PI­ŠE: NO­VO VU­JO­ŠE­VIĆ

Kad za­pe­če sun­ce, plan­di­šta se na­me­ću kao neo­p­hod­nost. I u vi­so­kim pla­ni­na­ma po­sto­je plan­di­šta, jer i ta­mo sun­ce zna da po­ka­že svo­ju to­plot­nu si­li­nu. Plan­di­šta su, u stva­ri, dr­ve­ća is­pod ko­jih plan­du­ju (la­du­ju) ov­ce lje­ti u pe­ri­o­du od 10 do 15 sa­ti. Ko­ja vr­sta dr­ve­ća slu­ži kao plan­di­šte, za­vi­si od to­ga ko­je dr­ve­će okru­žu­je od­no­sni ka­tun. Ne­gdje su to bo­ro­vi, ne­gdje bu­kve, ne­gdje hra­sto­vi, ne­gdje gra­bo­vi, ne­gdje je­le, ili, pak, ne­ko sa­svim dru­go dr­ve­će. Pa­sti­ri su naj­vi­še ci­je­ni­li bu­ko­va plan­di­šta. Is­pod bu­ka­va je naj­ve­ća svje­ži­na. To je sa­svim lo­gič­no jer su bu­kve naj­ve­ći pro­iz­vo­đa­či ki­se­o­ni­ka. No, za ovu oso­bi­nu bu­kve, mno­gi pa­sti­ri ni­je­su zna­li. Oni su jed­no­stav­no pri­mje­ći­va­li da se ov­ce is­pod bu­ko­vog la­da osje­ća­ju ne­ka­ko ži­vlje i ja­tor­ni­je. Sva­ki pa­stir je na­sto­jao da za svo­je sta­do oda­be­re plan­di­šte ko­je naj­vi­še od­go­va­ra ve­li­či­ni nje­go­vog sta­da. Ta­ko­đe je na­sto­jao da ze­mlji­šte is­pod dr­ve­ta bu­de što rav­ni­je ka­ko bi ov­ce mo­gle ugod­ni­je le­ža­ti. Za plan­di­šta se oda­bra­lo dr­vo sa ve­ćom i gu­šćom kro­šnjom. Ve­o­ma je bi­lo bit­no da sta­do bu­de što bli­že ka­tu­nu, što bli­že gla­da­ma, jer je u tom slu­ča­ju sta­do bi­lo bez­bjed­ni­je od upa­da vu­ko­va.
Kad se jed­nom usta­li či­je je ko­je plan­di­šte u ka­tu­nu, to se po­štu­je. Ri­jet­ko se de­ša­va­lo da se usta­lje­ni red i po­re­dak na­ru­ši. Even­tu­al­no ugro­ža­va­nje re­da i po­ret­ka, na­i­la­zi­lo je na jav­nu osu­du ka­tun­skih pa­sti­ra. Jav­na osu­da je, u stva­ri, bi­la efi­ka­sno sred­stvo u ču­va­nju usta­lje­nih i ne­pi­sa­nih pra­vi­la. Ako se de­si da u gla­di ne lje­tu­je njen vla­snik ne­go ne­ko dru­gi, on­da taj ko­ji je ko­ri­snik gla­da svo­je sta­do plan­du­je u plan­di­štu ko­je pri­pa­da vla­sni­ku ko­li­be (gla­de). I ovo se ne­pi­sa­no pra­vi­lo po­što­va­lo.
Do­bar pa­stir je uvi­jek vo­dio ra­ču­na da na vri­je­me otje­ra ov­ce u plan­di­šte. Ni­je do­zvo­lja­vao da mu se ov­ce »pe­ku« na sun­cu, jer se to ne­ga­tiv­no od­ra­ža­va­lo na nji­ho­vo zdra­vlje. Na­rav­no, ima­lo je i onih ne­mar­nih pa­sti­ra ko­ji su »za­bo­ra­vi­li« da na vri­je­me otje­ra­ju ov­ce. Rev­no­sni pa­sti­ri su re­dov­no odr­ža­va­li svo­je plan­di­šte. Ni­je­su do­zvo­lja­va­li da se u nje­mu na­ku­pe go­mi­le gno­ja, već su ga sko­ro sva­ko­dnev­no či­sti­li. Ta­kvi su pa­sti­ri bi­li uzor dru­gi­ma.
