Pi­še: Bu­do Si­mo­no­vić

Pri­je od­la­ska u ve­li­ku mi­si­ju mi­ra u Fran­cu­sku, po­čet­kom ok­to­bra 1934. go­di­ne, kralj Ju­go­sla­vi­je Alek­san­dar Pr­vi Ka­ra­đor­đe­vić je, ka­žu, po­sje­tio gra­di­li­šte no­vog mo­sta na Sa­vi gdje su ga uve­je­ri­li da će on bi­ti go­tov i spre­man za pu­šta­nje u sa­o­bra­ćaj ubr­zo po nje­go­vom po­vrat­ku iz Fran­cu­ske u Be­o­grad.
Po­zna­to je da je ju­go­slo­ven­skom su­ve­re­nu-uje­di­ni­te­lju sti­glo vi­še upo­zo­re­nja da ne kre­će u Fran­cu­sku i za ne­ko dru­go po­volj­ni­je i si­gur­ni­je vri­je­me od­lo­ži tu po­sje­tu, jer niz ozbilj­nih sum­nji uka­zu­je da se pri­pre­ma aten­tat na nje­ga. Da osim onih po­zna­tih i do­ka­za­nih ne­pri­ja­te­lja, usta­ša i ko­mu­ni­sta, on ni­je u mi­lo­sti ni po­je­di­nih ve­li­kih evrop­skih si­la zbog svo­je mi­ro­tvor­ne ak­tiv­nost i oku­plja­nja bal­kan­skih i dru­gih na­ro­da ko­ji bi se u da­tom tre­nut­ku mo­gli su­prot­sta­vi­ti pli­mi na­do­la­ze­ćeg fa­ši­zma i na­ci­zma, od­no­sno osva­jač­koj im po­ro­blji­vač­koj po­li­ti­ci tih si­la.
Tvr­do­gla­vi i lu­do hra­bri Ka­ra­đor­đe­vić, me­đu­tim, ni­je ha­jao za sva ta upo­zo­re­nja. Ni­je, po­red osta­lih, po­slu­šao ni ta­da­šnjeg mi­tro­po­li­ta cr­no­gor­sko-pri­mor­skog Ga­vri­la Do­ži­ća ko­ji ga je ta­ko­đe mo­lio da od­u­sta­ne od pu­ta, čak ni svog oda­nog i po­u­zda­nog agen­ta, spe­ci­ja­li­stu za usta­ški te­ro­ri­zam, Vla­de­tu Mi­li­će­vi­ća, ko­ji mu je sat pri­je aten­ta­ta ur­gent­no ja­vio iz Pa­ri­za da ni po ko­ju ci­je­nu ne si­la­zi sa bro­da i ne is­kr­ca­va se u Ma­se­lju, jer ga če­ka­ju aten­ta­to­ri. On je sa­mo od­mah­nuo ru­kom:
– Sad je za to i su­vi­še ka­sno, mo­ra­mo se dr­ža­ti pro­gra­ma – re­a­ko kralj Alek­san­dar i kre­nuo sa pa­lu­be ra­za­ra­ča „Du­brov­nik“, a da pret­hod­no čak ni­je po­slu­šao ni svog te­lo­hra­ni­te­lja ko­ji ga je na­go­va­rao da za sva­ki slu­čaj ob­u­če pan­cir, jer je sma­trao da bi to bi­la uvre­da za pri­ja­te­lje Fran­cu­ze ko­ji­ma do­la­zi u go­ste.
Po­zna­to je ka­ko je da­lje bi­lo, da je aten­ta­tor, Bu­ga­rin Ve­lič­ko Di­mi­trov Ke­rin, na­jam­nik – ubi­ca, ko­ji je pu­cao iz ruž­ja Hi­tle­ra i Mu­so­li­ni­ja, od­no­sno An­ta Pa­ve­li­ća, bio br­ži od sla­ba­šnog fran­cu­skog obez­bje­đe­nja u Mar­se­lju, da se kralj Alek­san­dar u Be­o­grad vra­tio u kov­če­gu i da, po­red osta­log, ni­je do­če­kao da vi­di ko­nač­no za­vr­šen no­vi most na Sa­vi, ko­ji je, ka­ko je bi­lo pred­vi­đe­no, tre­ba­lo da on sve­ča­no pu­sti u sa­o­bra­ćaj od­mah po po­vrat­ku.
A o mo­gu­ćem aten­ta­tu na kra­lja Alek­san­dra to­kom po­sje­te Fran­cu­skoj u po gla­sa je go­vor­kao čak i obi­čan svi­jet. Ra­do­van Be­ći­ro­vić Tre­bje­ški, „sa­mo­u­ki i ne­do­u­ki“ mli­nar iz za­bi­ti se­la Bi­je­la kod Šav­ni­ka, ne­sum­nji­vo naj­ve­ći maj­stor ep­skog de­se­ter­ca u dva­de­se­tom vi­je­ku, to će tri mje­se­ca ka­sni­je, na svoj na­čin „is­pri­ča­ti“ i u ču­ve­nom epu ko­ji je sro­čio o po­gi­bi­ji kra­lja Alek­san­dra.
Opi­su­ju­ći nje­go­vo pu­to­va­nje od Be­o­gra­da pre­ko pla­ni­ne Ča­kor do Cr­ne Go­re i lu­ke Ze­le­ni­ka, gdje se ukr­cao na ra­za­rač „Du­brov­nik“, Be­ći­ro­vić u pje­smu „uvo­di“ i sve­zna­ju­ću ča­kor­sku vi­lu:
„Kli­če vi­la s pla­ni­ne Ča­ko­ra,
Ne­moj, kra­lju, ići pre­ko mo­ra,
Ne­moj ići, ne­moj po­gi­nu­ti,
Ne­moj svo­ju gla­vu ot­ki­nu­ti.
Tu­đa ze­mlja ka­la­u­za ne­ma –
Ta­mo ti se po­gi­bi­ja spre­ma...“
Sju­tra: NEO­STVA­RE­NA ŽE­LjA KRA­LjA ALEK­SAN­DRA