PRIREDIO: MILADIN VELjKOVIĆ


Do­bri­ca Ćo­sić će se 22. sep­tem­bra 1946. go­di­ne po­ja­vi­ti na pr­voj ve­ćoj jav­noj kul­tur­noj ma­ni­fe­sta­ci­ji – to­ga da­na u Ja­go­di­ni, po­to­njem Sve­to­za­re­vu, odr­ža­na je cen­tral­na pro­sla­va sto­go­di­šnji­ce ro­đe­nja Sve­to­za­ra Mar­ko­vi­ća, so­ci­ja­li­stič­kog te­o­re­ti­ča­ra, po­kre­ta­ča i ured­ni­ka dva li­sta, „Rad­ni­ka” i „Jav­no­sti”. Ćo­sić je go­vo­rio u ime omla­di­ne Sr­bi­je, a Pe­tar Stam­bo­lić u ime Vla­de NR Sr­bi­je, dok je pje­snik Velj­ko Pe­tro­vić uče­sni­ke mi­tin­ga po­zdra­vio u ime dr­žav­nog Od­bo­ra za pro­sla­vu.
Tih da­na Do­bri­cu pro­ga­nja­ju još svje­ža sje­ća­nja na sve što je vi­dio i do­ži­vio ra­tu­ju­ći po šu­ma­ma Ja­strep­ca, pla­ni­ne ko­ju je po­zna­vao „kao svoj džep” – go­to­vo sva­ku ku­ću, sva­ko do­ma­ćin­stvo, br­do i udo­li­nu, po­tok i pro­pla­nak.
U Be­o­gra­du, 14. sep­tem­bra 1947. go­di­ne ože­nio se Bo­ži­com Đu­la­ko­vić, gim­na­zi­jal­kom iz Ve­li­ke Dre­no­ve, ko­ju je za­vo­lio još 1941. Ku­mo­vi na vjen­ča­nju bi­li su An­to­ni­je Isa­ko­vić, po­to­nji ugled­ni pi­sac, i Sre­ten Sto­ja­no­vić, ugled­ni va­jar. (Ka­da je do­šao u Be­o­grad, na­pi­sao je pje­smu u pro­zi: „Bi­la je je­sen če­tr­dest pr­va. Da umrem, a da ne vo­lim, ni­ka­ko, ni­ka­ko ni­je­sam htio...” Pje­sma je pro­či­ta­na na Ra­dio Be­o­gra­du i bi­la je to, vje­ro­vat­no, pr­va lju­bav­na pje­sma ko­ju je na­pi­sao par­ti­zan, a ko­ja je či­ta­na na ta­la­si­ma Ra­dio Be­o­gra­da po­sli­je oslo­bo­đe­nja...)
Po­stao je bli­zak i sa pje­sni­kom Oska­rom Da­vi­čom, pred­rat­nim ko­mu­ni­stom, sta­ri­jim od nje­ga de­se­tak go­di­na. Da­vi­čo je bio ci­je­njen i u kru­go­vi­ma po­li­ti­ča­ra, ali i u kru­gu ta­da uti­caj­nih pi­sa­ca nad­re­a­li­sta, me­đu ko­ji­ma su bi­li: Mar­ko Ri­stić, am­ba­sa­dor Ju­go­sla­vi­je u Pa­ri­zu; Du­šan Ma­tić, pro­fe­sor, ured­nik u Ra­dio Be­o­gra­du, pa de­kan Aka­de­mi­je za po­zo­ri­šte, film i ra­dio; Mi­lan De­di­nac, pje­snik, ured­nik „Po­li­ti­ke”; Alek­san­dar Vu­čo, pje­snik, di­rek­tor Ju­go­slo­ven­ske ki­no­te­ke, a za­tim ge­ne­ral­ni se­kre­tar Sa­ve­za knji­žev­ni­ka Ju­go­sla­vi­je... Za­ni­mljiv krug lju­di.
Do­bri­ca i Oskar su je­dan dru­gom im­po­no­va­li. Po­sta­će bli­ski pri­ja­te­lji – je­dan dru­go­me će po­svje­ći­va­ti knji­ge, a po­ja­vlji­va­će se za­jed­no na knji­žev­nim tri­bi­na­ma. Da­vi­čo je Do­bri­ci, iz­me­đu osta­log, im­po­no­vao za­to što se knji­žev­no­šću, pi­sa­njem ba­vio di­sci­pli­no­va­no. Za­jed­no su sti­gli i u Ri­bar­sku Ba­nju, gdje je Do­bri­ca po­čeo da pi­še svo­ju rat­nu po­vi­jest o Ra­si­ni i nje­nom par­ti­zan­skom od­re­du. Od to­ga ru­ko­pi­sa na­sta­će jed­na od naj­vi­še štam­pa­nih knji­ga u nas – ro­man „Da­le­ko je sun­ce”, dje­lo ko­je će do­ži­vje­ti vi­še od če­tr­de­set iz­da­nja i dva­de­se­tak pre­vo­da na stra­ne je­zi­ke. Pi­scu ovog bu­du­ćeg po­pu­lar­nog ro­ma­na, na ko­me će se vas­pi­ta­va­ti i o re­vo­lu­ci­ji uči­ti či­ta­ve po­sli­je­rat­ne ge­ne­ra­ci­je mla­dih Ju­go­slo­ve­na, la­ska­ve ocje­ne, još dok je či­ta­la ru­ko­pis, da­la je i Isi­do­ra Se­ku­lić.
