Uza­lud se pop Ve­li­bor Džo­mić ba­tr­gao i po tri pu­ta po­na­vljao jed­ne te iste tvrd­nje, ne­što što ja i ne spo­rim, tr­pao u pri­ču sve što mu je pa­lo na­pa­met, što ne­ma ama baš ni­ka­kve ve­ze sa pred­me­tom na­šeg spo­ra. Uza­lud­no je po­ku­ša­vao da na­knad­no pro­na­đe iz­vo­re i svje­do­ke ko­ji bi po­tvr­di­li nje­go­vu fa­nat­zma­go­rič­nu tvrd­nju, udža­ba po­tre­sao ko­sti Mi­la­na Ne­di­ća, po­tr­zao raz­ne emi­grant­ske pam­fle­te i auto­re, čak i ne­ke ov­da­šnje, ko­ji su sa­mo pa­pa­gaj­ski po­na­vlja­li ver­zi­ju ove pri­če iz po­zna­te čet­nič­ke rat­ne pro­pa­gan­de – ni­je na­šao do­kaz da je iko ikad re­kao i na­pi­sao da je par­ti­zan­ka sa Zla­ta­ra Lju­bi­ca Pu­rić ubi­la bra­ta, „iš­ču­pa­la mu sr­ce i za­i­gra­la ko­lo”.
Po si­ste­mu „dva­red po­no­vlje­na ne­i­sti­na, po­sta­je isti­na”, on stal­no po­na­vlja ono što je de­ce­ni­ja­ma, od ta­da do da­nas, o to­me „gu­sla­la” emi­grant­ska čet­nič­ka štam­pa i pro­pa­gan­da, ko­ja je gdje­kad sve do­so­lja­va­ju­ći i do­dat­nom la­žom da je Lju­bi­ca Pu­rić bi­la čak i član su­da ko­ji je nje­nog bra­ta osu­dio na smrt. A on­da pi­ta za­što Lju­bi­ca Pu­rić ni­je na to re­a­go­va­la dok je bi­la ži­va, upr­kos to­me što sam do­slov­ce ci­ti­rao je­dan njen in­ter­vju iz osam­de­se­tih go­di­na pro­šlog vi­je­ka u ko­jem je iskre­no otvo­ri­la i tu svo­ju stra­vič­nu ra­nu, isti­nu o ras­ko­lu i stra­da­nju svo­je po­ro­di­ce. Da li je to ona, ka­ko Džo­mić mi­sli, ci­je­log ži­vo­ta tre­ba­lo da ras­kr­va­vlju­je tu svo­ju ne­pre­bol­nu ra­nu i tr­či od jed­ne do dru­ge čet­nič­ke i pro­čet­nič­ke ku­hi­nje i sa­ku­plja per­je ne­i­sti­ne – da li, mo­žda, i sa­da, odav­no mr­tva, tre­ba to da či­ni ka­da Džo­mić i nje­go­vi isto­mi­šlje­ni­ci na­sta­vlja­ju sa tom bez­du­šnom i ne­i­sti­ni­tom kam­pa­njom. Ni­je­sam si­gu­ran da se njen duh (ma­da u du­ho­ve ne vje­ru­jem) ne­će, ma­kar u snu, ja­vi­ti po­pu Džo­mi­ću da ga upi­ta da li osje­ća gri­žu sa­vje­sti zbog gro­zne ne­i­sti­ne i bla­ta ko­je je ba­cio na nje­no ime.
U svo­jim mu­ka­ma da ne­ka­ko oprav­da ne­i­sti­nu ko­ju je iz­u­stio, pop Džo­mić se iz­no­va vra­ćao i na „ve­li­kog pi­sca i pri­po­vje­da­ča” Gri­go­ri­ja Bo­žo­vi­ća, „na­ci­o­nal­nog čo­vje­ka i rad­ni­ka” či­jim se dje­lom, ka­ko na­gla­ša­va, na ne­dav­nom saj­mu knji­ga u Be­o­gra­du pro­sla­vio „Za­vod za udž­be­ni­ke i na­stav­na sred­stva Re­pu­bli­ke Sr­bi­je” (ne znam sa­mo da li je u bi­o­gra­fi­ji tog „ve­li­kog stva­ra­o­ca” na­gla­še­no da je za vri­je­me ra­ta ure­đi­vao „No­ti­zi­a­rio di Plje­vlja”, ili­ti „Plje­valj­ski vje­snik”, gla­si­lo ita­li­jan­ske di­vi­zi­je „Pu­ste­ri­ja”, u ko­jem je tri go­di­ne cr­tao me­te na če­lu pa­tri­o­ta i ko­mu­ni­sta, onih ko­ji ni­je­su, kao on, pri­sta­li da bu­du slu­ge oku­pa­to­ra, jer bru­ka iz­daj­ni­ka i sra­mot­nog slu­ge i špi­ju­na ne­pri­ja­te­lja i oku­pa­to­ra u Cr­noj Go­ri tra­je do de­ve­tog ko­lje­na).
