Za Ćo­si­će­vo opre­dje­lje­nje za knji­žev­nost, sa­svim je iz­vje­sno, bi­lo je pre­sud­no ve­če u knji­žev­noj sek­ci­ji Kul­tur­no-umjet­nič­kog dru­štva „Ivo Lo­la Ri­bar” na Ne­i­ma­ru u Be­o­gra­du, u biv­šoj vi­li mi­ni­stra Sr­ški­ća. Mla­di sko­jev­ski ak­ti­vi­sta či­tao je svo­ju po­du­žu pri­po­vjet­ku „iz uobi­ča­je­nih ži­vo­ta vje­či­tih nad­ni­ča­ra, pre­kva­li­fi­ko­va­nih u se­o­ski pro­le­te­ri­jat”. Sa­vre­me­ni­ci se sje­ća­ju da je tu pri­po­vi­jest či­tao „su­ge­stiv­no, sa pri­rod­no­šću”, ali ona ni­je osta­vi­la ni ve­ći trag ni uti­sak na pri­sut­ne. A pri­sut­ni su bi­li mla­di ali stra­sni za­lju­blje­ni­ci u knji­žev­nost, me­đu ko­ji­ma i Bo­ri­slav Mi­haj­lo­vić Mi­hiz, Ćo­si­ćev is­pi­snik, đak kar­lo­vač­ke gim­na­zi­je, ka­sni­je je­dan od naj­bri­ljant­ni­jih sti­li­sta srp­ske knji­žev­ne kri­ti­ke. Ja­vi­će se za ri­ječ i – „sli­sti­ti” pri­po­vje­da­ča Ćo­si­ća. Ovaj će pak, osta­ti pri­bran; mir­no će sa­slu­ša­ti kri­ti­ku, a na kra­ju će za­mo­li­ti kri­ti­ča­ra za raz­go­vor. Po­sta­će ve­o­ma bli­ski i osta­će pri­ja­te­lji do Mi­hi­zo­ve smr­ti. Mi­hiz će po­sta­ti je­dan od pr­vih či­ta­la­ca Ćo­si­će­vih no­vih ru­ko­pi­sa, sa­vjet­nik i kri­ti­čar.
Bi­će to i po­če­tak jed­nog ne­sva­ki­da­šnjeg, je­din­stve­nog kru­žo­ka u po­sli­je­rat­nom Be­o­gra­du: Do­bri­ca Ćo­sić će po­sta­ti je­dan od naj­rev­no­sni­jih po­sje­ti­la­ca „ku­će je­re­si”, ka­ko je ovo sa­sta­ja­li­šte u Si­mi­noj 9a na­zvao sli­kar i pi­sac Mi­ća Po­po­vić, je­dan od nje­nih po­sje­ti­la­ca. Si­mi­na 9a bi­la je adre­sa na ko­joj su se oku­plja­li mla­di in­te­lek­tu­al­ci, ne sa­mo li­te­ra­te, ko­ji ni­je­su mi­sli­li ša­blon­ski, dog­mat­ski. Ma­da su ta­ko­re­ći svi uče­sto­va­li u re­vo­lu­ci­ji, kra­će ili du­že, ne­ki i sa či­no­vi­ma, svi su bi­li želj­ni no­vih sa­zna­nja i „ko­lek­tiv­no­sti”. Bi­li su tu doc­ni­je, po­red Mi­hi­za, naj­če­šće ugled­ni isto­ri­čar umjet­no­sti De­jan Me­da­ko­vić, pro­fe­so­ri Be­o­grad­skog uni­ver­zi­te­ta Vo­ji­slav J. Đu­rić i Vo­ji­slav Ko­rać, isto­ri­čar knji­žev­no­sti Ži­vo­rad Stoj­ko­vić, fi­lo­zof Mi­haj­lo Đu­rić, fi­zi­čar Dra­go­slav Šin­žar, sli­ka­ri Ba­ta Mi­haj­lo­vić, Mi­ća Po­po­vić i Pe­tar Om­či­kus, za­tim Spo­men­ka Mi­ri­lo­vić, Jo­van­ka Sto­ja­no­vić, Mir­ko Bo­ro­ta...
Šta sve Ćo­sić ne­će ču­ti u tom dru­štvu: Mi­hiz odu­še­vlje­no ka­zu­je sti­ho­ve Mi­lo­ša Cr­njan­skog, Mi­ća Po­po­vić pri­ča o Go­ji, Ve­la­ske­zu, Van Go­gu... Kod Bo­re Gru­ji­ća slu­ša mu­zi­ku Ba­ha, Hen­dla, Be­to­ve­na...
Na­rav­no, taj krug je ras­pra­vljao o te­ma­ma iz umjet­no­sti, so­ci­ja­li­zma, ko­mu­ni­zma, ali i o sva­ko­dne­vi­ci. Mi­ća Po­po­vić je u jed­nom pri­sje­ća­nju ka­zao da u Si­mi­noj 9a ni­je bi­lo re­zig­ni­ra­nih već očaj­nih, ogor­če­nih, ne­u­mo­lji­vih i pre­ma svo­jim bez­iz­la­zi­ma’.
