PI­ŠE: No­vo Vu­jo­še­vić


Dvor­ni­ko­vić ni­je di­rekt­no ana­li­zi­rao pa­tri­jar­hal­nu po­ro­di­cu i njen uti­caj na for­mi­ra­nje ka­rak­te­ro­lo­ških oso­bi­na lju­di. Isti­na, po­sve­tio je znat­nu pa­žnju po­ro­dič­noj za­dru­zi i to pre­te­žno po­le­mi­šu­ći sa onim ana­li­ti­ča­ri­ma ko­ji su su­vi­še ide­a­li­zo­va­li ovaj mo­del po­ro­dič­nog biv­stvo­va­nja. Re­al­no je bi­lo oče­ki­va­ti da na­kon ana­li­ze ple­men­skog i brat­stve­nič­kog uti­ca­ja, za­vr­ši ovaj seg­ment ana­li­za sa po­ro­di­com pa­tri­jar­hal­nog ti­pa, ko­ja se, na­rav­no, ne mo­že svr­sta­ti u po­ro­dič­nu za­dru­gu, ali po ovom ustroj­stvu i sti­lu ži­vlje­nja pri­pa­la pa­tri­jar­hal­nom sti­lu dru­štve­nog gru­pi­sa­nja. U tra­di­ci­o­nal­nom dru­štvu Cr­ne Go­re, pa­tri­jar­hal­na po­ro­di­ca je naj­u­ti­caj­ni­ji fak­tor na sve­op­šte po­na­ša­nje lju­di, pa i na ka­rak­te­ro­lo­ško. Iako je po­ro­di­ca bi­la „steg­nu­ta” ple­men­skim i brat­stve­nič­kim omo­ta­čem, ona je u so­ci­jal­noj struk­tu­ri ima­la svoj in­di­vi­du­a­li­tet. I upra­vo za­hva­lju­ju­ći tom sna­žnom in­di­vi­du­a­li­te­tu, ob­li­ko­va­la je ka­rak­te­ro­lo­ške oso­bi­ne nje­nih čla­no­va.
Pa­tri­jar­hal­na po­ro­di­ca je po­či­va­la na ne­pri­ko­sno­ve­nom auto­ri­te­tu pa­tri­jar­ha, od­no­sno do­ma­ći­na ku­će (gla­ve po­ro­di­ce), u nje­go­vim ru­ka­ma se na­la­zi sva po­ro­dič­na „vlast”. Gla­va po­ro­di­ce je glav­ni na­red­bo­da­vac. Osta­li čla­no­vi po­ro­di­ce su iz­vr­ši­o­ci. On je, na­rav­no, glav­ni ka­rak­te­ro­log po­na­ša­nja čla­no­va svo­je po­ro­di­ce. On je i njen „pred­stav­nik” u so­ci­jal­nom i srod­nič­kom okru­že­nju. Pod nje­go­vim nad­zo­rom se odr­ža­va­la i funk­ci­o­ni­sa­la po­dje­la ra­da na pol­noj osno­vi, od­no­sno po­dje­la na „mu­ške” i „žen­ske” po­slo­ve. U toj po­dje­li že­ne su iz­vla­či­le „de­blji” kraj. Na­ro­či­to je bi­la pod stro­gom, kon­tro­lom starješine po­ro­di­ce mo­ral­na funk­ci­ja. Bez pre­tje­ri­va­nja se mo­že re­ći da je glav­no obi­ljež­je pa­tri­jar­hal­na po­ro­di­ca, pa­tri­jar­hal­ni mo­ral. Pa­tri­jar­hal­na po­ro­di­ca je svim si­la­ma na­sto­ja­la da do mak­si­mu­ma for­mi­ra mo­ral­nu gri­žu sa­vje­sti kod svo­jih čla­no­va, od­no­sno po­što­va­nje mo­ral­nih nor­mi i na­če­la. Ko­ja to po­ro­di­ca ni­je uspi­je­va­la, tre­ti­ra­la se kao oral­no ne­zdra­va a sa­mim tim i ne­u­spje­šna. Sta­ro­sna hi­je­rar­hi­ja se stro­go po­što­va­la. Sta­rost je bi­la „pri­vi­le­gi­ja”, a ne ba­last i te­ret kao što to da­nas bi­va. Ov­dje je, na­rav­no, ri­ječ o uop­šte­nom mo­de­lu pa­tri­jar­hal­ne po­ro­di­ce, o nje­nim ka­rak­te­ri­stič­nim cr­ta­ma. Me­đu­tim, tre­ba ima­ti u vi­du da ova­kav mo­del ni­je funk­ci­o­ni­sao u „či­stom” vi­du, već je bi­lo od­stu­pa­nja od jed­nog do dru­gog pro­sto­ra i od po­ro­di­ce do po­ro­di­ce u istom pro­sto­ru.
