Pi­še: Bu­do SI­MO­NO­VIĆ


Pop Ve­li­bor Džo­mić je, da­kle, ne­dje­lju da­na upor­no vr­tio istu pri­ču, po­na­vljao i do­ka­zi­vao da je Va­si­li­je Pu­rić stri­je­ljan u je­sen 1941. go­di­ne, iako ni ja, ni­ti iko od mo­jih sa­go­vor­ni­ka ni­gdje, ni­jed­nom ri­ječ­ju to ni­je­smo ni spo­ri­li ni ne­gi­ra­li već sa­mo in­si­sti­ra­li na to­me ko ga je ubio, je li to uči­ni­la nje­go­va se­stra Lju­bi­ca i je li mu pri­tom, ka­ko tvr­di Džo­mić, „iš­ču­pa­la sr­ce i za­i­gra­la ko­lo”.
Džo­mić se lju­ti što stal­no for­si­ram ovu nje­go­vu mor­bid­nu ne­i­sti­nu: za­bo­ga, kao da je va­žno je li ne­ko ubi­jen ova­ko ili ona­ko, „de­snom ili li­je­vom ru­kom”, stri­je­ljan, ili zvjer­ski ma­sa­kri­ran!!! Ne­mo­ćan da pri­zna da je iz­go­vo­rio ne­i­sti­nu i ob­ja­sni za­što je to uči­nio, on stal­no skre­će s te­me, si­je ma­glu i tu­ma­ra oko pu­ta.
Ni­je isti­na, na­rav­no, da sam ja Džo­mi­ća upo­re­dio sa Ge­bel­som, čak ga, ka­ko se vaj­ka, uz­di­gao i iz­nad nje­ga, osim ako se Džo­mić sam ni­je pre­po­znao u mo­jim jet­kim opa­ska­ma i osvr­ti­ma na ovo bez­du­šno vri­je­me ne­i­sti­na u ko­jem ži­vi­mo i u ko­jem je isti­ni odav­no pu­kla po­gi­bi­ja.
Ge­bels je ipak bio sup­til­ni­ji, a Džo­mić sa svo­jim pri­mi­tiv­nim, sa­mo na otvo­re­noj mr­žnji i ne­i­sti­ni za­sno­va­nom an­ti­ko­mu­ni­zmu, naj­vi­še pod­sje­ća na one ne­sreć­ne srp­ske se­lja­ke, ko­je je Dra­ža Mi­ha­i­lo­vić pro­iz­vo­dio u voj­vo­de, po­put onog voj­vo­de Ćur­ke, ko­ji je stri­je­ljan za­jed­no sa Va­si­li­jem Pu­ri­ćem i ko­jem, za ču­do, „kr­vo­loč­na” Lju­bi­ca Pu­rić, iz­gle­da, ni­je iš­ču­pa­la sr­ce i za­i­gra­la ko­lo oko nje­ga, ka­ko je, ka­ko tvr­di pop Džo­mić, po­stu­pi­la sa svo­jim bra­tom.
U na­sto­ja­nju da me ocr­ni i pred­sta­vi kao ne­pro­fe­si­o­nal­ca, Džo­mić, uz sve osta­lo, za­mje­ra i kao moj to­bo­že ve­li­ki pro­fe­si­o­nal­ni gri­jeh is­ti­če što sam ovu pri­ču o Lju­bi­ci Pu­rić pro­lje­tos (u ne­što skra­će­nom ob­li­ku) ob­ja­vio u „Frank­furt­skim Ve­sti­ma”, mo­joj ma­tič­noj re­dak­ci­ji. Po­što se to ne ko­si sa ure­đi­vač­kim po­li­ti­ka­ma ni re­dak­ci­je „Da­na”, ni „Ve­sti” – ni­je­su di­rekt­na kon­ku­ren­ci­ja – tekst sam po­nu­dio isto­vre­me­no i jed­ni­ma i dru­gi­ma, a stvar je svih kad će i da li će to ob­ja­vi­ti. Čud­no je, me­đu­tim, za­što se Džo­mić sad zbog to­ga na­šao po­go­đen, za­što se ni­je još pro­lje­tos ogla­sio – da li se, mo­žda, na­dao da će se sve za­vr­ši­ti u „Ve­sti­ma” ko­je se ne di­stri­bu­i­ra­ju ni u Sr­bi­ji, ni u Cr­noj Go­ri – da pri­ča ne­će do­pri­je­ti do onih ko­je je po­go­di­la i uvri­je­di­la nje­go­va iz­go­vo­re­na ne­i­sti­na u emi­si­ji kod Mi­lo­mi­ra Ma­ri­ća.
