PRIREDIO: MILADIN VELjKOVIĆ


K
ra­jem 1960. go­di­ne „Pro­svje­ta” ob­ja­vlju­je Ćo­si­ćev no­vi ro­man „De­o­be” (u tri to­ma), knji­gu ko­ja ozna­ča­va do­ga­đaj u srp­skoj kul­tu­ri. Ri­ječ je o ro­ma­nu o „bli­skoj pro­šlo­sti na­še ze­mlje, o go­di­na­ma po­sled­njeg ra­ta i ljud­skim sud­bi­na­ma na rod­nom tlu, od­no­sno o re­vo­lu­ci­o­nar­nim pro­mje­na­ma ko­je su to­kom na­rod­no­o­slo­bo­di­lač­ke bor­be na­sta­ja­le i, još vi­še, o kon­tra­re­vo­lu­ci­o­nar­nim sna­ga­ma ko­je su or­ga­ni­zo­va­nim oru­ža­nim ak­ci­ja­ma htje­le da spri­je­če ili bar za­u­sta­ve po­bje­du re­vo­lu­ci­je”.
Pri­pre­ma­ju­ći se za pi­sa­nje „De­o­ba”, Ćo­sić je raz­go­va­rao sa do­sta lju­di, me­đu ko­ji­ma i sa oni­ma ko­ji su bi­li čet­ni­ci i pro­ve­li vi­še go­di­na po za­tvo­ri­ma. A on­da je u ar­hi­va­ma iš­či­ta­vao i čet­nič­ke dnev­ni­ke... Ta­da se no­sio mi­šlju da ovaj ro­man­si­jer­ski ci­klus na­pi­še u 12 knji­ga.
Glav­ne lič­no­sti ro­ma­na su po­tom­ci Ka­ti­ća i Da­či­ća, pa se „De­o­be” na­do­ve­zu­ju na „Ko­re­ne”. Pi­sao je ovaj ro­man šest go­di­na, a za­što ga je na­zvao „De­o­be”? No­vi­nar­ki „Po­li­ti­ke” ka­že: „Dok sam ra­dio, imao sam dru­ge na­slo­ve. Ka­da sam za­vr­šio ru­ko­pis, ti su se na­zi­vi emo­tiv­no i idej­no is­tro­ši­li. Za­mi­slio sam se i je­dva od­lu­čio. Na­rav­no, ne ra­di se o de­o­bi ima­nja i stva­ri. Ra­di se o de­o­bi na­ro­da, de­o­bi lju­di, de­o­bi u lju­di­ma...”
U fe­bru­a­ru 1965. go­di­ne, na van­red­noj Skup­šti­ni Udru­že­nja knji­žev­ni­ka Sr­bi­je, Ćo­sić pred­la­že re­or­ga­ni­za­ci­ju Sa­ve­za pi­sa­ca. On na­gla­ša­va da je nje­gov pred­log „vr­lo star”, jer su ga „slu­čaj­no” Oskar Da­vi­čo i on pri­je se­dam-osam go­di­na pr­vi put jav­no is­ka­za­li: on u in­te­r­vjuu „Lju­bljan­skoj pra­vi­ci” u Lju­blja­ni, a Da­vi­čo na kon­gre­su Sa­ve­za ko­mu­ni­sta. Nji­hov pred­log je i ta­da na­i­šao na oštru osu­du i od­bi­ja­nje kao i ovom pri­li­kom. U in­ter­vjuu za­gre­bač­kom „Vje­sni­ku” Ćo­sić je tu svo­ju za­mi­sao ova­ko obra­zlo­žio: „Jav­no sam is­ka­zao uvje­re­nje da je u uslo­vi­ma so­ci­ja­li­stič­ke de­mo­kra­ti­je, bor­bi mi­šlje­nja, po­sto­je­ćih raz­li­ka i ra­zno­rod­nih idej­nih i este­tič­kih to­ko­va na­ših na­ci­o­nal­nih li­te­ra­tu­ra, dru­štve­no i idej­no neo­dr­živ je­dan je­din­stven, cen­tra­li­zo­van, bi­ro­krat­ski Sa­vez pi­sa­ca Ju­go­sla­vi­je, i da je na od­go­va­ra­ju­ćim dru­štve­no-po­li­tič­kim pret­po­stav­ka­ma nu­žna nje­go­va re­or­ga­ni­za­ci­ja, ko­ja bi omo­gu­ći­la i for­mi­ra­nje slo­bod­nih gru­pa i aso­ci­ja­ci­ja pi­sa­ca na užim idej­nim i in­te­lek­tu­al­nim pro­gra­mi­ma. Taj stav je s vi­še stra­na bio ide­o­lo­ški osu­đen i od­ba­čen”.
Od­bi­ja da uče­stvu­je na van­red­nom kon­gre­su Sa­ve­za knji­žev­ni­ka Ju­go­sla­vi­je zbog „bi­ro­kra­ti­za­ci­je, apa­ti­je, kon­zer­va­tiv­no­sti i re­tro­grad­no­sti du­ha re­pu­blič­kih i udru­ženj­skih knji­žev­no­sti”. Upra­vi Udru­že­nja knji­žev­ni­ka, 23. de­cem­bra 1965. go­di­ne, upu­ću­je pi­smo: „Iz va­ma po­zna­tih, i op­šte­po­zna­tih raz­lo­ga, mo­lim vas, bri­ši­te me iz spi­ska Udru­že­nja knji­žev­ni­ka Sr­bi­je...” (Za­jed­no sa njim Udru­že­nje na­pu­šta i Oskar Da­vi­čo).
