PIŠE: AKADEMIK ZORAN LAKIĆ


„Za­što na­ši isto­ri­ča­ri ta­ko štu­ro i ne­ka­ko go­lo pi­šu svo­ju isto­ri­ju ne ­po­zajm­lju­ju­ći blje­sak re­či i mi­sli iz na­ših ro­ma­na, ese­ja, trak­ta­ta? “ – upi­tao se pri­je mno­go go­di­na je­dan naš ta­da mla­di, a da­nas ve­o­ma afir­mi­sa­ni knji­žev­nik či­je stva­ra­la­štvo ima isto­rij­sku vri­jed­nost i na­uč­no-isto­rij­sku pod­lo­gu. Dav­no po­sta­vlje­no pi­ta­nje osta­lo je ta­ko du­go bez od­go­vo­ra. Neo­prav­da­no! Jer mo­gli bi ga da­nas i pro­ši­ri­ti: za­što se iz­da­nja i naj­bo­ljih ostva­re­nja na po­lju na­u­ke štam­pa­ju u sa­mo par sto­ti­na, ri­jet­ko hi­lja­du i vi­še pri­mje­ra­ka? Do­ve­de­mo li ovo još i u ve­zu sa ci­je­nom ko­šta­nja na­uč­nih stu­di­ja i ras­pra­va, on­da sva­ka­ko ne bi smje­li osta­ti ta­ko rav­no­du­šni na po­sta­vlje­no pi­ta­nje. Po­đi­mo još da­lje u toj pi­ta­li­ci: da li su na­uč­na dje­la na­mi­je­nje­na sa­mo na­uč­ni­ci­ma?
Za­i­sta ako se vi­di ko ih sve či­ta, is­pa­da da ih či­ta­ju sa­mo oni ko­ji to mo­ra­ju zbog oba­ve­ze ili na­uč­no-struč­nog in­te­re­sa. Ne kri­je li se u ovoj isti­ni i po­ma­lo tu­žno sa­zna­nje da na­u­ka ne po­sti­že svoj pot­pu­ni cilj. Jer, po­go­to­vu isto­ri­ja, ne­ma sa­mo za cilj da utvr­đu­je na­uč­ne isti­ne, već da tim pri­mje­ri­ma vas­pi­ta­va mla­đi na­ra­štaj. A ako taj na­ra­štaj od­bi­ja da či­ta ta vri­jed­na na­uč­na dje­la, šta on­da? Ne ra­di se tu o gu­blje­nju in­te­re­sa za pred­met, već o či­nje­ni­ci da stil ko­jim je pred­met ka­zan ne pri­vla­či pa­žnju; štavi­še po­ne­kad či­ta­o­ca od­bi­ja.
Eto za­što se ni­je smje­lo ta­ko hlad­no pre­ći pre­ko pi­ta­nja emi­nent­nog knji­žev­ni­ka ko­je je, upra­vo, već odav­no i pi­ta­nje na­šeg dru­štva: je­smo li ta­ko bo­ga­ti da fi­nan­si­ra­mo dva ra­da na istu te­mu – stro­go na­uč­ni i pu­bli­ci­stič­ki, od­no­sno da li su na­ši na­uč­ni­ci ka­dri da ne žr­tvu­ju­ći na­u­ku, pi­šu dje­la ko­ja bi pro­bu­di­la in­te­res ši­reg kru­ga či­ta­la­ca?
To je upra­vo i ključ­no pi­ta­nje. I od­mah tre­ba od­go­vo­ri­ti: ima ih ko­ji to zna­ju i mo­gu. Ra­du­je što je taj broj sve ve­ći – iz ge­ne­ra­ci­je u gen­ra­ci­ju. Pri­sje­ća­mo se, opet za­pi­sa jed­nog, iz ple­ja­de osta­lih:
„Isto­ri­ja ni­je šu­ma u ko­joj jed­no uve­lo li­šće pre­kri­va dru­go. Za­vje­šta­na vječ­no­sti, ona ula­zi u svoj ­na­knad­ni ži­vot kad pre­sta­ne krat­ki tre­nu­tak sa­da­šnjo­sti. Oka­me­nje­ni tra­go­vi, vo­šta­ne fi­gu­re po mu­ze­ji­ma, pra­šnja­ve dra­pe­ri­je, har­ti­je žu­te i tro­šne, sa­mo stva­ra­ju ilu­zi­ju pro­la­zno­sti. Isto­ri­ja ima svoj kr­vo­tok, svo­ju za­go­net­nu du­šu, svo­je pri­kri­ve­ne kli­ce, svo­ju upor­nu sna­gu ko­ja dje­lu­je na svoj na­čin, svo­ju ču­de­snu moć ob­na­vlja­nja. Sva­ki isto­ri­čar, ako je auten­ti­čan u svom po­zi­vu, put­nik je vje­či­to spre­man da kre­ne u ne­iz­vje­snost...“.
