PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ


Svi ozbilj­ni isto­ri­ča­ri Mu­sli­ma­ni ne po­ri­ču slo­ven­sko po­ri­je­klo naj­ve­ćeg di­je­la mu­sli­ma­na na te­ri­to­ri­ji eks Ju­go­sla­vi­je, pa ta­ko i na pro­sto­ri­ma o ko­ji­ma ov­dje go­vo­ri­mo. Me­đu na­šim sa­da­šnjim mu­sli­ma­ni­ma ima si­gur­no i po­to­ma­ka tur­skih voj­ni­ka, ofi­ci­ra, pa­ša, ule­me, ali je to za­ne­mar­lji­vo ma­lo da bi mo­gli da uti­ču na pro­mje­nu u et­nič­koj struk­tu­ri na­ših mu­sli­ma­na ko­ji su u ogrom­noj ve­ći­ni ju­žno­slo­ven­skog po­ri­je­kla. Ti na­ši mu­sli­ma­ni na­zi­va­ni su Tur­ci­ma što su i sa­mi pri­hva­ti­li zbog po­volj­nog dru­štve­nog sta­tu­sa. Ogrom­na ve­ći­na tih na­ših „Tu­ra­ka” bi­li su do­ma­ći isla­mi­zi­ra­ni lju­di ko­ji su po po­tre­bi slu­žbe po­sta­vlja­ni i ras­po­re­đi­va­ni ši­rom na­ših ze­ma­lja, pa i ci­je­log Osman­skog car­stva. Isla­mi­zi­ra­li su se pre­o­sta­la srp­ska vla­ste­la, tr­gov­ci, za­na­tli­je, sto­ča­ri, pa i ne­ki ri­jet­ko pi­sme­ni.
Ka­da su u pi­ta­nju bo­gu­mi­li ili kr­stja­ni ve­li­ki broj je pri­hva­tio islam, ali je još pri­je isla­mi­za­ci­je naj­ve­ći broj bio na­sil­no po­ka­to­li­čen. Zna­tan broj bo­gu­mi­la ili kr­stja­na se po do­la­sku Tu­ra­ka vra­tio u pra­vo­sla­vlje, a je­dan dio je na­pu­stio Bo­snu i Her­ce­go­vi­nu. Po­sto­ji ve­li­ka vje­ro­vat­no­ća da je naj­ve­ći broj bo­gu­mi­la pri­hva­tio islam iz ani­mo­zi­te­ta pre­ma ka­to­li­čan­stvu, jer je islam bio vje­ra onih ko­ji su ra­to­va­li pro­tiv ka­to­lič­kih ze­ma­lja Ve­ne­ci­je, Austri­je i Ugar­ske. Kod isla­mi­zi­ra­nih bo­gu­mi­la du­go su se odr­ža­le mno­ge nji­ho­ve tra­di­ci­je, a ne­ke su se za­dr­ža­le i do da­na­šnjih da­na. Mo­glo bi se re­ći da ka­da je isto­ri­ji maj­ka po­li­ti­ka, ki­la­va su joj dje­ca.
Za­bo­ra­vlja se da je ve­li­ki žu­pan Ste­fan Ne­ma­nja po­sli­je De­žev­skog sa­bo­ra 1180. go­di­ne naj­ve­ći broj do­ma­ćih (srp­skih) bo­gu­mi­la pr­o­tje­rao u Bo­snu i da su oni bi­li Sr­bi bez ob­zi­ra što su pri­hva­ti­li bo­gu­mil­sku „mr­sku je­res”. Bo­gu­mil­stvo ni­je na­sta­lo kod Sr­ba ni­ti se kod njih uga­si­lo. Bo­gu­mil­stvo je sa svo­jim du­a­li­stič­kim uče­njem bi­lo sa­mo jed­na vjer­ska sek­ta, mo­žda i cio po­kret u ne­kim is­toč­nim cr­kva­ma, za­pra­vo u pra­vo­sla­vlju bez ob­zi­ra na ma­ni­hej­ske ko­ri­je­ne. Et­no­log Mi­le Ne­djelj­ko­vić li­je­po i tač­no u jed­nom svom dje­lu ka­že: „Zbog to­ga se sa et­no­lo­škog sta­no­vi­šta, ka­da je ri­ječ o ovim pi­ta­nji­ma, pa­žnja mo­ra za­dr­ža­ti na onim po­ka­za­te­lji­ma ko­ji va­že kao mje­ri­la za utvr­đi­va­nje sva­kog et­no­sa, od­no­sno gru­pe ili et­nič­ke za­jed­ni­ce”.
