PI­ŠE: No­vo Vu­jo­še­vić

Mno­go je po­tro­še­no ma­sti­la pi­sa­njem o Mar­ku Mi­lja­no­vu. Pi­sa­no je o nje­mu kao voj­vo­di, kao rat­ni­ku i voj­sko­vo­đi, kao haj­du­ku, kao knji­žev­ni­ku. Dvor­ni­ko­vić, Ge­ze­man Ho­lo­ček su s po­seb­nim umi­je­ćem uka­zi­va­li i opi­si­va­li nje­go­vu fi­zi­og­no­mi­ju, nje­go­va psi­ho­lo­ška i mo­ral­na svoj­stva. Svr­sta­li su ga u ti­pič­nog pred­stav­ni­ka di­nar­skog ra­snog ti­pa. Za­pa­zi­li su nje­gov po­gled u da­lji­nu, nje­go­ve br­ko­ve (je­dan bi­je­li, a je­dan cr­ni), nje­gov do­sto­jan­stven i us­pra­van hod, nje­go­ve ma­lo is­tu­re­ne ja­go­di­ce, nje­go­ve ja­ke obr­ve ko­je sko­ro da sa­kri­va­ju „oko so­ko­lo­vo”, nje­go­va ši­ro­ka le­đa i nje­go­vu ja­ku kon­struk­ci­ju ci­je­le fi­gu­re. Na­da­sve su za­pa­zi­li i za­bi­lje­ži­li nje­gov mo­ral­ni (ka­rak­ter­ni) lik, nje­go­vu hra­brost i od­luč­nost.
Ov­dje će­mo po­ku­ša­ti da osvi­je­tli­mo jed­nu po­seb­nu di­men­zi­ju nje­go­ve lič­no­sti, ko­ja do sa­da ni­je eks­pli­ci­ra­na, ni­ti joj je po­klo­nje­na du­žna pa­žnja. Mno­go se go­vo­ri­lo, i to sa po­seb­nim di­vlje­njem, da je na­u­čio da či­ta i pi­še u pe­de­se­toj go­di­ni ži­vo­ta i da je po­stao po­zna­ti i pri­zna­ti knji­žev­nik. I ne sa­mo knji­žev­nik, već i pi­sac isto­ri­je ple­me­na Ku­ča i ži­vo­ta i obi­ča­ja Ar­ba­na­sa. Ov­dje se s pra­vom po­sta­vlja pi­ta­nje: Da li je Mar­ko Mi­lja­nov po­stao pi­sac za­hva­lju­ju­ći pe­ru, od­no­sno nje­go­vom opi­sme­nja­va­nju u po­znim go­di­na­ma? Ne­mi­nov­no se na­me­će kon­sta­ta­ci­ja da je, na­rav­no, nje­go­vo opi­sme­nja­va­nje od­i­gra­lo znat­nu ulo­gu u na­sta­ja­nju Mar­ka kao pi­sca. No, ipak, tre­ba re­ći da je Mar­ko Mi­lja­nov kao vr­hun­ski na­rod­ni pa­me­tar uspio da osta­vi po­tom­stvu zna­čaj­no knji­žev­no dje­lo.* On je bio pa­me­tar po­seb­nog ko­va, po­seb­nog umi­je­ća. Po­zna­to je da je u Cr­noj Go­ri bi­lo do­sta pa­me­ta­ra i pam­ti­ša. Svi su oni od­i­gra­li zna­čaj­nu ulo­gu u na­rod­nom vas­pi­ta­nju, od­no­sno u pam­će­nju ono­ga što je tre­ba­lo upam­ti­ti. Njih su po­seb­no is­ko­ri­sti­li is­tra­ži­va­či Cvi­ji­će­ve ško­le. Oni su im, na­i­me, po­slu­ži­li kao zna­ča­jan i po­u­zdan iz­vor po­da­ta­ka o ob­ja­šnja­va­nju na­še pro­šlo­sti.
Mar­ko Mi­lja­nov se po mno­go če­mu odva­jao od osta­lih pa­me­ta­ra. On ni­je sa­mo pam­tio do­ga­đa­je, ni­je sa­mo „dr­žao” u gla­vi mo­ral­ne pod­vi­ge. Za nje­ga se mo­že re­ći da je u svo­joj gla­vi „bi­strio” ili bo­lje re­ći „fil­tri­rao” sve ono što tre­ba iz­re­ći, ono što tre­ba sa­op­šti­ti sa­go­vor­ni­ku, bi­lo da je u pi­ta­nju po­je­di­nac, ili, na pri­mjer, se­o­ski ili ple­men­ski zbor. On je u is­ka­zi­va­nju ono­ga što je „dr­žao” u gla­vi pret­hod­no vr­šio kom­pa­ra­ci­ju i vred­no­va­nje za­pam­će­nog. Ni­je iz­ri­cao ono što je bi­lo sum­nji­vo, što je sma­trao ne­po­u­zda­nim i ne­pro­vje­re­nim. Pret­hod­no je pom­no „pri­slu­ški­vao” i „oslu­ški­vao” što pa­met­ni lju­di go­vo­re, što ih „žu­lja”, u če­mu pre­tje­ru­ju, što je isti­ni­to, a što ni­je. U nje­go­voj gla­vi je bi­lo mno­štvo „či­po­va”, mno­štvo „fi­ša”. On je sva­koj mi­sli, sva­kom do­ga­đa­ju imao za­seb­nu „fi­šu” i „mi­nu­ci­o­zno iz ču­vao od za­bo­ra­va. Pri to­me je do­bro znao mje­sto sva­ke „fi­še”, sva­kog do­ga­đa­ja na vri­jed­no­snoj ska­li. Ni­je mu se mo­glo do­go­di­ti da efe­mer­nom i pe­ri­fer­nom do­ga­đa­ju da ve­ću vri­jed­nost na ska­li. Ovoj Mar­ko­voj oso­bi­ni bi za­vi­dio sva­ki mo­der­ni is­tra­ži­vač, a na­ro­či­to isto­ri­ča­ri, et­no­lo­zi i eti­ča­ri.