Ali za­što ih ne­ma mno­go vi­še, kao u Fran­cu­skoj na pri­mjer? Tre­ba iz­dr­ža­ti kri­ti­ku onih ko­ji, ne ula­zi­mo za sa­da zbog če­ga, ne shva­ta­ju ili ne že­le da shva­te da se da­nas ne mo­že pi­sa­ti kao u ra­ni­ja vre­me­na. He­ro­dot, Pli­ni­je Sta­ri­ji i Mla­đi – pi­sa­li su jed­nim sti­lom, epo­ha im je to na­me­ta­la; sred­njo­vje­kov­ni isto­ri­ča­ri dru­gim a na­ši sa­vre­me­ni isto­ri­ča­ri, pri če­mu se ne mi­sli sa­mo na ju­go­slo­ven­ske, opet, jed­nim po­seb­nim sti­lom. I, to je za na­u­ku va­žno; ni­ti je­dan isto­ri­čar, ni­ti je­dan stil, ni­je ra­di sti­la žr­tvo­vao me­tod i na­uč­nu isti­nu.
U tom kon­tek­stu tre­ba po­zdra­vi­ti po­ku­šaj ri­jet­kih isto­ri­ča­ra da to sve shva­te i nji­ho­vu hra­brost da ta­ko na­stu­pa­ju pre­zen­tu­ju­ći svu lje­po­tu sti­la ko­ji bi svi isto­ri­ča­ri mo­ra­li da pri­hva­te iz vi­še raz­lo­ga. Da li će po­ku­šaj bi­ti uspje­šan za­vi­si od mno­go stva­ri. Po­ja­vi­će se i opo­zi­ci­ja na­rav­no. „Bez mu­ke se pje­sma ne is­po­ja...“. Ne po­sto­ji za­kon ka­ko se pi­še isto­ri­ja. Ali je dav­no utvr­đe­na isti­na da isto­ri­ča­ri ne bi smje­li da bu­du la­žni advo­ka­ti iz­gu­blje­nih bi­ta­ka u ko­ji­ma ni­je­su uče­stvo­va­li. Bit­no je da se vla­sti­toj ri­je­či da­je re­ljef a mi­sli­ma fi­lo­zof­ska du­bi­na. Kao pri­mjer na­vo­di­mo ovaj iz jed­ne od knji­ga aka­de­mi­ka V. Stru­ga­ra: „Na ju­go­slo­ven­skom pro­sto­ru, pre­ko ko­ga se od dav­ni­na pro­te­za­la gra­ni­ca iz­me­đu svje­to­va, onaj la­nac ze­mlje ko­ji je raz­dva­jao pro­stran­stva na­zi­va­na Is­to­kom i Za­pa­dom, stva­ra­la­štvo pro­šlog do­ba, no­še­no neo­t­klo­nji­vim i naj­pre­čim nu­žda­ma pro­gre­sa, ni­gdje ni­je do­vr­ši­lo kr­čid­bu: du­go­vje­kov­na po­di­je­lje­nost je sme­ta­la brat­skom zbli­ža­va­nju; vla­sto­lju­blje je mu­ti­lo tr­pe­lji­vost i slo­gu; ko­ri­sto­lju­blje je raz­ma­hi­va­lo gram­ži­vost i sva­ko­ja­ke svi­re­po­sti; žur­ba je če­sto bi­la od­sud­no ne­sti­za­nje; ne­zna­nje je kat­kad ome­lo do­bro ra­zu­mi­je­va­nje za­jed­nič­kih ci­lje­va. A uro­đe­na te­žnja sve­ga što ži­vi da do­stig­ne svo­je pu­no raz­vi­će – kli­ja­la i ra­sla, sa raz­ma­hom gdje je bi­lo slo­bo­de, a muč­no gdje gdje je bi­la ste­ga, ali svu­da s neo­do­lji­vo­šću pri­rod­ne si­le. U ze­mlji ju­go­slo­ven­skih na­ro­da bi­lo je ta­ko i buj­no­sti i osa­ka­će­nih uzar­sta, ja­kih am­bi­ci­ja i go­le­mog ne­skla­da, to­li­ko mno­go me­đu­sob­no sple­te­nih ne­jed­na­ko­sti i su­prot­no­sti-da je sa­mo re­vo­lu­ci­ja, mo­gla raz­ri­je­ši­ti nje­ne isto­rij­ske pro­ble­me i ko­ri­sno usmje­ri­ti na­rod­ne mo­ći.“
I još ne­što: osnov­ni za­kon raz­vit­ka, po­go­to­vu u na­u­ci, je bor­ba mi­šlje­nja.
Ne ma­li broj isto­ri­ča­ra vje­ru­je u ši­rok pro­dor li­te­ra­tu­re u isto­ri­o­gra­fi­ju. To je im­pe­ra­tiv isto­rij­ske na­u­ke na sa­vre­me­nom ste­pe­nu dru­štve­nog raz­vit­ka. Po­zi­tiv­na je či­nje­ni­ca da kod nas već ima pri­li­čan broj isto­ri­ča­ra ko­ji se u tom prav­cu kre­ću. Nji­hov rad će ste­ći op­šte pri­zna­nje. A ta­da će bi­ti vi­še onih ko­ji da­nas či­ne pro­do­re, ne­go onih ko­ji spu­ta­va­ju da­na­šnje pre­ga­o­ce.