Iz opi­sa­nog ustroj­stva pa­tri­jar­hal­ne po­ro­di­ce, iz­nje­dra­va­le su se i oso­bi­ne kao što su: po­što­va­nje auto­ri­te­ta star­je­ši­na, po­što­va­nje pa­tri­jar­hal­nih mo­ral­nih nor­mi, po­seb­no po­što­va­nje pa­tri­jar­hal­nog pol­nog mo­ra­la, po­što­va­nje sta­ri­jih, stro­go po­što­va­nje krv­no-srod­nič­kih ve­za i od­no­sa, po­što­va­nje rad­ne di­sci­pli­ne, ugle­da­nje na mo­ral­ne i dru­ge uz­o­re i sl. Po shva­ta­nju pri­sta­li­ca pa­tri­jar­hal­nog po­ro­dič­nog mo­de­la, sve no­ti­ra­ne oso­bi­ne su bi­le usmje­re­ne ka for­mi­ra­nju lič­no­sti čvr­stog i po­sto­ja­nog pa­tri­jar­hal­nog ka­rak­te­ra, ka for­mi­ra­nju po­zi­tiv­nih ka­rak­te­ro­lo­ških oso­bi­na.
Bez ob­zi­ra na mo­guć­nost da se sa shva­ta­njem Vla­di­mi­ra Dvor­ni­ko­vi­ća o su­šti­ni Cr­ne Go­re kao dr­ža­ve, mo­že po­le­mi­sa­ti sma­tra­mo da je nje­go­vo shva­ta­nje po mno­go če­mu oso­be­no i ori­gi­nal­no i kao ta­kvo ga ov­dje i pre­zen­ti­ra­mo. Pre­no­si­mo ga u cje­lo­sti, jer sma­tra­mo da se je­di­no na taj na­čin mo­že o nje­mu objek­tiv­no su­di­ti. „Cr­na Go­ra je vi­še in­te­re­sant­na kao jed­no­sta­van pri­mjer ple­men­sko-pa­tri­jar­hal­ne dru­štve­ne struk­tu­re, sa mo­ral­nim auto­ri­te­tom ce­tinj­skog vla­di­ke i nje­go­ve pri­vid­ne dr­žav­ne vla­sti, ne­go kao dr­ža­va u pu­nom smi­slu te ri­je­či. Le­gen­dar­na slo­bo­da ma­le Cr­ne Go­re bi­la je, u stva­ri, ne­za­vi­snost ple­me­na u brd­skim pred­je­li­ma sta­re Ze­te. For­mal­no, Cr­na G o­ra pri­zna­ta je kao dr­ža­va tek na Ber­lin­skom kon­gre­su 1878. iako su je već ra­ni­je, ne sa­mo Ru­si­ja i Austri­ja (po­sle pa­da Na­po­le­o­no­va za vri­je­me raz­gra­ni­ča­va­nja u Bo­ki ko­tor­skoj), ne­go i Tur­ska, pre­ćut­no pri­zna­va­le...