Ve­o­ma je do­bro po­zna­to da su bo­gu­mi­li, od­no­sno kr­stja­ni, u Bo­sni i Her­ce­go­vi­ni pi­sa­li ći­ri­li­com ko­ja je i ina­če bi­la pi­smo na­ro­da Bo­sne, ka­sni­je Bo­sne i Her­ce­go­vi­ne sve do austro­u­gar­ske oku­pa­ci­je 1878. go­di­ne. Čak su i bo­san­ski fra­njev­ci, tvr­do­kor­ni eks­po­nen­ti ka­tli­čan­stva u Bo­sni, pi­sa­li ći­ri­li­com. Je­zik ko­jim su go­vo­ri­li sta­nov­ni­ci Sta­re Ra­ške, Mo­rav­ske Sr­bi­je, Ze­te i Bo­sne uvi­jek je bio i ostao isti bez ob­zi­ra na vjer­ske, po­li­tič­ke i dr­žav­ne po­dje­le, pa ma ka­ko se taj je­zik zvao. (...)
Neo­spor­no je pra­vo sva­kog čo­vje­ka i gra­đa­ni­na da se na­ci­o­nal­no ili na­rod­no­sno ne iz­ja­sni ili iz­ja­sni ona­ko ka­ko se osje­ća da jest, od­no­sno ko­jem et­nič­kom ili na­ci­o­nal­nom ko­lek­ti­vi­te­tu pri­pa­da, sa ko­jim se iden­ti­fi­ku­je. Me­đu­tim, sa­svim je dru­ga stvar ko­lek­tiv­ne iden­ti­fi­ka­ci­je sa ne­kim et­no­som ili nacionomom. Ak­tu­el­ni po­li­tič­ki či­ni­o­ci mo­gu apa­ra­tu­rom svo­je tre­nut­ne mo­ći da pro­mo­vi­šu i ime ne­ke na­ci­je i ne­kog je­zi­ka. Ta­kve po­ja­ve i osta­ju to što je­su, tj. po­li­tič­ki je­zi­ci i po­li­tič­ke na­ci­je.
Naš ve­li­ki knji­žev­nik Me­ša Se­li­mo­vić je u ve­zi s tim u jed­nom svom ve­li­kom dje­lu re­kao: „Do ju­če smo bi­li ono što že­li­mo da za­bo­ra­vi­mo, ali ni­je­smo po­sta­li ni ne­što dru­go”. Tra­gi­ko­mič­no je lu­ta­nje na­ših mu­sli­ma­na u tra­že­nju svog na­ci­o­nal­nog iden­ti­te­ta. Po­sli­je isla­mi­zi­ra­nja bi­lu su Tur­ci, jer su ta­ko uz osva­ja­ča sti­ca­li pri­vi­le­gi­je i sta­tus vla­da­ju­ćeg na­ro­da i nje­go­ve re­li­gi­je. I Sr­bi ko­ji su osta­li u hri­šćan­stvu na­zi­va­li su Tur­ci­ma one ko­ji su pri­hva­ti­li islam, jer su ih sma­tra­li ot­pad­ni­ci­ma od pra­vo­sla­vlja i srp­stva iako iz­me­đu srp­stva i pra­vo­sla­vlja ne po­sto­ji znak jed­na­ko­sti. Austo­u­gar­ska je po oku­pa­ci­ji Bo­sne i Her­ce­go­vi­ne smi­šlje­no for­si­ra­la u po­čet­ku bo­san­sku, a ka­sni­je bo­šnjač­ku na­ci­ju. Na taj na­čin, kao i bes­kru­pu­lo­znom pro­pa­gan­dom ko­jom je sa­ta­ni­sa­la Sr­be pred­sta­vlja­ju­ći ih kao ne­pri­ja­te­lje mu­sli­ma­na, raz­dva­ja­la je mu­sli­ma­ne od pra­vo­slav­nih Sr­ba u Bo­sni i Her­ce­go­vi­ni. To se pre­no­si­lo i na pro­stor biv­šeg No­vo­pa­zar­skog san­dža­ka ili Ra­ške obla­sti. Ta­kvu po­li­ti­ku je Austro­u­gar­ska spro­vo­di­la zbog svo­jih im­pe­ri­jal­nih am­bi­ci­ja pre­ma unu­tra­šnjo­sti Bal­kan­skog po­lu­o­str­va i ra­di iz­la­za na Egej­sko mo­re i Is­toč­no Sre­do­ze­mlje. U tom su joj bi­li naj­ve­ća pre­pre­ka Sr­bi i Sr­bi­ja ko­ji su se bo­ri­li sa­mo za svoj op­sta­nak u tom „oluj­nom ćo­šku Evro­pe”.
Ka­sni­je su se mu­sli­ma­ni iz­ja­šnja­va­li kao na­ci­o­nal­no neo­pre­di­je­lje­ni, kao Sr­bi islam­ske vje­ro­i­spo­vi­je­sti, Hva­ti islam­ske vje­ro­i­spo­vi­je­sti, Ju­go­slo­ve­ni, mu­sli­ma­ni sa ve­li­kim „M” i po tre­ći put Bo­šnja­ci po­sli­je sa­bo­ra u Sa­ra­je­vu 1993. i Dej­to­na 1995. go­di­ne. Ta­kvu na­ci­o­nal­nu iden­ti­fi­ka­ci­ju u naj­ve­ćem bro­ju pri­hva­ta­ju san­džač­ki, od­no­sno ra­ški mu­sli­ma­ni.KRAJ