­zde, zvje­zda­na ja­ta i me­đu­zvje­zda­nu ma­te­ri­ju iz ko­je se for­mi­ra­ju no­ve zvi­je­zde, ko­je mo­gu da bu­du ma­njih i ve­ćih di­men­zi­ja. Na­ša ga­lak­si­ja je ve­li­ka spi­ral­na ga­lak­si­ja.
2. Elip­tič­ne ga­lak­si­je – ove ga­lak­si­je ima­ju raz­li­či­tu spljo­šte­nost, ali se na nji­ma ne raz­li­ku­je ni­ka­kva struk­tu­ra. Obr­ću se oko svo­je ose do­sta spo­ro, a po svom iz­gle­du umno­go­me pod­sje­ća­ju na glo­bu­lar­na zvje­zda­na ja­ta. To su kom­pakt­ni si­ste­mi ko­ji sa­dr­že sta­re zvi­je­zde bez me­đu­zvje­zda­ne ma­te­ri­je. Ne­ke elip­tič­ne ga­lak­si­je su ma­le kao što su, na pri­mjer, dva sa­te­li­ta spi­ral­ne ga­lak­si­je M 31, ko­ja se ja­sno vi­de na svim fo­to­gra­fi­ja­ma objek­ta M 31. Me­đu­tim, ne­ke elip­tič­ne ga­lak­si­je su ve­li­ke i one pri­pa­da­ju naj­ma­siv­ni­jim ga­lak­si­ja­ma ko­je po­zna­je­mo. Pro­cje­nju­je se da ih u va­si­o­ni ima oko 20 od­sto od svih ga­lak­si­ja.
3. Ne­pra­vil­ne ga­lak­si­je – ove ga­lak­si­je ima­ju raz­li­či­te neo­d­re­đe­ne, ne­ka­rak­te­ri­stič­ne ob­li­ke. Sa­dr­že mla­de zvi­je­zde i mno­go me­đu­zve­zda­ne ma­te­ri­je. Naj­po­zna­ti­je su dvi­je na­ma naj­bli­že ga­lak­si­je: Ve­li­ki i Ma­li Ma­ge­la­nov Oblak, ko­ji su vi­dlji­vi sa ju­žne he­mis­fe­re. One su, ina­če, ne­pra­vil­ne ga­lak­si­je sred­nje ve­li­či­ne. Na Ma­ge­la­no­ve obla­ke sna­žno dje­lu­je gra­vi­ta­ci­o­na si­la Mli­ječ­nog pu­ta. Mo­žda je ovaj uti­caj bio ra­ni­je od pre­sud­nog zna­ča­ja za nji­hov ne­pra­vil­ni ob­lik, po­što se za njih ne mo­že re­ći da su na­ro­či­to ak­tiv­ne ga­lak­si­je. Kod Ve­li­kog Ma­ge­la­no­vog obla­ka se, ipak, na­zi­re spi­ral­na struk­tu­ra, ali ni­je­dan od obla­ka ne­ma ja­sno iz­ra­že­no je­zgro, što je ina­če, ka­rak­te­ri­sti­ka ne­pra­vil­nih ga­lak­si­ja.
Ha­blo­vom kla­si­fi­ka­ci­jom ni­je­su, me­đu­tim, ob­u­hva­će­ni svi ti­po­vi ga­lak­si­ja. Spo­me­ni­mo npr. pe­ku­li­jar­ne ga­lak­si­je, ko­je se ne mo­gu svr­sta­ti ni­ti u je­dan od ti­po­va Ha­blo­ve kla­si­fi­ka­ci­je. Ne­ke od pe­ku­li­jar­nih ga­lak­si­ja ima­ju pr­sten oko je­zgra (tzv. pr­ste­na­ste ga­lak­si­je), dok je kod dru­gih ob­lik osjet­no iz­mi­je­njen usled pli­mat­skih si­la su­sjed­ne bli­ske ga­lak­si­je. Od ukup­nog bro­ja opa­že­nih ga­lak­si­ja ve­ći­nu či­ne spi­ral­ne (pre­ko 70%), za­tim oko 20% su elip­tič­ne, dok je sve­ga oko 3% ne­pra­vil­nih ga­lak­si­ja. Me­đu­tim, to je sa­mo po­sle­di­ca či­nje­ni­ce da spi­ral­ne ga­lak­si­je ima­ju ve­li­ki lu­mi­no­zi­tet. Stvar­na za­stu­plje­nost je pot­pu­no druk­či­ja. Ta­ko, na pri­mjer, u sve­mir­skom pro­sto­ru do uda­lje­no­sti od 10 mrc ima oko 34% spi­ral­nih ga­lak­si­ja, 13% elip­tič­kih, dok je naj­vi­še (pre­ko 50%) ne­pra­vil­nih. Slič­no, kao i zvi­je­zde, ga­lak­si­je se di­je­le u pet kla­sa, pre­ma lu­mi­no­zno­sti. Re­la­ci­ja ma­sa – lu­mi­no­znost ko­ri­sti se i u ga­lak­tič­koj astro­no­mi­ji. Ma­se ga­lak­si­ja, ina­če, ne­po­sred­no se mo­gu od­re­di­ti iz di­na­mi­ke dvo­stru­kih ga­lak­tič­kih sa­sta­va.
(NA­STA­VI­ĆE SE)