PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ


U na­stav­ku felj­to­na pred­sta­vi­će­mo kon­kret­ne ostat­ke ne­kih hri­šćan­skih i op­šte­na­rod­nih tra­di­ci­ja kod mu­sli­ma­na u Sred­njem Po­li­mlju, Bi­ho­ru i na Sje­nič­ko-pe­šter­skoj vi­so­rav­ni, ma­da se ti osta­ci hri­šćan­skih tra­di­ci­ja kod mu­sli­ma­na ne ogra­ni­ča­va­ju sa­mo na po­me­nu­te pro­sto­re. Oni su u tim kra­je­vi­ma sa­mo ne­što ja­če iz­ra­že­ni i sa­ču­va­ni.
BO­ŽIĆ. Do­sko­ra je i na ovim pro­sto­ri­ma Bo­žić bio op­šte­na­rod­ni pra­znik, jer su ga pra­zno­va­li i mu­sli­ma­ni, sva­ki na svoj na­čin, ali su im bi­li za­jed­nič­ki „agrar­ni ma­đij­ski obi­ča­ji”. Još u dav­no pred­hri­šćan­sko do­ba, pa­lje­ne su va­tre i naj­vje­ro­vat­ni­je je taj obi­čaj pri­hva­ćen i u hri­šćan­stvu u ob­li­ku pa­lje­nja bad­nja­ka. To je uvi­jek bi­lo po­ve­za­no sa plod­no­šću, jer se vje­ro­va­lo da će vjer­nik ima­ti ono­li­ko te­la­di, ja­ri­ća, pra­si­ća i jag­nja­di ko­li­ko se iz bad­nja­ka is­tje­ra iskri. Ni hri­šćan­ska cr­kva, a ni ka­sni­je islam, od­no­sno islam­ska vjer­ska za­jed­ni­ca, ni­je­su mo­gli da ne uva­že uko­ri­je­nje­no na­rod­no vje­ro­va­nje, ko­je je i ina­če bi­lo ve­o­ma ra­ši­re­no u ci­je­loj Evro­pi.
U Po­li­mlju i na Pe­šter­skoj vi­so­rav­ni, kao i u Ko­ri­ti­ma (Bi­je­lo Po­lje), za Bo­žić su ku­va­ni ku­ku­ruz, pše­ni­ca, je­čam... Pra­vlje­na je i jed­na vr­sta ko­la­ča od pše­nič­nog bra­šna. Taj obi­čaj je kod mu­sli­ma­na već sko­ro ne­stao, ali ga ipak ne­ki sta­ri­ji lju­di, po­go­to­vo že­ne, još uvi­jek obi­lje­ža­va­ju, ma­da je to ve­o­ma dis­kret­no (pod­ruč­je Klad­ni­ce, Tri­je­bi­na, Ba­ra kod Sje­ni­ce, Ko­ri­ta, Bi­stri­ce kod Bi­je­log Po­lja). Ne­ki sta­ri­ji mu­sli­ma­ni su na auto­ro­vo pi­ta­nje za­što to ra­de ka­da Ku­ran to ne pro­pi­su­je od­go­va­ra­li: „Isus Hri­stos je i naš, jer je i on bo­ži­ji po­sla­nik Isa pej­gam­ber.” To za­i­sta i sto­ji u islam­skoj na­u­ci i tra­di­ci­ji.
Bo­žić i da­lje ima svo­je mje­sto u na­rod­nom ka­len­da­ru, po­go­to­vo u ru­ral­nim sre­di­na­ma (ze­mljo­rad­ni­ci i sto­ča­ri). I mu­sli­ma­ni, kao i pra­vo­slav­ni, če­sto ka­žu „za Bo­žić” ili „od Bo­ži­ća”, kao i „do Bo­ži­ća”, ka­da se ra­di o ne­kim vre­men­skim ar­ti­ku­la­ci­ja­ma, da­tu­mi­ma, ne­kim vre­men­skim pri­bli­žnim ori­jen­ta­ci­ja­ma.