Pri­sje­tio se i ono­ga što su mu „o tom zlo­či­nu Lju­bi­ce Pu­rić nad bra­tom Va­si­li­jem još 2004. go­di­ne u Že­ne­vi go­vo­ri­le „ču­ve­ne se­stre Ru­ži­ca i Du­ši­ca Bo­ri­sa­vlje­vić, ko­ji­ma su Bu­do­vi ko­mu­ni­sti ubi­li bra­ta i ote­li imo­vi­nu u No­voj Va­ro­ši” (ja­sno je, na­dam se, za­što sam ovo na­gla­sio B.S.)...
Sve­jed­no, upr­kos sve­mu to­me, upr­kos ta­ko „kre­di­bil­nim i po­u­zda­nim” svje­do­ci­ma, pop Džo­mić opet ne od­go­vo­ri na pi­ta­nje ko mu je ka­zao, gdje je pro­či­tao, da je Lju­bi­ca Pu­rić ubi­la bra­ta, „iš­ču­pa­la mu sr­ce i za­i­gra­la ko­lo”!!!
Re­če, do­du­še, da je i ve­se­li Di­mi­tri­je Ljo­tić (ina­če Džo­mi­ćev ne­is­to­mi­mi­šlje­nik) „u jed­nom od svo­jih tek­sto­va, štam­pa­nih za vri­je­me oku­pa­ci­je, a pre­štam­pa­nih po­sli­je nje­go­ve smr­ti u emi­gra­ci­ji, na­veo pri­mjer pri­pad­ni­ce Ko­mu­ni­stič­ke par­ti­je u No­voj Va­ro­ši ko­ja je ubi­la bra­ta i igra­la ko­lo oko nje­ga (na­gla­sio B.S.)”. Ne­vo­lja je sa­mo u to­me što Džo­mi­ću taj ori­gi­nal­ni tekst, ka­ko ve­li, ni­je bio pri ru­ci dok je pi­sao „utuk” na moj felj­ton, jer se na­la­zi u nje­go­voj bi­bli­o­te­ci u Sr­bi­ji. Vje­ru­jem na ri­ječ, ali ni od to­ga ne­ma vaj­de za us­pa­ni­če­nog Džo­mi­ća, jer čak ni Ljo­tić ne ka­že da je ta pri­pad­ni­ca Ko­mu­ni­stič­ke par­ti­je u No­voj Va­ro­ši svom bra­tu „iš­ču­pa­la sr­ce i za­i­gra­la ko­lo”.
A što se ti­če Sta­ni­sla­va Kra­ko­va, se­stri­ća Mi­la­na Ne­di­ća, na ko­jeg se Ve­li­bor Džo­mić pr­vo­bit­no i ta­ko sa­mo­u­vje­re­no po­zvao kao na ključ­nog svje­do­ka svo­je ču­do­vi­šne tvrd­nje da je par­ti­zan­ka Lju­bi­ca Pu­rić ubi­la bra­ta-čet­ni­ka Va­si­li­ja „iš­ču­pa­la mu sr­ce i za­i­gra­la ko­lo”, ci­ti­rao sam tač­no ono i ono­li­ko ko­li­ko je do­volj­no da se vi­di o ka­kvom se „po­u­zda­nom” svje­do­ku i hro­ni­ča­ru ra­di.
Uka­zao sam pr­ven­stve­no na nje­go­ve ma­te­ri­jal­ne gre­ške i pro­ma­ša­je ve­za­ne za ovaj slu­čaj. Džo­mić ih sa­da prav­da „pro­to­kom vre­me­na”, ali ne osta­vlja ni­ma­lo mo­guć­no­sti da i u dru­gim pri­ča­ma Kra­ko­va, ne­bit­nim za ovaj slu­čaj, a ko­je, to­bož kao vr­lo va­žne, ci­ti­ra Džo­mić, mo­že vri­je­me i za­bo­rav uči­ni­ti svo­je.
A o „ne­pri­stra­sno­sti” i „objek­tiv­no­sti” Sta­ni­sla­va Kra­ko­va sve, ipak, go­vo­ri iz­mi­šljo­ti­na o ma­će­hi-par­ti­zan­ki ko­ja je u No­voj Va­ro­ši, u ba­kra­ču na ve­ri­ga­ma, ba­ja­gi, sku­va­la svog pa­stor­ka-čet­ni­ka. Tu pri­ču Džo­mić i ne spo­mi­nje, bje­ži od nje, jer je, valj­da, i nje­mu ja­sno ka­kva je to ne­sla­na i ne­po­dat­ka­na, pri­mi­tiv­na an­ti­ko­mu­ni­stič­ka pro­pa­gan­da.
Sju­tra: Sto ko­na­ka
od isti­ne
Pi­še: Bu­do SI­MO­NO­VIĆ