Te, 1965. go­di­ne, za­vr­ša­va pi­sa­nje „Baj­ke”, uglav­nom u Vr­njač­koj Ba­nji. Po­sve­ti­će je pri­ja­te­lju Oska­ru Da­vi­ču. U de­cem­bru, iste go­di­ne, na 8. Kon­gre­su SKJ, ra­zi­la­zi se sa Kr­le­žom, ide­o­lo­ški. Ćo­sić se na Kon­gre­su su­prot­sta­vio kon­cep­ci­ji na­ci­o­nal­nih eko­no­mi­ja vi­djev­ši u toj po­li­ti­ci kon­fe­de­ra­ci­ju i ras­pad Ju­go­sla­vi­je. „Da­le­ko je sun­ce” iz­la­zi na fin­skom je­zi­ku, u Hel­sin­ki­ju.
U „Vje­sni­ku” (9. ja­nu­a­ra 1966) Ćo­sić ob­ja­ša­nja­va za­što je is­tu­pio iz Sa­ve­za pi­sa­ca Ju­go­sla­vi­je: „Sa­vez knji­žev­ni­ka po­sta­jao je i po­stao iz­raz i sred­stvo sa­ve­znog bi­ro­krat­skog cen­tra­li­zma. Da­nas je Sa­vez knji­žev­ni­ka, od­no­sno Sa­vez re­pu­blič­kih udru­že­nja i dru­šta­va knji­žev­ni­ka, tran­smi­si­ja, iz­raz i sred­stvo re­pu­blič­kog na­ci­o­nal­nog bi­ro­kra­ti­zma i cen­tra­li­zma, sve­jed­no ko­li­ko to ne že­le mno­gi pi­sci ko­ji su se so­li­da­ri­si­li s nje­go­vom or­ga­ni­za­ci­jom i ide­o­lo­škom struk­to­rom... Po sve­mu, mno­gim pi­sci­ma se či­ni da je re­pu­blič­ki i na­ci­o­nal­ni bi­ro­kra­ti­zam i eta­ti­zam bo­lji i pod­no­šlji­vi­ji, mo­žda i 'de­mo­krat­ski­ji' od onog sa­ve­znog, 'be­o­grad­skog'. Ne­ka im ta­ko bu­de. Ja lič­no ne pri­sta­jem ni na je­dan...”
Udru­že­ni iz­da­va­či – „Pro­sve­ta” i sa­ra­jev­ska „Svje­tlost”, ob­ja­vlju­ju 1966. go­di­ne Sa­bra­na dje­la Do­bri­ce Ćo­si­ća u osam knji­ga: „Pri­li­ke”, „Od­go­vor­no­sti”, „Da­le­ko je sun­ce”, „Ko­re­ni”, „De­o­be I”, „De­o­be II”, „De­o­be III”, i no­vi ro­man „Baj­ka”. Pr­vi put je u knji­ga­ma pred­sta­vlje­na Ćo­si­će­va pu­bli­ci­sti­ka. Knji­ge su štam­pa­ne ći­ri­li­com i la­ti­ni­com. (Na pr­voj knji­zi „De­o­ba” je po­sve­ta: „Po­sled­njem bo­lu bra­ta Ra­do­sla­va”. Na „Baj­ci” je po­sve­ta: „Oska­ru Da­vi­ču”).
„Baj­ka” je iza­zva­la raz­li­či­te ko­men­ta­re: Zo­ran Ga­vri­lo­vić je u „Po­li­ti­ci” na­pi­sao da ova knji­ga „svo­jim bi­ćem, svo­jom struk­tu­rom, pri­pa­da lje­po­ti naj­re­đeg i naj­či­sti­jeg ko­va: lje­po­ti mi­sa­o­no­sti, zre­lo­sti i in­te­lek­tu­al­no­sti u ko­joj se ap­strak­ci­ja uob­li­ča­va u umjet­nič­ki zov kroz bes­pu­ća”; Vuk Kr­nje­vić u „Bor­bi” is­ti­če da Ćo­sić mno­go­stru­ke po­ja­ve otu­đe­nja do­ži­vlja­va kao agre­si­ju na in­te­gri­tet čo­vje­kov, i to ne­po­sred­no, opi­plji­vo, na­iv­no i ostra­šće­no: An­tun Šo­ljan u „Vje­sni­ku” sma­tra da su „De­o­be” naj­bo­lje Ćo­si­će­vo dje­lo, a da je „Baj­ka” pi­sa­na pod uti­ca­jem nad­re­a­li­sta, i da je ova knji­ga „niz sno­vi­đe­nja”. Za­klju­čak je da je pi­sac na­pi­sao „knji­gu, čak do­brim di­je­lom ne­za­ni­mlji­vu, op­te­re­će­nu pse­u­do­fi­lo­zo­fi­ra­njem... jer se pri­hva­tio stva­ri tu­đe svom ta­len­tu”.
(NA­STA­VI­ĆE SE)