Pi­še: Bu­do SI­MO­NO­VIĆ


Ob­i­gra­va­ju­ći oko ključ­nog pi­ta­nja kao mač­ka oko vru­će ka­še, da li je za­i­sta, ka­ko on tvr­di, par­ti­zan­ka Lju­bi­ca Pu­rić sa Zla­ta­ra ubi­la bra­ta čet­ni­ka, „iš­ču­pa­la mu sr­ce i za­i­gra­la ko­lo”, pop Ve­li­bor Džo­mić pre­ba­cu­je lop­tu u „dru­go dvo­ri­šte” i tvr­di ka­ko po­ku­ša­vam ne­ko­ga da uvje­rim da je „nor­mal­no, mo­ral­no i čo­vječ­no” žr­tvo­va­ti bra­ta u ime ze­malj­ske ide­o­lo­gi­je, od­no­sno da je još „nor­mal­ni­je, mo­ral­ni­je i čo­vječ­ni­je” kad se to či­ni „u ime Ti­ta i par­ti­je, Le­nji­na i so­vjet­skog ko­mu­ni­zma”.
Na­rav­no – a iz mog felj­to­na je to ja­sno kao dan – to je no­va ne­i­sti­na i pod­me­ta­či­na po­pa Ve­li­bo­ra Džo­mi­ća, či­ji je vr­hu­nac, „cr­ni bi­ser”, to što me pro­gla­sio za po­bor­ni­ka i isto­mi­šlje­ni­ka ide­o­lo­gi­je ISIL-a, od­no­sno da se ja no­vi­nar­ski, pe­rom, ba­vim „pro­mo­ci­jom bli­žnje­žr­tvo­va­nja”, a bor­ci ISIL-a na prak­ti­čan na­čin.
Valj­da da se či­ta­o­ci ne bi ču­di­li i slu­čaj­no po­sum­nja­li u nje­go­vo „pri­lo­ge za bi­o­gra­fi­ju Bu­da Si­mo­no­vi­ća”, Džo­mić sve „pod­u­pi­re” tvrd­njom da sam ja de­ce­ni­ja­ma jav­no dje­lo­vao kao ti­to­i­sta, „ti­to­i­stič­ki no­vi­nar i ostra­šće­ni par­tij­ski pro­pa­gan­di­sta”, „pri­sta­li­ca pro­pa­le, kr­va­ve ide­o­lo­gi­je” i onih ko­ji­ma sam „de­ce­ni­ja­ma po­slu­šnič­ki slu­žio...”
Zna­ju i či­ta­o­ci „Da­na” i to­li­ki dru­gi do ko­jih je za mi­nu­lih po­la vi­je­ka, na ovaj ili onaj na­čin, do­pr­lo na de­se­ti­ne hi­lja­da mo­jih tek­sto­va, za­pi­sa, re­por­ta­ža, felj­to­na i ko­men­ta­ra, te­le­vi­zij­skih i ra­dio emi­si­ja, mo­jih se­dam­na­est ob­ja­vlje­nih knji­ga, sve ono što sam, usme­no ili u pi­sa­noj for­mi, do sa­da iz­la­gao su­du jav­no­sti, da sam bio i ostao vjer­nik ko­mu­ni­zma, i to onog či­stog, iz­vor­nog, ko­ji se svo­jom ple­me­ni­to­šću ni u če­mu ne raz­li­ku­je ni od naj­či­sti­jih po­la­zi­šta hri­šćan­stva ili bi­lo ko­je dru­ge vje­re ili re­li­gi­je; da mi je stra­no sve što je vre­me­nom pre­zu­ve­no, iz­vi­to­pe­re­no i zlo­u­po­tre­blje­no, a po­seb­no svi zlo­či­ni ko­ji su po­či­nje­ni, jed­na­ko i u ime pe­to­kra­ke kao i u ime kr­sta, po­lu­mje­se­ca ili Da­vi­do­ve zvi­je­zde. Da su za me­ne, što bi re­kao pre­mu­dri ha­dži Ra­do­van Be­ći­ro­vić Tre­bje­ški, svi lju­di na svi­je­tu bra­ća, da je to vje­ra pra­va i naj­kra­ća i po­seb­no da ne­ma vje­re (či­taj ide­o­lo­gi­je) ko­ja gri­jeh pe­re.
To­ga se ne sti­dim i si­gur­no ni po ko­ju ci­je­nu se ne­ću od­re­ći ovo još ma­lo ko­li­ko mi je osta­lo bi­ti­sa­nja na ovom po­ga­nom i za­kr­vlje­nom svi­je­tu. To je mo­ja vje­ra, to je moj Bog s ko­jim u sr­cu smi­jem sta­ti pred sva­ki i ljud­ski i bož­ji sud, s ko­jim se, či­ste du­še, do po­da kla­njam pred ći­vo­tom sve­tog Va­si­li­ja Ostro­škog (iako se ni­kad ni­je­sam pre­kr­stio osim pred ču­di­ma po­put ovog ko­je je iz­mi­slio pop Džo­mić), si­gu­ran da bra­nim isti­nu i prav­du i da je to po vo­lji i ostro­škog sve­ca, ali i svih ča­snih, če­sti­tih, do­bro­na­mjer­nih i do­bro­mi­sle­ćih lju­di.
