NIK­ŠIĆ - Se­lo Ri­đa­ni, od Nik­ši­ća uda­lje­no šest ki­lo­me­ta­ra, po pri­či sta­ri­jih sta­nov­ni­ka nek­da je bro­ja­lo vi­še od sto­ti­nu do­ma­ćin­sta­va, a sa­da se u sve­ga se­dam do­mo­va di­me dim­nja­ci. Broj­ni do­mo­vi su na­pu­štet­ni i uru­še­ni, ku­će i voć­nja­ci po­to­plje­ni, ze­mlja da­ta za si­ću i stvo­re­ne vje­štač­ke aku­mu­la­ci­je Vr­tac i Sla­no. Ri­jet­ki su oni ko­ji se vra­ća­ju da sa­ču­va­ju pra­dje­dov­ska og­nji­šta. Ka­ko je „Da­nu” ka­za­la Raj­ka Čo­la­ko­vić sva ze­mlja is­pod ko­te 614 ot­ku­plje­na je kra­jem šes­de­se­tih go­di­na mi­nu­log vi­je­ka a sta­nov­ni­štvo je oti­šlo tr­bu­hom za kru­hom.
- Te­ško da se ži­vot u ovaj kraj mo­že vra­ti­ti jer vo­da usta­ne, pre­kri­je po­lje pa do ne­kih ku­ća se i ne mo­že do­ći. Pa­ra­li­sa­ni smo ta­da, ali eto sna­la­zi­mo se ka­ko zna­mo i umi­je­mo - ka­že Čo­la­ko­vi­će­va.Mi­lo Jan­cer ka­že da se na­kon 32 go­di­ne pro­ve­de­ne u Šav­ni­ku vra­tio i ži­vot na­sta­vio u Ri­đa­ni­ma na rod­nom og­nji­štu.
- Uslo­vi za ži­vot su ja­ko te­ški, sa ma­lom na­dom da će se ne­što na­bo­lje pro­mi­je­ni­ti. Oni ko­ji se ba­ve po­ljo­pri­vre­dom mo­gu pre­ži­vje­ti i pre­hra­ni­ti se dok je za one ko­ji ne­ma­ju ze­mlje si­tu­a­ci­ja pu­no te­ža. Vri­je­me je ta­kvo ka­kvo je i ne baš naj­sreć­ni­je jer je sve ma­nje vri­jed­nog na­ro­da. Svi bi da ima­ju u iz­o­bi­lju bez pre­vi­še mu­ke i ra­da. Put kroz se­lo je lo­ša, ali se ni­ko ni ne tru­di da se si­tu­a­ci­ja pro­mi­je­ni. As­fal­ti­ran je se­dam­de­se­tih go­di­na pro­šlog vi­je­ka i na­kon to­ga sa­mo su kr­plje­ne ru­pe, ta­ko da se da­nas nji­me je­dva mo­že pro­ći ili se raz­mi­nu­ti dva vo­zi­la. Što se ti­če elek­tro­snab­di­je­va­nja ono ni­je lo­še, ali vo­do­snab­di­je­va­nje je ja­ko lo­še. Po­la­že­mo na­du da će re­kon­struk­ci­jom vo­do­vo­da i pro­ši­re­njem mre­že ko­ja je oba­vlje­na mi­nu­log lje­ta sta­nje po­pra­vi­ti - ka­že Jan­cer.On na­gla­ša­va da bi se si­tu­a­ci­ja mo­gla po­pra­vi­ti ka­da bi bi­lo vo­lje nad­le­žnih slu­žbi i in­sti­tu­ci­ja da ula­žu u ovaj kraj.
Mo­mir Jan­cer ka­že da od ro­đe­nja ži­vi u Ri­đa­ni­ma i da pu­no to­ga ne­do­sta­je ovo­me kra­ju.
- Op­šti­na nas je za­bo­ra­vi­la. Put­na in­fra­struk­tu­ra je do­tra­ja­la. Elek­tro­snab­di­je­va­nje i ni­je baš naj­bo­lje. Ne mo­že­mo se po­hva­li­ti ni vo­do­snab­di­je­va­njem ko­je je bi­lo lo­še da ne mo­že lo­ši­je. Na­da­mo se da će se pro­ši­re­njem vo­do­vod­ne mre­že si­tu­a­ci­ja po­pra­vi­ti ali osta­je da sa­če­ka­mo jun na­red­ne go­di­ne pa da se uvje­ri­mo da li je sta­nje bo­lje ili ne - ka­že Jan­cer, do­da­ju­ći da su do ne­dav­no bi­li i bez pro­dav­ni­ce, pa su za osnov­ne po­treb­šti­ne mo­ra­li od­la­zi­ti u grad.
Mi­lan Su­bo­tić is­ti­če da ga je no­stal­gi­ja vu­kla pa se pri­je go­di­nu vra­tio na og­nji­šte dje­do­va.
- Po­sto­je pred­u­slo­vi za ži­vot u ovom kra­ju, ali omla­di­na ne že­li da ra­di, već ho­će no­vac bez zno­ja. Ipak, mi­slim da ka­ko bu­du od­ra­sta­li, zri­je­va­li i star­ti­li, ne­ke no­ve ge­ne­ra­ci­je će se vra­ća­ti i ne­će do­zvo­li­ti da pro­pa­da­ju pra­dje­dov­ska og­ni­šta - ka­že Su­bo­tić, po­zi­va­ju­ći nad­le­žne da na­spu osta­tak ma­ka­dam­sklih pu­te­va kroz na­se­lje, jer su po­sao od­ra­di­li dje­li­mič­no.
L.N.

Sme­će duž ma­gi­stra­le
Mo­mir Jan­cer ka­že da je ve­li­ki pro­blem što se ot­pad iz Nik­ši­ća do­vo­zi u ri­đan­ske ru­pe i od­la­že u bli­zi­ni nji­ho­vih ku­ća.
- Na po­te­zu od ma­gi­stral­nog pu­ta Nik­šić – Tre­bi­nje do slan­ske bra­ne mo­gu se vi­dje­ti go­mi­le sme­ća. U pi­ta­nju je ot­pad iz do­ma­ćin­stva, ali i ži­vo­tinj­ski ot­pad i cr­ko­ti­ne pa­sa, ma­ča­ka ova­ca, ali i iz­nu­tri­ce od ži­vo­ti­nja ka­da je vri­je­me kla­ni­ce - ka­že Jan­cer.