Kad je vuč­na go­di­na, kad se od vu­ko­va ne smi­je ni trep­nu­ti, plan­di­šta su bi­la pod bud­nim okom pa­sti­ra i dru­gih če­lja­di. Ovo tim pri­je ako se ima u vi­du da su u plan­di­šta ne­ri­jet­ko upa­da­li vu­ko­vi i či­ni­li šte­tu. Ov­dje je bi­la ne­op­hod­na iz­ra­zi­ta opre­znost, jer su se vu­ko­vi vr­lo lu­ka­vo i vje­što pri­kra­da­li plan­di­štu, od­no­sno sta­du ova­ca.
Osim in­di­vi­du­al­ne opre­zno­sti i od­bra­ni plan­di­šta od vu­ko­va, po­sto­ja­la je i ko­lek­tiv­na, odno­sno za­jed­nič­ka opre­znost i od­bra­na. Ta­ko su svi ka­tu­na­ri mo­tri­li na sva plan­di­šta i bi­li sprem­ni da u sva­kom tre­nut­ku po­zo­vu ka­tu­nar­ske pse u po­moć. Ta­ko­đe su svi bi­li sprem­ni da sva­kog tre­nut­ka pri­hva­te po­ziv u po­tje­ru za vu­ko­vi­ma.
Tri do­ga­đa­ja su obi­lje­ži­la plan­di­šta na­šeg ka­tu­na.
Pr­vi do­ga­đaj se zbio usred žar­kog lje­ta. Ka­tun je bio uto­nuo u svoj uobi­ča­je­ni ži­vot. Čuo se po ko­ji la­vež pa­sa. Do­ma­ći­ce su ci­je­di­le tu­bok, a pa­sti­ri se do­mi­šlja­li gdje će po na­pa­sku ču­va­ti svo­ja sta­da. Pa­stuv Ni­ko­lin se ogla­ša­vao rža­njem, a te­lad bi kat­kad do­zi­va­la svo­je maj­ke ko­je su se na­la­zi­le na pa­ši ne­gdje na pa­di­na­ma okol­nih br­da. Ču­lo se i gre­ba­nje ko­tlo­va. To su či­ni­le do­ma­ći­ce ko­ji­ma je si­noć za­gor­je­la ka­ša ili va­re­ni­ka. Mo­gao se ču­ti i glas pa­sti­ra: „Pio sam vo­de s Lju­ga Ra­do­nji­če­va, pa sam pro­mu­kao. Ni­je­sam tre­ba’ oto­le pi­ti, ali me žeđ na to na­će­ra­la”.
U toj uobi­ča­je­noj ko­lo­te­či­ni ka­tun­skih ži­vo­ta, iza­šla je is­pred gla­de jed­na do­ma­ći­ca. Po­gled joj je oti­šao pre­ma Bo­žo­vom plan­di­štu. Uči­ni­lo joj se da je u bu­lju­ku Bo­žo­vog pa­sti­ra ušlo Ma­ši­no ma­ga­re. Od­mah je do­zva­la pa­sti­ri­cu Da­ru: „Da­re, o Da­re! Eno ti je Ma­ši­no ma­ga­re uku­ti­lo u ov­ce”. Da­ra je kao zr­no iz pu­ške iz­le­tje­la iz gla­de i od­mah pri­mi­je­ti­la: „Ni­je to ma­ga­re, no vuk ko­ji ni­je ma­nji od ma­ga­re­ta”. Od­mah je za­a­lak­ća­la: „Gi­ljo, gi­ljo, pu­sto-sta!” Nje­no alak­ta­nje uz­bu­di­lo je ci­je­li ka­tun. Tr­glo se za vu­kom i sta­ro i mla­do, i ja­ko i ne­ja­ko. Za vu­kom su se pr­vo za­gna­li psi ko­ji su već bi­li pu­šte­ni. Sve­za­ne pse su od­ve­za­li i oni su jur­nu­li iz sve sna­ge. Vuk je ugra­bio jag­nje i za­tu­rio ga pre­ko se­be. Od­vi­ja­la se ne­vi­đe­na tr­ka i ha­la­bu­ka. Ne­ki su vu­ka pso­va­li naj­go­rim psov­ka­ma, a ne­ki su ga pro­kli­nja­li te­škom kle­tvom: „Grom te u žva­le po­go­dio!” Ja­sna Ra­mo­va mu je na sav glas re­kla: „Ka­kav si, da­bog­da ti se no­ge od­u­ze­le, a žva­le ska­me­ni­le!”
