-Autor: Vla­di­mir Gli­go­rov

Ovo je po­ma­lo smi­je­šno. Sr­bi­ja bi, pre­po­ru­ču­je se kao zva­nič­ni stav, da se pri­dru­ži Evrop­skoj uni­ji (EU), ali i sve osta­lo, pa i ono što ni­je u skla­du sa član­stvom. Zva­nič­ni ru­ski stav je ta­ko­đe da je naj­bo­lje i jed­no i dru­go, a ne jed­no ili dru­go. Uzmi­mo to ozbilj­no.
Pr­vo, član­stvo u EU zna­či od­ri­ca­nje od član­stva u dru­gim, sa član­stvom u EU ne­sa­gla­snim, sa­ve­zi­ma. Re­ci­mo, EU je ca­rin­ska uni­ja, što zna­či da su spo­lja­šnje ca­ri­ne svih ze­ma­lja čla­ni­ca EU iste. I uop­šte, ka­ko je ri­ječ o jed­nom, za­jed­nič­kom ili unu­tra­šnjem tr­ži­štu, EU pre­go­va­ra u ime svih svo­jih čla­ni­ca o tr­go­vač­kom re­ži­mu sa dru­gim ze­mlja­ma. Re­ci­mo, Sr­bi­ja kao ze­mlja čla­ni­ca ne mo­že da ima tr­go­vač­ki spo­ra­zum sa Ru­si­jom; sa­mo EU mo­že da ima ta­kav spo­ra­zum. Slič­no je i sa re­gu­li­sa­njem unu­tra­šnjeg tr­ži­šta, što je po­seb­no po­u­ka iz pri­mje­ra sa Ju­žnim to­kom. Na po­slo­va­nje ta­kvog jed­nog po­du­hva­ta pri­mje­nju­ju se pra­vi­la EU, pa ako ne­ma sprem­no­sti da se ona po­štu­ju, ne­ma po­sla. Mo­že da se ras­pra­vlja i o pra­vi­li­ma i o nji­ho­vom tu­ma­če­nju i o pri­mje­ni, no iz­bor osta­je ka­kav god da je od­go­vor na bi­lo ko­je ta­kvo pi­ta­nje.
Isto va­ži i za re­žim sank­ci­ja, bar onaj ko­ji je us­po­sta­vljen od­lu­kom Evrop­ske uni­je. Ako bi, re­ci­mo, sank­ci­je Ru­si­ji po­sto­ja­le i u ča­su pri­stu­pa­nja Sr­bi­je Evrop­skoj uni­ji, ta­da bi se Sr­bi­ja na­šla pred iz­bo­rom. Kao uosta­lom i ka­da je ri­ječ o ca­rin­skom re­ži­mu sa Ru­si­jom. Jed­nom ka­da je već član, sva­ka ze­mlja ima isto pra­vo gla­sa kao i sva­ka dru­ga, pa mo­že da gla­sa, re­ci­mo, pro­tiv pro­du­že­nja ru­skih sank­ci­ja. Ho­će li ili ne­će, to ni­je ta­ko jed­no­stav­no pi­ta­nje, što mo­žda ima smi­sla ob­ja­sni­ti, jer se ta­ko vi­di i uop­šte­ni­ji pro­blem iz­bo­ra iz­me­đu član­stva i ostan­ka iz­van Evrop­ske uni­je. Da bi stvar bi­la još ja­sni­ja, pret­po­sta­vi­mo da ze­mlje čla­ni­ce mo­gu jed­no­stra­no da uve­du sank­ci­je ne­koj tre­ćoj ze­mlji ili da se iz­u­zmu iz re­ži­ma sank­ci­ja Evop­ske uni­je, re­ci­mo upra­vo ovih ru­skih. Ovo ni­je sa­mo te­o­rij­ska mo­guć­nost, jer je Grč­ka jed­no­stra­no uve­la sank­ci­je Ma­ke­do­ni­ji, što su­ge­ri­še da bi ze­mlja čla­ni­ca mo­gla jed­no­stra­no da uki­ne sank­ci­je Ru­si­ji. To je isto kao ka­da bi ne­ka ze­mlja čla­ni­ca gla­sa­la pro­tiv pro­du­že­nja re­ži­ma sank­ci­ja, dok bi sve dru­ge ze­mlje sve­jed­no na­sta­vi­le da se pri­dr­ža­va­ju tog re­ži­ma.