Bez pre­tje­ri­va­nja se mo­že re­ći da je Mar­ko Mi­lja­nov imao sa­dr­žaj­nu i bo­ga­tu knji­gu u svo­joj gla­vi, u svo­joj pa­me­ti. Pr­vo i glav­no po­gla­vlje te knji­ge je, sva­ka­ko, mo­ral i mo­ral­ni pod­vi­zi. Mar­ko je do­bro znao što je glav­no za nje­gov na­rod. Znao je da je mo­ral osnov po­sto­ja­nja lju­di kao ljud­skih bi­ća, kao bi­ća ko­ja se raz­li­ku­ju od svih bi­ća na ovoj ku­gli ze­malj­skoj. Upra­vo je zbog to­ga od svog dje­la na­pra­vio čvr­stu mo­ral­nu gra­đe­vi­nu. Ta gra­đe­vi­na je, u stva­ri, svo­je­vr­sna mo­ral­na ško­la ko­ja je učvr­šći­va­la mo­ral i ka­rak­ter na­ro­da. To je bi­la čvr­sta i sta­bil­na „in­sti­tu­ci­ja” ko­ja je odo­li­je­va­la i dan-da­nas odo­li­je­va zu­bu vre­me­na. Na­kon štam­pa­nja Mar­ko­vih dje­la, od­no­sno na­kon iz­li­va­nja nje­go­vog pam­će­nja na har­ti­ju,* na kuć­nim og­nji­šti­ma Ku­ča, Cr­ne Go­re, pa i ci­je­log srp­stva, či­ta­la se nje­go­va azbu­ka mo­ra­la, nje­go­vo vi­đe­nje isto­rij­skih do­ga­đa­ja i lič­no­sti u Ku­či­ma. Či­ta­la su se nje­go­va dje­la kao što su se či­ta­le na­rod­ne ju­nač­ke pje­sme, a na­ro­či­to pje­sme iz ko­sov­skog ci­klu­sa. Naj­tra­že­ni­je šti­vo u tom, pa i vre­me­nu ko­je je sli­je­di­lo, bi­la je „Voj­vo­di­na knji­ga”. U Ku­či­ma su se Mar­ko­va dje­la na­zi­va­la jed­nim ime­nom „Voj­vo­di­na knji­ga”. I ne sa­mo što se či­ta­la, već se usvo­ji­la, da­va­la joj se po­seb­no po­što­va­nje, va­ži­la je kao ri­zni­ca sve­ga ono­ga što va­lja za va­zda za­pam­ti­ti.
No, i po­red ob­jak­tiv­no­sti i isti­ni­to­sti Mar­ko­vih is­ka­za, usme­ne i pi­sa­ne ri­je­či, po­sto­je i pri­go­vo­ri. U tim pri­go­vo­ri­ma se po­ten­ci­ra nje­go­va pri­stra­snost. Pri­go­va­ra mu se da je Dre­ka­lo­vi­će uz­di­zao, a Sta­ro­ku­če oma­lo­va­ža­vao. Ovim se uka­zu­je na brat­stve­nič­ku pri­stra­snost, ko­ja je du­bo­ko uko­ri­je­nje­na u svi­je­sti ple­me­ni­ka i brat­stve­ni­ka. To, zna­či, da ni Mar­ka ni­je mi­mo­i­šla op­hr­va­nost brat­stve­nič­kim ego­i­zmom. Ta­kva oso­bi­na ili cr­ta lič­no­sti mo­gu da bu­du smet­nja isti­ni­tom pri­ka­zi­va­nju stvar­no­sti. Mar­ku se pri­go­va­ra da se ipak dru­ga­či­je po­na­šao dok je bio voj­vo­da, a ne­što druk­či­je kad je raz­voj­vo­đen. Pi­sma ko­ja je pi­sao Go­spo­da­ru na to uka­zu­ju ili bo­lje re­ći opo­mi­nju. Če­sto se mo­že ču­ti i za­je­dlji­vo pi­ta­nje: Gdje se Mar­ko na­la­zio kad je bi­la Dru­ga po­ha­ra Ku­ča? No, i po­red svih pri­go­vo­ra, Mar­ko će osta­ti kao mar­kant­na ka­rak­ter­na fi­gu­ra, kao mo­ral­na zvi­je­zda ko­ja će za du­go oba­sja­va­ti i vri­je­me i pro­stor.
(Na­sta­vi­će se)