U klad­nič­kim, ko­ri­ćan­skim, bi­strič­kim, tri­je­bin­skim i bi­hor­skim se­li­ma, pa i u ne­kim pe­šter­skim se­li­ma, uoči Bo­ži­ća se ku­vao pa­sulj sa su­vim me­som i ne­što od ži­ta, tj. ku­va­lo se sa­mo ono što oba­ve­zno „na­gre­zne”, za­pra­vo na­ra­ste pri­li­kom ku­va­nja. Taj obi­čaj se do da­nas sa­ču­vao sa­mo kod ne­kih ve­o­ma sta­rih fa­mi­li­ja kao kod po­ro­di­ce Za­de Pa­pić u sje­nič­kom se­lu Pa­pi­će. U ku­ća­ma Re­bro­nja u bi­hor­skom se­lu Go­du­ši do­sko­ro se uju­tro na Bo­žić ra­no mi­je­sio hljeb, od­no­sno po­ga­ča. Svi čla­no­vi po­ro­di­ce mo­ra­li su da po­je­du po par­če te po­ga­če u ko­joj je na sre­di­ni bi­la je­dan oma­nja ru­pa.
SA­VIN­DAN. Na Sa­vin­dan, dan Sv. Sa­ve, 27. ja­nu­a­ra, u ne­kim mu­sli­man­skim ku­ća­ma se još i da­nas pra­vi ne­ka vr­sta ko­la­ča ili pi­te ko­ja se zo­ve ma­se­ni­ca. To je ve­o­ma uku­sna i ja­ka hra­na. Ma­se­ni­ca se pra­vi ta­ko što se po­mi­je­ša­ju pše­nič­no bra­šno i ku­va­no mli­je­ko (va­re­ni­ka). Tom se do­da­ju ja­ja i ma­lo so­li. To se za­tim do­bro iz­mi­je­ša (umu­ti) i ta­ko se do­bi­ja jed­na ma­sa slič­na ma­si za pa­la­čin­ke. Ta se ta­ko do­bro iz­mi­je­ša­na ma­sa sa­spe u tep­si­ju i is­pe­če se. Ka­da bu­de do­volj­no pe­če­na, iz­va­di se iz peć­ni­ce i raz­dro­bi (usit­ni), pa se po­sli­je to­ga za­li­je ras­to­plje­nim si­rom u ma­slu ili iz­me­ća­ju, a mo­že i u ki­se­lom mli­je­ku, od­no­sno pa­vla­ci. To je­lo je ve­o­ma uku­sno i ka­lo­rič­no. Sta­ri­je že­ne za to ka­žu: „Tre­ba na Sa­vi­cu je­sti ma­se­ni­cu.”
US­KRS. Sve do osam­de­se­tih go­di­na 20. vi­je­ka, i u mu­sli­man­skim ku­ća­ma su se ku­va­la i ša­ra­la ja­ja. To je bi­lo po­seb­no dječ­je za­do­volj­stvo. Kod mu­sli­ma­na se sa­da ovaj ve­li­ki hri­šćan­ski pra­znik ne obi­lje­ža­va po­seb­no. Me­đu­tim, ka­rak­te­ri­stič­no je to da ma­lo ko­ji mu­sli­man, a po­seb­no dje­ca, ne­će svog po­bra­ti­ma, ku­ma, pri­ja­te­lja, kom­ši­ju ili sa­mo po­zna­ni­ka pra­vo­slav­ca upi­ta­ti na taj dan „šta je sa ja­ji­ma”, ili, ako je od ne­kog tog da­na do­bio iša­ra­na ja­ja, što ne­će re­ći „ka­ko si ih li­je­po iša­rao”, „či­me si ih iša­rao”, „ko ti je to ura­dio”, „ho­će­mo li da tu­ca­mo ja­ja”, „do­ne­si ko­je ja­je” i sl. Ipak, ka­ko-ta­ko se sta­vi do zna­nja da se po­štu­je Us­krs, ve­li­ki blag­dan pra­vo­slav­nih hri­šća­na i da ga mu­sli­ma­ni ni­je­su za­bo­ra­vi­li.
MLA­DE­NAC. Na taj dan 22. mar­ta, tj. na dan 40 mu­če­ni­ka Se­va­stij­skih-Mla­den­ci, mu­sli­ma­ni do­sko­ro ni­je­su htej­li da ra­de ni­šta. Po­seb­no su u to­me bi­le tvr­do­kor­ne že­ne, a sta­ri­je čak i do da­na­šnjih da­na. Na­ro­či­to će se iz­bje­ga­va­ti ne­ki rad sa ši­lja­tim i oštrim pred­me­ti­ma, oprav­da­va­ju­ći to stra­hom da im „ne stra­da sto­ka”. Pre­ma shva­ta­nju sta­ri­jih že­na, ako se na taj dan ra­di sa oštrim no­žem, „vu­ci će po­kla­ti ov­ce”, a ako se ra­di sa ne­čim ši­lja­tim ili iglom, „zmi­ja će da pe­či (uje­de) ne­kog iz ku­će”.
(NA­STA­VI­ĆE SE)