Pre­za­do­vo­ljan sam što zbog to­ga ni­je­sam u mi­lo­sti ne­do­bro­na­mjer­nih i ostra­šće­nih, po­put po­pa Džo­mi­ća, za ko­jeg ni­je­sam vi­še si­gu­ran da li, ako u nje­mu ima ičeg sve­šte­nog, du­hov­nog i je­van­đel­skog, po­sli­je sve­ga što je iz­go­vo­rio i na­pi­sao, ne sa­mo u ovom re­a­go­va­nju, mo­že i smi­je spo­koj­no pre­kro­či­ti prag ostro­ške sve­ti­nje i ući u onu sve­tu pe­ći­nu, bez ob­zi­ra što mu je ka­mi­lav­ka na gla­vi i ono­li­ki krst na pr­si­ma.
I još ne­što da pod­sje­tim Džo­mi­ća i one ko­ji ne zna­ju ili su slu­čaj­no za­bo­ra­vi­li: ovaj „ti­to­i­sta i ostra­šće­ni par­tij­ski pro­pa­gan­di­sta” je u ono, ka­ko ga Džo­mić i nje­go­vi isto­mi­šlje­ni­ci da­nas na­zi­va­ju, „mrač­no ko­mu­ni­stič­ko vri­je­me” rav­no 55 pu­ta sje­dao na op­tu­že­nič­ku klu­pu zbog tek­sto­va ko­ji ni­je­su bi­li po mje­ri i uku­su ko­mu­ni­stič­ke vla­sti, vla­sto­dr­ža­ca i nji­ho­vih pri­ši­pe­tlji i uli­zi­ca, ko­mu­ni­sta po za­ni­ma­nju i vjer­ni­ka iz in­te­re­sa, a uz Du­ška Jo­li­ća, do­pi­sni­ka „Ve­čer­njih no­vo­sti” iz Cr­ne Go­re, je­di­ni sam ju­go­slo­ven­ski no­vi­nar ko­jem su u to vri­je­me zbog ne­po­slu­šno­sti i na­pi­sa o afe­ra­ma i skan­da­li­ma te vla­sti, cr­nim i „cr­ve­nim mr­lja­ma” ko­mu­ni­zma, u jed­nom tre­nut­ku od­u­ze­ti čak i no­vi­nar­ski akre­di­ti­vi!
Ni­ka­da, me­đu­tim, ni­je­sam ka­žnjen „ni uko­rom raz­red­nog star­je­ši­ne”, jer je isti­na uvi­jek bi­la na mo­joj stra­ni, a i akre­di­ti­vi su mi ve­o­ma br­zo vra­će­ni jer je isti­na i tu po­bi­je­di­la i vlast je mo­ra­la da pri­zna da su Du­ško Jo­lić i Bu­do Si­mo­no­vić go­vo­ri­li i pi­sa­li isti­nu.
Po­ku­ša­va­ju­ći da me pred­sta­vi kao čo­vje­ka ko­ji, ba­ja­gi, ne pri­zna­je ni­ka­kve dru­ge iz­vo­re sem svo­je, Džo­mić se la­tio i ulo­ge advo­ka­ta mog ko­le­ge Dra­ga­na Ra­de­vi­ća, pa pre­su­đu­je u jed­noj na­šoj ne­dav­noj po­le­mi­ci u „Da­nu” oko ulo­ge Sve­to­za­ra Vuk­ma­no­vi­ća Tem­pa u li­kvi­da­ci­ji bra­ta, po­pa Lu­ke. Ja­sno je Džo­mi­ću da sam i u ovom slu­ča­ju bra­nio sa­mo isti­nu i do­sto­jan­stvo mr­tvog čo­vje­ka, a ne ono što je, ka­ko ve­li pop Džo­mić, „pro­pa­lo i u Mo­skvi”, da sam za­i­sta po­nu­dio „lič­nu pri­ču sa Tem­pom”, no pri­ču ko­ja je ob­ja­vlje­na za Tem­po­va ži­vo­ta, pri­ču ko­ja je iz­dr­ža­la i nje­gov sud i sud jav­no­sti. Pri­tom sam od Ra­de­vi­ća tra­žio, kao što tra­žim i od Džo­mi­ća i sva­ko­ga ko se ba­vi slič­nim te­ma­ma, da pru­ži neo­bo­ri­ve do­ka­ze o vje­ro­do­stoj­no­sti do­ku­me­na­ta na ko­je se po­zi­va, što je – do­bro to zna Džo­mić – i u ovom slu­ča­ju iz­o­sta­lo, baš kao što je iz­o­sta­lo i u kom­plet­noj Džo­mi­će­voj zbr­da­do­li­sa­noj od­bra­ni.
Sju­ta: BOŽ­JA ZA­PO­VI­JEST SA­MO ZA KO­MU­NI­STE