PRO­KO­PLjE. Pro­ko­pi­jev­dan, dan Sv. Pro­ko­pi­ja (Pro­ko­plje) se pra­znu­je 21. ju­la. Na taj dan ne oba­vlja­ju se ni­ka­kvi polj­ski ra­do­vi. To se obra­zla­že stra­hom „za zdra­vlje če­lja­di”, uku­ća­na, ci­je­le fa­mi­li­je. Mu­sli­ma­ni ka­žu da na taj dan, ipak, mo­že da se ra­di u po­lju (ora­nje, si­ja­nje, ko­še­nje, pla­šće­nje) ako u tim ra­do­vi­ma uče­stvu­ju i dru­gi lju­di osim do­ma­će če­lja­di, tj. mo­be­ni­ci, mo­ba­ri. Još uvi­jek se mu­sli­ma­ni do­brim di­je­lom dr­že te na­rod­ne tra­di­ci­je, ka­ko je već re­če­no, pla­še­ći se za zdra­vlje po­ro­di­ce, po­seb­no dje­ce. U to­me su naj­u­por­ni­je že­ne.
Kod sje­nič­kih Ba­ra na Mač­ko­vi­ca­ma (Ugri­nac) to­ga da­na odr­ža­vao se ve­li­ki na­rod­ni sa­bor, ali je u po­sled­nje vri­je­me po­mje­ren za je­dan dan zbog uspo­me­ne na žr­tve ko­je su pa­le u bor­ba­ma sa usta­ša­ma 22. ju­la 1941. go­di­ne. Ta­da je stra­da­lo ili jed­no­stav­no po­bi­je­no mno­go lju­di, a naj­vi­še onih ko­ji su bi­li pot­pu­no ne­du­žni.
ILIN­DAN–ALI­ĐUN. Ovaj na­rod­ni pra­znik se pra­znu­je 2. av­gu­sta. Pra­vo­slav­ni ga na­zi­va­ju Ilin­dan, a mu­sli­ma­ni Ali­jin­dan-Ali­đun. Kod mu­sli­ma­na po­sto­ji vje­ro­va­nje da je Ili­ja pri­mio islam i da je po­sli­je to­ga do­bio mu­sli­man­sko ime Ali­ja. Pre­ma tvrd­nji mu­sli­ma­na do pod­ne 2. av­gu­sta je Ali­jin­dan, a tek po­sli­je pod­ne Ili­jin­dan, Ilin­den kod Ma­ke­do­na­ca. Pra­vo­slav­ni tvr­de da je to obr­nu­to, tj. da je do pod­ne Ili­jin-dan, a po­sli­je pod­ne Ali­jin­dan ili Ali­đun. Bi­lo ka­ko bi­lo, pra­znu­ju ga i mu­sli­ma­ni i pra­vo­slav­ni, sva­ki na svoj na­čin, od­no­sno pre­ma svo­joj na­rod­noj tra­di­ci­ji.
Ovaj dan se pra­znu­je zbog plod­no­sti i op­šteg na­pret­ka (zdra­ve i na­pred­ne sto­ke, do­bre lje­ti­ne, do­sta si­je­na i me­sa, kao i mr­sa). Već u to vri­je­me, tj. po­čet­kom av­gu­sta u dje­lo­vi­ma na­še ze­mlje o ko­ji­ma je ri­ječ zna se ka­kva je bi­la go­di­na, sla­ba ili do­bra. U mje­šo­vi­tim sre­di­na­ma taj dan pra­znu­ju i jed­ni i dru­gi, tj. i mu­sli­ma­ni i pra­vo­slav­ni. Ka­rak­te­ri­sti­čan je slu­čaj pra­zno­va­nja na po­me­nu­tim Mač­ko­vi­ca­ma kod sje­nič­kih Ba­ra. Tog da­na se sku­pe i pra­vo­slav­ni i mu­sli­ma­ni sve od ri­je­ke Li­ma, Ko­ri­ta, Bi­ho­ra i bli­žih se­la sa Pe­šte­ri. Kod pra­vo­slav­nih se igra­lo uz bu­banj i kla­ri­net, a kod mu­sli­ma­na naj­če­šće uz har­mo­ni­ku. Sa­da se igra i pje­va i uz dru­ge in­stru­men­te sa ozvu­če­njem.
Tom da­nu se po­seb­no ra­du­ju već ri­jet­ki čo­ba­ni. Po nji­ho­vom vje­ro­va­nju tog da­na oba­do­vi osli­je­pe i od ta­da ne mo­gu da uje­da­ju i uz­ne­mi­ra­va­ju nji­ho­vu sto­ku. I pra­vo­slav­ni i mu­sli­ma­ni ubi­je­đe­ni su da im ni­je do­bro ako taj dan bu­de oblač­no i ki­šo­vi­to, a po­seb­no ako bu­de gr­mlja­vi­ne. Vje­ru­ju ako na taj dan Sv. Ili­ja za­gr­mi da ne­će bi­ti zdra­vih lje­šni­ka, jer će se ur­vlja­ti i naj­če­šće ta­kvi opa­sti zbog gr­mlja­vi­ne. (...)