Cr­na Go­ra je mo­ra­la da pro­đe mu­čan pro­ces pre­o­bra­ža­va­nja pa­tri­jar­hal­ne i ple­men­ske raz­dro­blje­no­sti u cen­tra­li­stič­ku dr­ža­vu... Na­ci­o­na­li­stič­ko kri­sta­li­zo­va­nje Evro­pe od po­čet­ka HIH vi­je­ka kao i po­tre­be re­dov­nih od­no­sa sa su­sjed­nim dr­ža­va­ma, pri­si­li­la je Cr­nu Go­ru da i ona uzme vid sa­vre­me­nog ure­đe­nja dr­ža­ve. To je zna­či­lo ne­što ma­nje no pre­o­bra­žaj či­ta­vog ple­men­skog dru­štve­nog sa­sta­va. Iz ple­men­skih gla­va­ra tre­ba­lo je stvo­ri­ti uprav­ne či­nov­ni­ke. Ko­li­ko te­ško su pa­tri­jar­hal­no na­glo mi­je­njane for­me i psi­he, je­dva se mo­že za­mi­sli­ti bez svje­do­čan­stva sa­mih Cr­no­go­ra­ca ko­ji su taj pro­ces pre­ži­vlja­va­li. Iako su sa­mi Cr­no­gor­ci (Mar­ko Mi­lja­nov) osje­ća­li za­sta­re­lost ple­men­skih ob­li­ka ži­vo­ta, ipak je pre­laz u no­vo dr­žav­no do­ba za njih bio bo­lan i što je naj­go­re – pro­pra­ćen du­bo­kom mo­ral­nom kri­zom.
Fe­u­dal­ni ata­vi­zam i ori­jen­tal­ni de­spo­ti­zam do­dao je ta­ko­đe svo­je zrn­ce otro­va. Cr­na Go­ra, kao dr­ža­va, po­sta­la je čud­nom kom­bi­na­ci­jom ple­men­skog pa­tri­jar­ha­li­zma, fe­u­dal­nog ata­vi­zma, tur­sko-ori­jen­tal­nog de­spo­ti­zam mo­der­ni­stič­kog re­for­mi­zma.
Iako Cr­na Go­ra, u stva­ri, pred­sta­vlja sa­mo ma­len dio cje­lo­kup­nog et­nič­kog ti­je­la, nje­na isto­ri­ja ima­la je svog zna­ča­ja jer je ona po­čet­kom HVIII vi­je­ka bi­la is­tu­pi­la kao no­si­lac kon­ti­nu­i­te­ta sta­re srp­ske dr­žav­ne mi­sli. Ona je ima­la ide­ju i u tom osta­je ve­li­či­na ma­le Cr­ne Go­re, bez ob­zi­ra u ko­joj mje­ri i na ko­li­koj te­ri­to­ri­ji je ona tu ide­ju ostva­ri­la”.
(NA­STA­VI­ĆE SE)


Ple­men­ski duh i po­li­tič­ka ideja

Iz­me­đu dva svjet­ska ra­ta, me­đu­stra­nač­ki su­ko­bi i bor­be su ja­ko pod­sje­ća­li na su­ro­ve me­đu­ple­men­ske su­ko­be iz­me­đu ple­me­na za vri­je­me Pe­tra I. dan-da­nas, kad je ob­no­vljen vi­še­stra­nač­ki si­stem, pri­mje­ću­je se ne­mi­lo­srd­ni i si­ro­vi „ob­ra­ču­ni” iz­me­đu po­li­tič­kih stra­na­ka raz­li­či­te ide­o­lo­ške ori­jen­ta­ci­je. Pri­mjet­no je i na­sto­ja­nje po­je­di­nih stra­na­ka da ple­men­ski duh i osje­ća­nje ak­ti­vi­ra­ju za svo­je po­li­tič­ke ci­lje­ve u sti­lu: „Ku­či će gla­sa­ti za me­ne”; „U Pi­pe­ri­ma ima­mo pred­nost”, „Bra­to­no­ži­ći ne­će obru­ka­ti svo­je pret­ke”, „Ve­o­ma je bit­no ka­kav ću iz­bor­ni re­zul­tat po­sti­ći u svom ple­me­nu, u svom brat­stvu, pa i se­lu”, i sl. Pri to­me se iz­vla­če de­ta­lji i lič­no­sti iz ple­men­ske pro­šlo­sti ko­ji mo­gu mo­ti­vi­sa­ti lju­de da gla­sa­ju za na­šu po­li­tič­ku ide­ju, za naš po­li­tič­ki pro­gram.