U tim raz­go­vo­ri­ma sva­ko je imao i svo­ju pri­ču o ra­tu, svo­je vi­đe­nje re­vo­lu­ci­je, a Do­bri­ca je imao fa­sci­nant­nu pri­ču ko­ja je osta­la upam­će­na: či­tav dan je u jed­nom mo­rav­skom se­lu pro­veo u bu­na­ru, ras­kre­čen, če­ka­ju­ći da pro­đe čet­nič­ka po­tje­ra...
Do­bri­ca će bez­ma­lo tri de­ce­ni­je ka­sni­je (1988), sje­ća­ju­ći se dru­že­nja u Si­mi­noj 9a, sa op­či­nje­no­šću i lju­ba­vlju na­pi­sa­ti (u knji­zi Mi­ća Po­po­vić, vri­je­me, pri­ja­te­lji):
„Sko­ro tri de­ce­ni­je tra­je to pri­ja­telj­stvo me­đu na­ma ko­ji smo se u voj­nič­kim ši­nje­li­ma de­mo­bi­li­sa­ni sre­li u Be­o­gra­du 1945. i 1946; sko­ro tri de­ce­ni­je mi se raz­go­va­ra­mo, do­go­va­ra­mo i sva­đa­mo oko ži­vo­ta i umjet­no­sti, mo­ra­la i am­bi­ci­ja, ubje­đu­ju­ći se naj­du­že i u su­šti­ni da ‘ako re­vo­lu­ci­je uspi­je­va­ju si­lom, one se mo­gu odr­ža­ti je­di­no di­ja­lo­gom’...’’
Iako ve­o­ma za­u­zet sa­stan­ci­ma u Agit­pro­pu CK Ko­mu­ni­stič­ke par­ti­je Sr­bi­je, u sre­di­štu Usa­o­sa, Ćo­sić sti­že i na sku­po­ve mla­dih ko­ji se odr­ža­va­ju ši­rom Sr­bi­je, ali i da se dru­ži sa pri­ja­te­lji­ma. Po­stao je i po­sla­nik u Na­rod­noj skup­šti­ni NR Sr­bi­je pr­vog sa­zi­va 1945. go­di­ne. Po­sta­će ka­sni­je i po­sla­nik u Na­rod­noj skup­šti­ni FNRJ dru­gog sa­zi­va, za žup­sko-ko­pa­o­nič­ki srez.
Kao član Po­kra­jin­skog ko­mi­te­ta Sko­ja za Sr­bi­ju i član Agit­pro­pa Cen­tral­nog ko­mi­te­ta KP Sr­bi­je, Ćo­sić će po­sta­ti je­dan od „mla­dih la­vo­va”, na ko­ga će no­va vlast ve­o­ma ra­ču­na­ti, pri­je sve­ga u sfe­ri ide­o­lo­gi­je i tzv. nad­grad­nje. Sta­no­vao je kao pod­sta­nar kod go­spo­đe Kri­ste Đor­đe­vić u Bir­ča­ni­no­voj 16, pre­ko pu­ta ka­fa­ne „Ma­li Pa­riz”. Kru­gu in­te­lek­tu­a­la­ca, mla­dih a „ne­sta­šnih”, u Si­mi­noj 9a pri­dru­ži­će se i An­to­ni­je Isa­ko­vić, go­di­nu da­na mla­đi od Ćo­si­ća, ali par­ti­zan – bio je u stro­ju Pr­ve pro­le­ter­ske bri­ga­de u Ru­dom, ra­to­vao je ši­rom Ju­go­sla­vi­je, a i na­pre­do­vao je do či­na pu­kov­ni­ka Ju­go­slo­ven­ske na­rod­ne ar­mi­je – i ta­ko­đe čo­vjek sa li­te­rar­nim am­bi­ci­ja­ma.
Pre­ma ka­zi­va­nju Mi­će Po­po­vi­ća, sa An­to­ni­jem Isa­ko­vi­ćem pr­vi put se sreo u sta­nu Kri­ste Đor­đe­vić, vi­đe­ne be­o­grad­ske go­spo­đe, sim­pa­ti­ze­ra ko­mu­ni­sta iz­me­đu dva ra­ta i za vri­je­me ra­ta: „Do­bri­ca je do­veo svog dru­ga ko­ga do­tle ni­je­smo po­zna­va­li. Taj drug bio je An­to­ni­je Isa­ko­vić. Mi­hiz i ja smo, ne znam ko­jim po­vo­dom, ali po obi­ča­ju, kre­nu­li sa je­re­tič­kim pri­ča­ma. An­to­ni­je je ci­je­le ve­če­ri ću­tao. Ne­ko­li­ko go­di­na ka­sni­je do­zna­li smo da je po­sli­je one sje­delj­ke kod Kri­ste Đor­đe­vić An­to­ni­je, zgra­nut, re­kao Do­bri­ci: ‘Pa ove bi tre­ba­lo od­mah uhap­si­ti!”
Bi­lo je to vri­je­me ko­žnih ka­pu­ta, agi­ta­ci­ja, tač­ki­ca, oda­no­sti par­ti­ji i „is­prav­nim uvje­re­nji­ma”.
(NA­STA­VI­ĆE SE)
PRIREDIO: MILADIN VELjKOVIĆ