PRE­VEO I PRI­RE­DIO: SLAV­KO ŠĆE­PA­NO­VIĆ


U Li­ce­ju smo se oku­pi­li svih nas tri­de­set pri­mlje­nih no­vo­li­ce­ja­ca. Do­šao je mi­ni­star i sve je u pot­pu­no­sti pro­vje­rio. Po­tom je iz­vr­še­na pro­ba pot­pu­nog ce­re­mo­ni­ja­la zva­nič­nog otva­ra­nja Li­ce­ja. Jed­nog po jed­nog, pre­ma utvr­đe­nom re­du, uvo­di­li su nas u sa­lu. Smje­sti­li su nas u jed­nom di­je­lu sa­le i na­u­či­li da se kla­nja­mo pre­ma mje­stu gdje će sje­dje­ti car sa svo­jom po­ro­di­com. Pri tom su bi­le ne­iz­bje­žne smi­je­šne sce­ne ne­spret­no­sti i dječ­jeg ne­sna­la­že­nja.
Do­šao je ko­nač­no i taj du­go oče­ki­va­ni tre­nu­tak 19. ok­to­bra, da­na pred­vi­đe­nog za zva­nič­no otva­ra­nje Li­ce­ja. Dan ko­ji će­mo mi, pri­pad­ni­ci pr­ve ge­ne­ra­ci­je li­ce­ja­ca, pam­ti­ti do kra­ja ži­vo­ta. Dan ko­ji je vi­še pu­ta opje­van u Pu­ški­no­vim sti­ho­vi­ma, ko­ji su osta­li ne­za­bo­rav­ni, ne sa­mo za nas li­cej­ce, ne­go, ma­nje-vi­še za sve či­ta­o­ce i lju­bi­te­lje ru­ske po­e­zi­je.
Ne­ka­ko spon­ta­no, u Li­ce­ju je po­čeo naš ži­vot, sa­svim no­vi, i pot­pu­no dru­ga­či­ji od onog u dru­gim ru­skim obra­zov­nim usta­no­va­ma. Sa­mo ne­ko­li­ko da­na na­kon zva­nič­nog otva­ra­nja Li­ce­ja, za vri­je­me ve­čer­njeg ča­ja, pam­tim kao da je bi­lo ju­če, do­šao je di­rek­tor Li­ce­ja, ušao u sa­lu i oba­vi­je­stio nas da je do­bio od mi­ni­stra na­red­bu ko­jom se šti­će­ni­ci­ma Li­ce­ja za­bra­nju­je iz­la­zak iz usta­no­ve, i da je po­sje­ta po­ro­di­ce do­zvo­lje­na sa­mo u to­ku pra­zni­ka. Ta ka­te­go­rič­ka, neo­po­zi­va na­red­ba, ko­ja je, vje­ro­vat­no, bi­la pri­pre­mlje­na ra­ni­je, ali je tek sa­da obje­lo­da­nje­na, ja­ko je sve nas zbu­ni­la svo­jom neo­če­ki­va­no­šću. Du­bo­ko smo se za­mi­sli­li i ću­te­ći gle­da­li je­dan dru­gog. Po­tom smo po­če­li o to­me raz­go­va­ra­ti i ras­pra­vlja­ti da li je ta­kva mje­ra ogra­ni­če­nja uop­šte za­ko­ni­ta, i za­što pri­li­kom stu­pa­nja u Li­cej ni­je­smo o njoj oba­vi­je­šte­ni i upo­zo­re­ni. Ra­zu­mi­je se, vre­me­nom se to uz­bu­đe­nje sti­ša­lo i pro­šlo, kao što po­ste­pe­no pro­la­zi sve, na­ro­či­to u tim go­di­na­ma. Sa­da, ka­da bes­pri­stra­sno raz­mišljmo o toj, ta­da ne­pri­jat­noj na­red­bi, ho­ćeš – ne­ćeš, po­sta­ješ svje­stan da je u toj mje­ri bi­la kli­ca te ne­ras­ki­di­ve, pri­jat­ne ve­ze, ko­ja je me­đu­sob­no sje­di­nja­va­la pri­pad­ni­ke pr­ve ge­ne­ra­ci­je li­ce­ja­ca. Na toj osno­vi je, vje­ro­vat­no, Li­cej ta­ko or­ga­ni­zo­van, da u nje­mu sve udob­no­sti do­ma­ćeg ži­vo­ta bu­du uskla­đe­ne sa za­htje­vi­ma osta­lih dru­štve­nih obra­zov­nih usta­no­va.
Ras­ko­šne pro­sto­ri­je i luk­su­zna opre­ma, u po­re­đe­nju sa dru­gim, čak is­klju­či­vo žen­skim obra­zov­nim usta­no­va­ma, mo­gle bi se do­ve­sti u ve­zu sa po­mi­šlja­njem ca­ra Alek­san­dra, ko­ji je, ka­ko se ta­da pri­ča­lo, na­mje­ra­vao da u Li­ce­ju ško­lu­je i vas­pi­ta­va svo­ju bra­ću, ve­li­ke knja­že­ve Ni­ko­la­ja i Mi­ha­i­la, ko­ji su bi­li pri­bli­žno na­ši vr­šnja­ci, ali se im­pe­ra­to­ri­ca Ma­ri­ja us­pro­ti­vi­la, na­la­ze­ći da bi bi­lo su­vi­še de­mo­krat­ski i ne­do­lič­no zbli­ža­va­nje nje­nih si­no­va, car­skih lič­no­sti, sa na­ma ple­bej­ci­ma.