A da bi me, ka­ko ve­le dje­ca, „pa­to­si­rao” kao no­vi­na­ra, pro­fe­si­o­nal­ca i is­tra­ži­va­ča, i po­si­jao sum­nju u ča­snost mo­jih na­mje­ra, Džo­mić sa tri us­klič­ni­ka po­sta­vlja pi­ta­nje ot­kud pri­ča sad po­sli­je to­li­ko vre­me­na i tvr­di da sam iz­mi­slio raz­go­vo­re i kon­tak­te s njim ovim po­vo­dom.
Upra­vo za­to što sam pro­fe­si­o­na­lac, što ni­je­sam, po­put Džo­mi­ća, „igrač na pr­vu lop­tu”, pu­ne dvi­je go­di­ne sam tra­gao za isti­nom o ovom slu­ča­ju, jer sam do­bro znao s kim imam po­sla. Ja je­sam „pen­zi­o­ni­sa­ni no­vi­nar”, ali me pam­će­nje još ve­o­ma do­bro slu­ži. Ci­je­la je isti­na da sam ga dva pu­ta, 2014, pa 2015. go­di­ne, na sla­vi, uoči Sve­tog Ni­ko­le, kod ča­sne po­ro­di­ce Ulja­re­vić (iskre­no se iz­vi­nja­vam što je spo­mi­njem i uvla­čim u ovu pri­ču Ve­li­bo­ra Džo­mi­ća), ko­rekt­no pi­tao ko je ta par­ti­zan­ka sa Zla­ta­ra ko­ja je ubi­la bra­ta „iš­ču­pa­la mu sr­ce i za­i­gra­la ko­lo”. Mi­slim da sam to uz­gred­no uči­nio bar još jed­nom u ne­koj pri­li­ci, ali je on upor­no iz­bje­ga­vao da mi ne­što po­drob­ni­je is­pri­ča o to­me. Po­mi­slio sam da sve kri­je da bi to eks­klu­ziv­no ob­ja­vio u svo­joj no­voj knji­zi ko­ju je na­ja­vlji­vao.
Tač­no je da ni­je­sam zva­nič­no tra­žio da me Džo­mić ovim po­vo­dom pri­mi „na Hra­mu” – on je ipak, za­sad, sa­mo pop pod­go­rič­ki, a dr­žao sam da smo i ne­ki pri­ja­te­lji. Sad vi­dim da sam do­bro uči­nio, jer Džo­mić ka­že da ja „ne­mam pra­vo da od nje­ga bi­lo šta tra­žim!!!”.
Ne zna­ju­ći to, kad sam pri­ku­pio svu gra­đu, ja „gre­šni” sam 4. fe­bru­a­ra ove go­di­ne, tač­no u je­dan sat po­sli­je po­no­ći, na Džo­mi­će­vu mejl adre­su upu­tio sle­de­ću po­ru­ku:
„Oče Ve­li­bo­re, do­bro ve­če. Mo­lim Vas da mi po­mog­ne­te: za­ni­ma me da li ste i gdje za­pi­sa­li i ob­ja­vi­li pri­ču o onoj par­ti­zan­ki sa Zla­ta­ra ko­ja je, ka­ko ste is­pri­ča­li u emi­si­ji kod M. Ma­ri­ća, ubi­la bra­ta čet­ni­ka... Ja sam, či­ni mi se, pom­no pre­li­stao one tri Va­še knji­ge o stra­da­nju sve­šte­ni­ka – ne­što sam vje­ro­vao da ste to tu ob­ja­vi­li – ali ni­je­sam na­i­šao na taj po­da­tak.
Hva­la una­pri­jed, po­zdrav, Bu­do Si­mo­no­vić”.
Uju­tro, tač­no u 7.51 sti­gao mi je od­go­vor:
„Dra­gi Bu­do, ni­sam je ob­ja­vio ne­go sam us­put po­me­nuo. Na­me­ra­vao sam da je ob­ja­vim u 4. to­mu, ali ne da­do­še ne­pri­li­ke ov­da­šnje da to za­vr­šim. Taj po­da­tak sam na­šao u knji­zi Sta­ni­sla­va Kra­ko­va „Ge­ne­ral Mi­lan Ne­dić”. Mi­slim da je u dru­gom to­mu. Ja sam se po­sle pre­ko sve­šte­ni­ka no­vo­va­ro­ških in­te­re­so­vao, pa sam sa­znao da je to sin sve­šte­ni­ka Pu­ri­ća (mi­slim da se sin zvao Vla­di­mir), a otac nje­gov i Lju­bi­cin je bio ugled­ni pro­ta ta­mo­šnji iz ču­ve­ne sve­šte­nič­ke po­ro­di­ce. U Be­o­gra­du mi je ta knji­ga, pa mo­gu da po­gle­dam i ko­pi­ram kad sle­de­ći put odem.
Ve­li­ki po­zdrav! o.V”
Na­dam se da je sad ja­sno ko se dr­ži isti­ne, a ko je od nje uda­ljen „sto ko­na­ka”.
Sju­tra: KO­MU­NI­STI
NA­BI­JA­LI NA KO­LAC