Još uvi­jek je kod ve­li­kog bro­ja lju­di uko­ri­je­njen strah od ne­ke vi­še si­le, van­ze­malj­ske si­le, bo­žan­ske mo­ći i kod mu­sli­ma­na i kod pra­vo­slav­nih vjer­ni­ka. Ova se kon­sta­ta­ci­ja od­no­si na po­me­nu­ta mje­sta, ali i na mno­go ši­re pod­ruč­je. Po ubje­đe­nju tog ve­li­kog bro­ja lju­di ta si­la, bo­žan­ska si­la, mo­že po­mo­ći, ali i na­ni­je­ti ne­ko zlo i ne­sre­ću ako se to za­slu­ži kod nje, od­no­sno ako se o ne­što ogri­je­ši. Mno­go sta­ri­ji mu­sli­ma­ni sma­tra­ju da ni­ka­ko ne tre­ba di­ra­ti u srp­ske bo­go­mo­lje, tj. u cr­kve i ma­na­sti­re, a ni ga­zi­ti i pre­o­ra­va­ti srp­ska pra­vo­slav­na gro­blja. Kod Sr­ba pra­vo­sla­va­ca ta­ko­đe po­sto­ji vje­ro­va­nje da se ne smi­je di­ra­ti u dža­mi­je i u mu­sli­man­ska gro­blja i dru­ge mu­sli­man­ske sve­ti­nje. Naj­če­šće se do­ga­đa­lo da se vjer­ski objek­ti sa­mi ru­še i po­ste­pe­no ne­sta­ju uko­li­ko ne­sta­ne vjer­ni­ka, a gro­blja se za­o­bi­la­ze i ne di­ra­ju nad­grob­na obi­ljež­ja. (...)
U po­sled­nje vri­je­me ja­vlja­ju se is­po­li­ti­zo­va­ne te­o­ri­je o po­ri­je­klu bo­san­skih, san­džač­kih ili ra­ških i cr­no­gor­skih mu­sli­ma­na. Jed­ni tvr­de da su na­ši mu­sli­ma­ni po­tom­ci tur­skih pa­ša, be­go­va, aga, ka­di­ja i dru­ge ule­me, kao i tur­skih ofi­ci­ra i voj­ni­ka, dr­žav­nih či­nov­ni­ka. Dru­gi, opet, tvr­de da je naj­ve­ći broj na­ših mu­sli­ma­na do­šao iz Špa­ni­je ka­da su mo­ra­li da je na­pu­ste u 15. i 16. vi­je­ku. Tre­ći sma­tra­ju da su Mu­sli­ma­ni u Bo­sni i Her­ce­go­vi­ni i u za­pad­nom di­je­lu Ra­ške obla­sti po­tom­ci vjer­ske sek­te bo­gu­mi­la ko­ji su ma­sov­no pri­hva­ti­li islam. Isto­rij­ska na­u­ka zna da ni­je­su svi bo­gu­mi­li pri­hva­ti­li islam i ne ta­ko br­zo ka­ko se to upor­no tvr­di. Ima te­o­ri­ja i o to­me da je mu­sli­ma­na bi­lo mno­go i pri­je do­la­ska Tu­ra­ka osman­li­ja kao osva­ja­ča. Bi­lo je po­ja­va islam­skih mi­si­o­na­ra pa i po­je­di­nač­nog pri­hva­ta­nja isla­ma, ali je to bi­lo u 9, 10, pa mo­žda i u 11. vi­je­ku. Uop­šte ne po­sto­ji kon­ti­nu­i­tet iz­me­đu tih dav­na­šnjih isla­mi­zi­ra­nih po­je­di­na­ca i onih ko­ji su se isla­mi­zi­ra­li po­sli­je tur­skih osva­ja­nja na­ših ze­ma­lja. Ima i tvr­đe­nja da su Mu­sli­ma­ni u Bo­sni i Her­ce­go­vi­ni, pa po to­me i u Ra­škoj obla­sti Bo­šnja­ci, ne­ka­da­šnji Bo­šnja­ci ko­ji su na­vod­no po­tom­ci Ili­ra, pa pre­ma to­me, i sta­ro­sje­di­o­ci Bo­sne i Her­ce­go­vi­ne. Svi osta­li is­pa­da da su „do­šlja­ci”. Šta to za eks­tre­mi­ste zna­či, zna se.
(Na­sta­vi­će se)

PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