Već su ga po­če­li su­sti­za­ti psi, ali vuk za to ni­je mno­go ma­rio. No­sio je i da­lje svoj pli­jen i ni­je po­su­sta­jao. Va­žno mu je bi­lo da pro­đe iza Ku­no­re i do­hva­ti se gu­stog gvo­zda Ška­le rad­ni­ne. „Ako umak­ne u Ška­lu rad­ni­nu, mo­že­mo mu pu­nut u prk­no”, sa ljut­njom i dah­ća­njem je pro­go­vo­rio ne­ko od haj­ka­ča. Sa­mo što ni­je uma­kao pre­ko pre­vo­ja, sa pu­škom se ogla­sio Vuk Ota­šev. Pu­canj pu­ške je pre­pao vu­ka. Ba­cio je pli­jen i uma­kao u Ška­lu rad­ni­nu.
Pr­vi haj­ka­či su za­te­kli jag­nje ka­ko le­ži ne­po­mič­no. Da­ra, nje­go­va pa­sti­ri­ca, kon­sta­to­va­la je da mu je vuk za­rio dva zu­ba is­pod gr­la, ali ni­je ošte­tio jed­njak. Jag­nje je bo­lo­va­lo ne­ko­li­ko da­na, ali je, ipak, ozdra­vi­lo. Da­ra vi­še ni­je plan­do­va­la ov­ce u ovom plan­di­štu. Na­šla je dru­go, bez­bjed­ni­je i bli­že ka­tu­nu.
Dru­gi do­ga­đaj se zbio u plan­di­štu Du­ša­na Lu­ki­na. Du­ša­no­vo plan­di­šte je bi­lo pro­stra­no, ali je ima­lo jed­nu ma­nu. Na de­snoj stra­ni plan­di­šta ko­ri­je­ni bo­ra su se po­ja­vlji­va­li na po­vr­ši­ni. Tu ni­je bio ugo­dan lo­žnik za ov­ce. Iz­me­đu ko­ri­je­na su se na­la­zi­le ru­pe gdje su če­sto no­ge za­pi­nja­le ov­ca­ma. To­ga da­na je no­ga za­pe­la ugi­ču Du­ša­na Lu­ki­na. Tr­zao je no­gom ko­li­ko je mo­gao i naj­zad je slo­mio no­gu. No­ga mu se slo­mi­la iz­vi­še vje­ša­la. To je bio lom ko­ji ni­je mo­gao ni­kad za­ra­sti. Du­šan ga pri­klao da se ne bi ugič uza­lud­no mu­čio. Ni­je bi­lo če­lja­de­ta u ka­tu­nu ko­je ni­je ža­li­lo Du­ša­no­vog ugi­ča. A ka­ko i ne bi, kad je bio po­nos i di­ka ka­tu­na. Od ta­da, sva­ki pa­stir je stro­go vo­dio ra­ču­na da ne oda­be­ru plan­di­šta gdje su ko­ri­je­ni bo­ra iz­bi­ja­li na po­vr­ši­nu.
Tre­ći pri­zor se do­go­dio od­jed­nom i iz­ne­na­da. Bi­lo je ve­dro i vru­će. Svi pa­sti­ri su po­tje­ra­li ov­ce u svo­je plan­di­šte. Ni­je ni sat po­tra­ja­lo od plan­do­va­nja ova­ca, a je­dan obla­čak se po­ja­vio iz­nad ka­tu­na. Br­zo se pre­tvo­rio u ku­lu iz ko­je je si­jev­nu­lo. Bli­je­sak mu­nje je bio to­li­ko jak da su za­bli­je­šta­le oči svim ka­tu­na­ri­ma. Za­tim je drm­nuo grom. Sve se za­tre­slo što se na­la­zi­lo u ka­tu­nu i nje­go­voj oko­li­ni. Grom je po­go­dio u plan­di­šte Pe­ri­še Jo­va­no­va. Ošte­tio mu je de­set ova­ca. Ubi­la ga iz­ne­na­da ve­li­ka šte­ta. Ža­li­je mu je bi­lo bor ne­go što ga šte­ta ubi­la. Po­la bo­ra je osta­lo ze­le­no, a po­lo­vi­na gdje je uda­rio grom, pot­pu­no se osu­ši­la. Bor vi­še ni­je va­ljao za plan­di­šte.
(Na­sta­vi­će se)