Pi­še: Bu­do SI­MO­NO­VIĆ


Ne­ću se ovom pri­li­kom ba­vi­ti ko­mu­ni­stič­kom „zlo­tvor­kom” Dra­gi­com Pra­vi­com, ne­ka to Džo­mić ras­pra­vi sa Tre­binj­ci­ma i oni­ma ko­ji zna­ju, a ja znam da su tu dva­de­set­dvo­go­di­šnju stu­dent­ki­nju fi­lo­zo­fi­je za­ro­bi­li tre­binj­ski čet­ni­ci, pre­da­li je Ita­li­ja­ni­ma ko­ji su od­bi­li da je stri­je­lja­ju i vra­ti­li im je, a oni je po­tom, na­kon zvjer­skog mu­če­nja, li­kvi­di­ra­li u ju­nu 1942. go­di­ne za­jed­no sa bra­tom Ra­dom, i da je ona već 8. ju­na 1945. pro­gla­še­na za na­rod­nog he­ro­ja.
Ne­pri­mje­re­no je da je­dan pro­to­je­rej sta­vro­for, pa uz to još i dok­tor na­u­ka, oma­lo­va­ža­va svi­je­tli lik ve­li­kog pa­tri­o­te i pro­sla­vlje­nog no­vo­va­ro­škog pro­te Jev­sta­ti­ja Ka­ra­ma­ti­je­vi­ća. Ne­i­sti­na je da je on ba­cio krst i pre­vje­rio se u ate­i­stu, već je i s kr­stom i pe­to­kra­kom kre­nuo u bor­bu za slo­bo­du, pro­tiv oku­pa­to­ra i nje­go­vih sra­mot­nih slu­ga. U pu­stu ku­ću u No­voj Va­ro­ši po­sli­je ra­ta se vra­tio bez dva bra­ta, su­pru­ge, tro­je dje­ce, dvo­je unu­ča­di, i sna­he. Ovo tek da se vi­di ko­li­ko je Džo­mić ga­nut svim žr­tva­ma. Da je ta­ko, on bi spo­me­nuo ma­kar mla­du Jev­sta­ti­je­vu sna­hu Zo­ru, maj­ku dvo­go­di­šnjeg sin­či­ća, ko­ju je 13. apri­la 1944. go­di­ne u Plje­vlji­ma za­klao pro­to Mi­lo­rad Vu­ko­ji­čić, zlo­gla­sni pop Ma­ca. Nju i još se­dam mla­dih že­na i dje­vo­ja­ka! Sve­jed­no, Džo­mić i Džo­mi­će­vi su mu po­di­gli spo­me­nik i pro­gla­si­li ga za ve­li­ko­mu­če­ni­ka i sve­ti­te­lja! Afe­rim, ljud­ski, sve­to­sav­ski i hri­šćan­ski, ne­ma šta!!!
Ne ču­dim se zbog sve­ga ni Džo­mi­će­voj iz­mi­šljo­ti­ni da kroz či­tav tekst mog felj­to­na o Lju­bi­ci Pu­rić „pro­vi­ja­va te­za da je nor­mal­no i po­želj­no ubi­ja­ti an­ti­ko­mu­ni­ste sa­mo za­to što su tog opre­dje­lje­nja... da kod Si­mo­no­vi­ća ne­ma ni gra­ma sa­o­sje­ća­nja zbog tih žr­ta­va...”
Još gnu­sni­ju ne­i­sti­nu pred­sta­vlja Džo­mi­će­va tvrd­nja da „da­nas usta­ški sled­be­ni­ci u Hr­vat­skoj na isti na­čin kao i Si­mo­no­vić kao ko­mu­ni­stič­ki sled­be­nik u Cr­noj Go­ri, ne­gi­ra­ju zlo­či­ne – nad Sr­bi­ma i Srp­skom Cr­kvom!”
Jer, da ni­šta vi­še ni­je­sam na­pi­sao, da slo­va ni­je­sam pre­kr­stio, uvje­ren sam da sam se knji­gom „Og­nje­na Ma­ri­ja li­vanj­ska” odu­žio i srp­skom ro­du i srp­skoj cr­kvi, da sa njom mo­gu mir­no i či­sta obra­za sta­ti pred sva­ki, i ovo­ze­malj­ski i ono­ze­malj­ski sud, jer sam, bez ostra­šće­no­sti i mr­žnje, za po­ko­lje­nja osta­vio ne­pro­la­zno an­ti­rat­no svje­do­čan­stvo za ko­je evo već če­tvrt vi­je­ka do­bi­jam sa­mo po­hva­le i od Sr­ba, ali i od Hr­va­ta i mu­sli­ma­na, jer sam na­pi­sao isti­nu. Sva­ko­me nor­mal­nom, bez ob­zi­ra na na­ci­o­nal­nu, vjer­sku, po­li­tič­ku ili bi­lo ko­ju dru­gu pri­pad­nost, ne­što će zna­či­ti po­da­tak da je ta knji­ga do sa­da do­ži­vje­la šest iz­da­nja, da je pre­ve­de­na na en­gle­ski i ru­ski je­zik – da je, ko­nač­no, jed­no iz­da­nje štam­pa­la i Mi­tro­po­li­ja cr­no­gor­sko-pri­mor­ska, ko­ja je pla­ti­la i nje­no pre­vo­đe­nje na ru­ski je­zik i or­ga­ni­zo­va­la nje­ne ve­li­ke pro­mo­ci­je u hra­mu Hri­sto­vog vas­kr­se­nja u Pod­go­ri­ci i pa­ro­hij­skom do­mu u Nik­ši­ću. Sve to ni­šta ne zna­či i je­di­no ne vi­di pro­pa­gan­di­sta i an­ti­ko­mu­ni­stič­kom mr­žnjom za­sli­je­plje­ni pop Ve­li­bor Džo­mić.