Po­čet­kom 1951. go­di­ne ko­nač­nu ver­zi­ju ro­ma­na na­zva­nog „Da­le­ko je sun­ce” Ćo­sić pre­da­je naj­u­gled­ni­joj iz­da­vač­koj ku­ći u Sr­bi­ji, „Pro­svje­ti”. Na po­čet­ku ru­ko­pi­sa is­pi­sao je po­sve­tu: „Mo­jim rat­nim dru­go­vi­ma, bor­ci­ma Ra­sin­skog par­ti­zan­skog od­re­da”. Knji­ga se po­ja­vi­la u knji­ža­ra­ma po­sljed­njih da­na ju­na. Ra­đa­nje no­vog pi­sca pr­vi je po­zdra­vio u „Re­pu­bli­ci” še­zde­se­to­go­di­šnji Sta­ni­slav Vi­na­ver, pje­snik, ese­ji­sta i pre­vo­di­lac od ime­na i dje­la.
Na pred­log Mi­lo­va­na Đi­la­sa 1953. go­di­ne iza­bran je za čla­na re­dak­ci­je mje­seč­nog ča­so­pi­sa „No­va mi­sao” (u re­dak­ci­ji su i Mi­lan Bog­da­no­vić, Oskar Da­vi­čo, Bo­ra Dre­no­vac, Mi­lo­van Đi­las, Du­šan Ko­stić, Mi­ha­i­lo La­lić, a ured­nik je Sken­der Ku­le­no­vić). Ča­so­pis oku­plja naj­i­stak­nu­ti­je pi­sce to­ga do­ba, a me­đu nji­ma i mla­de ta­len­te, kao što su pje­snik Mi­o­drag Pa­vlo­vić i kri­ti­čar Pe­tar Dža­džić.
U „Re­vi­ji”, li­stu za knji­žev­nost, po­zo­ri­šte, mu­zi­ku, film, li­kov­ne umjet­no­sti, gla­si­lu ko­je je krat­ko tra­ja­lo, sa Do­bri­com Ćo­si­ćem raz­go­va­ra Zo­ran Ga­vri­lo­vić, po­vo­dom tre­ćeg iz­da­nja ro­ma­na „Da­le­ko je sun­ce”.
Oku­pi­ra­la ga je, me­đu­tim, jed­na dru­ga te­ma – Go­li otok, ma­lo ostr­vo is­pod Ve­le­bi­ta, u bli­zi­ni Ra­ba, pu­sto i bez­vod­no, na ko­jem su od 1949. go­di­ne bi­li do­pre­mlje­ni svi oni ko­ji su se iz­ja­sni­li za Re­zo­lu­ci­ju In­for­mbi­roa (In­for­ma­ci­o­ni bi­ro ko­mu­ni­stič­kih i rad­nič­kih par­ti­ja, osno­van 1947. go­di­ne). Hi­lja­de i hi­lja­de mla­dih i sta­rih mu­ška­ra­ca i že­na (uglav­nom Sr­ba i Cr­no­go­ra­ca) bi­le su za­to­če­ne u ovom ka­zne­no-po­prav­nom do­mu (me­đu nji­ma će se na­ći i bu­du­ći pi­sci, kao što su pje­sni­ci Ve­les Pe­rić, Ste­fan Mi­tro­vić, pro­za­i­sti Dra­go­slav Mi­ha­i­lo­vić, Mi­ro­slav Po­po­vić, dram­ski pi­sac Alek­san­dar Po­po­vić, knji­žev­ni isto­ri­čar Mi­o­drag Po­po­vić i mno­gi dru­gi). Go­li otok je bio ta­bu-te­ma, o nje­mu se ni­je smje­lo pi­sa­ti, a ni go­vo­ri­ti jav­no. Ali o nje­mu se zna­lo kao o ukle­tom mje­stu.
Že­lio je da vi­di šta se stvar­no do­ga­đa na Go­lom oto­ku, iz či­ste spi­sa­telj­ske ra­do­zna­lo­sti. Tu svo­ju ide­ju sa­op­štio je naj­pri­je Mi­lo­va­nu Đi­la­su i Velj­ku Vla­ho­vi­ću. Oni su gu upu­ti­li na pr­vog čo­vje­ka ju­go­slo­ven­ske po­li­ci­je – Alek­san­dra Ran­ko­vi­ća. Ran­ko­vić mu je omo­gu­ćio da ot­pu­tu­je na to za­bra­nje­no mje­sto.(NA­STA­VI­ĆE SE)