Uzmi­mo od­lu­ke ko­je se u EU do­no­se jed­no­gla­sno, ma­da isto va­ži i za od­lu­či­va­nje ve­ći­nom ili već na bi­lo ko­ji dru­gi na­čin. U kon­kret­nom slu­ča­ju ru­skih sank­ci­ja, ze­mlje, a ima ih, ko­je se ne sla­žu sa nji­ma bi mo­gle da sta­ve ve­to sva­kih šest mje­se­ci, ka­da se od­lu­ču­je o pro­du­žet­ku ili pro­mje­ni re­ži­ma (ili se na­pro­sto iz­u­zmu iz tog re­ži­ma). Ve­to je ne­ga­ti­van glas, ko­jim se spre­ča­va do­no­še­nje od­re­đe­ne od­lu­ke, u ko­rist al­ter­na­ti­ve, ko­ja je obič­no u ko­rist sta­nja ka­kvo je­ste ili je po­vra­tak na sta­nje ka­kvo je bi­lo. Ze­mlje, me­đu­tim, ima­ju i in­te­re­se da se sta­nje pro­mi­je­ni u smje­ru ko­ji je nji­ma u in­te­re­su. Za šta je po­tre­ban glas „za“, ili uop­šte glas, ka­da glas „ne“ to­me ne vo­di. I to ne sa­mo sop­stve­ni, već ve­ći­ne ili svih, u sa­gla­sno­sti sa na­či­nom od­lu­či­va­nja. Usled če­ga, glas „ne“ (ili se­ce­si­ja) po jed­nom pi­ta­nju mo­že da ko­šta ka­da je po­tre­ban glas „za“ (ili sa­rad­nja) dru­gih ze­ma­lja u ne­kom dru­gom pi­ta­nju. Pa ako je ci­je­na ve­ta na ne­ku od­lu­ku ve­li­ka, od nje­ga će se od­u­sta­ti (isto va­ži i za iz­u­ze­će ili se­ce­si­ju po ne­kom pi­ta­nju). Šta je raz­log da se re­žim sank­ci­ja Ru­si­ji, ko­ji ni­je svu­da po­pu­la­ran, pro­du­ža­va jed­no­gla­sno sva­kih po­la go­di­ne.
Ta­ko da iz­bor sa ko­jim bi se Sr­bi­ja mo­gla su­o­či­ti u mo­men­tu pri­stu­pa­nja Evrop­skoj uni­ji, ka­da ona mo­že da ili od član­stva od­u­sta­ne ili da se pri­dru­ži re­ži­mu sank­ci­ja Ru­si­ji, prak­tič­no je isti i po­sle šest mje­se­ci ka­da je po­treb­no gla­sa­ti za ili pro­tiv pro­du­že­nja sank­ci­ja. Jer bi ne­ga­ti­van glas mo­gao da bu­de isto to­li­ko skup ka­da je ri­ječ o ostva­re­nju in­te­re­sa ze­mlje u okvi­ru Evrop­ske uni­je.