Za kraj ove pri­če ho­ću da ci­ti­ram je­dan dio iz Džo­mi­će­vog trok­njiž­ja o stra­da­nju srp­ske cr­kve od ko­mu­ni­sta, ko­ji, uvje­ren sam, ja­sno po­ka­zu­je svu nje­go­vu „isti­no­lju­bi­vost”, „objek­tiv­nost” i „neo­stra­šće­nost”, od­no­sno ot­kri­va da ona mor­bid­na, za­stra­šu­ju­ća ne­i­sti­na o par­ti­zan­ki Lju­bi­ci Pu­rić, ipak, ni­je slu­čaj­no iz­le­tje­la iz usta ovog „slu­ge bož­jeg”. Džo­mić u tre­ćoj knji­zi (str. 31 i 32) „ot­kri­va” na ko­je su sve na­či­ne ko­mu­ni­sti mo­ri­li svo­je žr­tve:
„Uglav­nom su – ve­li on – prak­ti­ko­va­li sle­de­će:
– stri­je­lja­nje žr­tve u po­ti­ljak, če­re­če­nje, sje­če­nje na par­če, ras­tr­za­nje tr­kom ko­li­ma, va­đe­nje oči­ju i tje­ra­nje žr­tve da je­de sop­stve­ne oči, pe­če­nje usi­ja­nim gvo­žđem, sta­vlja­nje ru­ku i no­gu žr­tve u klju­ča­lu vo­du, te­ste­ri­sa­nje ži­vih lju­di, na­bi­ja­nje na ko­lac, ka­stri­ra­nje, va­đe­nje ne­ro­đe­ne dje­ce iz maj­čin­skih utro­ba, za­ko­pa­va­nje ži­vih lju­di u ze­mlju, ba­ca­nje ži­vih lju­di u ja­me, kla­nje, ubi­stva ma­ljem...”
Ovu „sli­ku i pri­li­ku” ko­mu­ni­stič­kih zlo­tvor­sta­va, pop Džo­mić do­pu­nja­va tvrd­njom da se „je­dan od ubi­ca ka­sni­je, u pi­ja­nom sta­nju, hva­lio da je mi­tro­po­li­tu Jo­a­ni­ku­ju, ne­po­sred­no pri­je ubi­stva, do­nio pun pu­tir svje­že kr­vi od ubi­je­nih čet­ni­ka i na si­lu ga pri­če­stio tom kr­vlju” (isto, stra­na 35); da su ko­mu­ni­sti Mi­le­nu (Gru­ji­či­nu) Dr­lje­vić, ćer­ku po­zna­tog cr­no­gor­skog ofi­ci­ra Ota­ša Me­de­ni­ce, spa­li­li kao vje­šti­cu pred mo­rač­kim ma­na­sti­rom, te da su – ka­ko pi­še Džo­mić – na „tzv. Pa­sjem gr­o­blju, u Lu­gu po­red Ta­re, u Ko­la­ši­nu, na Bad­nje ve­če i Bo­žić 1942. go­di­ne, par­ti­za­ni ubi­li iz­me­đu 350 i 500 ne­du­žnih lju­di!!!”
Pre­ve­li­ka ne­i­sti­na, pa iako je i iz pe­ra „isto­ri­ča­ra”, po­pa dr Ve­li­bo­ra Džo­mi­ća, jer za mi­nu­lih 75 go­di­na spi­sak od 35 ime­na ubi­je­nih na lu­gu po­red Ta­re, ko­ji je još za vri­je­me ra­ta ob­ja­vio čet­nič­ki „Pa­kao ili ko­mu­ni­zam”, ni­ko do sa­da ni­je do­pu­nio ni­jed­nim no­vim ime­nom!
Što se me­ne ti­če, ja se istin­ski pla­šim lju­di sa ova­kvom ma­štom, po­go­to­vo ako se kri­ju u sve­šte­nič­koj odo­ri, jer ni­je­sam si­gu­ran da tu „ma­štu” ne bi i otje­lo­tvo­ri­li da ih za­pad­ne. A oni­ma ko­ji vje­ru­ju i lju­be ru­ku ova­kvom „bo­go­slu­ži­te­lju”, ne­ka je ve­li­ki Bog u po­moć!
Kraj