Pu­škin je od po­čet­ka bio ner­vo­zni­ji od osta­lih šti­će­ni­ka li­ce­ja­ca, i zbog to­ga ni­je po­bu­đi­vao nji­ho­ve sim­pa­ti­je. To je sud­bi­na eks­cen­trič­nih stvo­re­nja me­đu lju­di­ma. Ne, ni­je on igrao ne­ku po­seb­nu ulo­gu me­đu na­ma ni­ti nas je iz­ne­na­đi­vao na­ro­či­tim na­stra­no­sti­ma, ka­ko se to do­ga­đa­lo ne­ki­ma, ali je, po­ne­kad, ne­u­mje­snim ša­la­ma, ili ne­spret­nim za­je­dlji­vo­sti­ma do­vo­dio se­be u si­tu­a­ci­je iz ko­jih sam ni­je umio da iza­đe. To ga je do­vo­di­lo do no­vih pro­ma­ša­ja ko­ji se ni­je­su mo­gli uklo­pi­ti u škol­ske od­no­se. Ja sam, kao nje­gov naj­bli­ži su­sjed, če­sto no­ću, kad su osta­li spa­va­li, kroz pre­grad­ni zid, po­lu­gla­sno raz­go­va­rao sa njim o ne­kom bez­ve­znom su­ko­bu do ko­je­ga je do­šlo pret­hod­nog da­na. Ta­da sam se uvje­ra­vao da je on, zbog svo­je ška­klji­vo­sti, bi­lo ka­kvoj sit­ni­ci, bi­lo ka­kvoj glu­po­sti, pri­da­vao va­žnost, i to ga je uz­bu­đi­va­lo. Mi smo, ka­ko smo zna­li i umje­li, iz­gla­đi­va­li ne­ke su­ko­be, ma­da ni­je­smo uvi­jek u to­me uspi­je­va­li. U nje­mu je bi­la smje­ša su­vi­šne smje­lo­sti i sti­dlji­vo­sti, a i jed­no i dru­go je bi­lo ne­u­mje­sno i naj­vi­še je šte­ti­lo nje­mu sa­mo­me. De­ša­va­lo se da on i ja za­jed­no na­pra­vi­mo ne­ki pro­ma­šaj, a on ni­ka­ko ni­je mo­gao da se pri­la­go­di. Nje­mu je ne­do­sta­ja­lo ne­što što se zo­ve tak­tič­nost, a što je ka­pi­tal neo­p­ho­dan u dru­štve­nom ži­vo­tu, gdje se te­ško, go­to­vo ne­mo­gu­će, u pot­pu­no bes­ce­re­mo­ni­jal­nim od­no­si­ma, sa­ču­va­ti od ne­pri­jat­nih su­ko­ba sva­ko­dnev­nog ži­vo­ta. Sve je to bio uzrok što mu se ne­ki na­ši dru­go­vi ni­je­su u po­čet­ku oda­zi­va­li da bu­du čla­no­vi li­cej­skog kru­žo­ka, či­ji je on bio ini­ci­ja­tor. Da bi ga istin­ski za­vo­lje­li, tre­ba­lo ga je do­bro upo­zna­ti, sa svim nje­go­vim ne­do­sta­ci­ma i sa pro­mjen­lji­vim ras­po­lo­že­njem, vi­dje­ti ne­rav­ni­ne nje­go­vog ka­rak­te­ra i mi­ri­ti se sa nji­ma. I sve to za­vo­lje­ti za­jed­no sa dru­gom i pri­ja­te­ljem. Iz­me­đu me­ne i nje­ga se sve to po­ste­pe­no i ne­pri­mjet­no uskla­đi­va­lo, i bi­li smo istin­ski dru­go­vi i pri­ja­te­lji. Zbog to­ga je, vje­ro­vat­no, on ka­sni­je pje­vao:
Mi­li dru­že, pri­ja­te­lju istin­ski,
Uda­ri­mo ru­kom o ru­ku,
Osta­vi­mo u ča­ši ko­ja kru­ži
Pe­dant­ni­ma do­sa­du slič­nu.
Ne pi­je­mo pr­vi put za­jed­no,
Ne­kad se i po­sva­đa­mo,
Ali ča­šu pri­ja­telj­stva pu­ni­mo,
I ta­ko se od­mah po­mi­ri­mo.
Po­tom mi je 1817. go­di­ne, pri­li­kom za­vr­šet­ka li­cej­skih stu­di­ja, po­sve­tio sle­de­će sti­ho­ve:
Za­vi­rim ne­kad u taj­ni li­stić,
Ko­ji sam ne­što ra­ni­je na­pi­sao,
Ka­da sam u ne­ki li­cej­ski ugao
Ula­zio s ve­se­lom, slat­kom ma­štom
Sje­tim se dra­gih mi­nu­ta pr­vih da­na,
Šest go­di­na ži­vo­ta za­jed­nič­kog,
Tu­ge, ra­do­sti, ma­šte du­ša na­ših,
Raz­mi­ri­ca na­ših i sla­sti mi­re­nja.
Što je bi­lo ne­će vi­še bi­ti.
Sa ti­him su­za­ma tu­ge
Sje­ti se ti lju­ba­vi pr­ve.
Pri­ja­te­lju moj, ona je pro­šla,
Ali u vre­me­nu te­škom, sud­bin­skom
Ti si stvo­rio iskre­no pri­ja­telj­stvo,
Ko­je će u na­ma ži­vje­ti vječ­no.
Nas pri­pad­ni­ka pr­ve ge­ne­ra­ci­je Li­ce­ja ni­je osta­lo mno­go. Ali mi smo još uvi­jek mla­di kad se oku­pi­mo i za­gle­da­mo se u to već da­le­ko li­cej­sko vri­je­me. Do­volj­no je sa­mo da se sje­ti­mo ka­ko je ta­da svje­tlu­cao Pu­škin, na ra­znim mje­sti­ma i u ra­znim pri­li­ka­ma.
(Na­sta­vi­će se)