Sa­da, ako Ru­si­ja za­i­sta sma­tra da je sa­rad­nja bo­lja od re­gi­o­nal­nih pri­vred­nih i po­li­tič­kih uni­ja jed­ne ili dru­ge vr­ste, bi­lo bi sva­ka­ko naj­bo­lje uko­li­ko bi po­kre­nu­la po­stu­pak pri­vred­ne i po­li­tič­ke sa­rad­nje sa Evrop­skom uni­jom, re­ci­mo sa ci­ljem ukla­nja­nja ca­rin­skih pre­pre­ka, ujed­na­ča­va­nja pra­vi­la po­slo­va­nja i uop­šte ka­da je ri­ječ o us­po­sta­vlja­nju vla­da­vi­ne pra­va, gdje bi ovo po­sled­nje pod­ra­zu­mi­je­va­lo od­u­sta­ja­nje od upo­tre­be si­le u Ukra­ji­ni i uop­šte u Evro­pi, ba­rem. U tom slu­ča­ju, iz­bor iz­me­đu član­stva u EU i sa­rad­nje sa Ru­si­jom ne bi po­sto­jao, bar do mje­re do ko­je je do­šlo do ujed­na­ča­va­nja uslo­va tr­go­va­nja, po­slo­va­nja i prav­ne za­šti­te i pra­vič­no­sti. Ru­si­ja, me­đu­tim, te­ži ja­ča­nju i pro­ši­re­nju Evro­a­zij­ske uni­je upra­vo sa ci­ljem da ze­mlje u svom su­sjed­stvu sta­vi pred iz­bor – Evrop­ska uni­ja ili Evro­a­zij­ska uni­ja (to ne mo­ra­ju da bu­du je­di­ne al­ter­na­ti­ve). Ta­ko da ne­ma mno­go smi­sla re­ći da, re­ci­mo, Sr­bi­ja ne bi tre­ba­lo da bi­ra, ka­da je sa­ma Ru­si­ja sta­vlja pred iz­bor. Raz­log zbog ko­jeg Ru­si­ja ra­di na al­ter­na­tiv­noj po­nu­di ni­je na­rav­no Sr­bi­ja već ze­mlje ko­je pri­pa­da­ju ru­skom svi­je­tu, u evro­a­zij­skoj in­ter­pre­ta­ci­ji. No, na­rav­no, u mje­ri u ko­joj se al­ter­na­ti­va či­ni ma­nje pri­vlač­nom, vri­jed­nost sop­stve­ne po­nu­de se po­ve­ća­va, što je raz­log da se uti­če na srp­ski iz­bor.
Ko­nač­no, iz­bor se če­sto pre­ćut­no vi­di kao skup za srp­ske na­ci­o­nal­ne in­te­re­se, jer bi Ru­si­ja mo­gla da pro­mi­je­ni stav o Ko­so­vu. Ovo je ar­gu­ment onih či­ji je za­pra­vo iz­bor da se Sr­bi­ja od­rek­ne član­stva u EU. Jer ono pod­ra­zu­mi­je­va nor­ma­li­za­ci­ju od­no­sa sa Ko­so­vom, što opet im­pli­ci­ra i nor­ma­li­za­ci­ju me­đu­na­rod­nih od­no­sa sa­mog Ko­so­va, uklju­ču­ju­ći i us­po­sta­vlja­nje di­plo­mat­skih od­no­sa sa Ru­si­jom. Pa ako bi se Sr­bi­ja od­re­kla član­stva u EU, Ru­si­ja ne bi pri­zna­la Ko­so­vo, i sta­nje ta­kvo ka­kvo je sa­da, re­ci­mo ka­da je ri­ječ o član­stvu Ko­so­va u UN, osta­lo bi ne­pro­mi­je­nje­no, bar dok se ne bi pro­mi­je­ni­lo. Jer, opet, ne­ga­ti­van glas ima ogra­ni­čen do­met, po­seb­no ako se nji­me sma­nju­je vri­jed­nost po­zi­tiv­nog gla­sa, što bi bio slu­čaj sa srp­skim uti­ca­jem na ko­sov­ski me­đu­na­rod­ni po­lo­žaj.
Uosta­lom, to bi tre­ba­lo da je na­uk iz po­sled­njih tri­de­se­tak go­di­na srp­ske po­li­ti­ke. Ne mo­že i ja­re i pa­re, a neo­d­luč­nost uglav­nom zna­či da će od­lu­ke do­no­si­ti dru­gi.
Pe­šča­nik.net