Pi­še:dr Ra­do­slav T. Sta­ni­šić film­ski i TV re­di­telj ban­gor­ski@t-com.me


To se po­ja­ča­va in­ten­zi­te­tom stra­sti ko­ja je svu­da pri­sut­na. Od to­ga i za­vi­si od­lu­ka ovog po­ko­le­ba­nog čo­vje­ka. Mur­nau i svoj iz­raz ve­zu­je za ta­kva sta­nja, ubi­je­đen da ovim su­bjek­tiv­nim osje­ća­nji­ma mo­ra­mo pri­stu­pa­ti kao ne­če­mu što se u film­skoj sli­ci sa­svim objek­ti­vi­zi­ra u svo­joj po­ja­vi. Ka­da na kra­ju se­ljak us­pi­je da ovla­da svo­jim in­stink­ti­ma i od­bi­je sa­mu po­mi­sao na zlo­čin, čvr­sto uvje­ren da osta­ne po­red svo­je že­ne - sve ono što do­la­zi iz nji­ho­ve svi­je­sti po­sta­je do te mje­re stvar­no i od­lu­ču­ju­će u stva­ra­nju ko­nač­ne pred­sta­ve o sna­zi ovog fil­ma. U ovom kru­gu sud­bi­na sje­di­nju­je jed­nog čo­vje­ka, dvi­je že­ne i slu­žav­ku ko­ja sve to po­sma­tra. Nji­ho­vi me­đu­sob­ni od­no­si su sa­mo ovlaš na­zna­če­ni i mi ih vi­še na­slu­ću­je­mo po ono­me ka­ko se po­na­ša­ju ne­go po ono­me što se stva­r­no ra­ni­je do­go­di­lo.
Mur­na­ua in­te­re­su­ju ve­li­ke stra­sti, pra­vi pro­ble­mi, is­for­si­ra­ni su­ko­bi, ali i sa­ma stvar­nost ko­ja sve to ra­ci­o­na­li­zu­je kroz svo­ju auten­tič­nost.
To po­is­to­vje­ći­va­nje op­šteg sa od­re­đe­nim za­pra­vo je put ko­jim se do­la­zi do sim­bo­la. Oni mo­ra­ju da bu­du stvar­ni da bi im se vje­ro­va­lo i za­to su to­li­ko i ve­za­ni za sa­me lič­no­sti. U „Zo­ri” naj­vi­še za­pa­da za oko sni­ma­telj­ski rad. U sa­rad­nji sa dvo­ji­com ka­mer­ma­na, Šarl Ro­šer, Karl Štrus, Mur­nau se oslo­nio na svo­je po­zna­va­nje eks­pre­si­o­ni­stič­kog po­kre­ta kao i fla­man­skih maj­sto­ra, a pri­je svih Ja­na Ver­me­ra. Sva­ka sce­na „Zo­re” iz­gle­da kao maj­stor­ska fo­to­gra­fi­ja. Sve to pra­će­no je ino­va­tiv­nim po­kre­ti­ma ka­me­re i sni­ma­telj­skim tri­ko­vi­ma.
Mur­nau se pri to­me ne za­no­si la­žnim ide­a­li­za­ci­ja­ma čak i on­da ka­da vr­ši upro­šća­va­nja u zbi­va­nji­ma i ka­rak­te­ri­ma. Oni su čas ljud­ska bi­ća, čas poj­mo­vi ili od­re­đe­na sta­nja du­ha. Iz sva­kog se iz­vla­če od­re­đe­ni za­ključ­ci pa cio film po­pri­ma i for­mu ka­tar­ze. Čo­vjek je bio sklon da pod­leg­ne gri­je­hu, ali je u se­bi spo­znao kri­vi­cu i to mu je da­lo sna­ge da se od­u­pre is­ku­še­nju i da ne iz­vr­ši ono što se od nje­ga oče­ki­va­lo. Ras­po­lo­že­nja su ve­o­ma va­žna i po­mo­ću njih se vr­ši sin­te­za uti­sa­ka. Oni su če­sto va­žni­ji od stva­ri pa čak pred­sta­vlja­ju i onu je­di­nu pra­vu ak­ci­ju sa ko­jom se su­o­ča­va­mo u fil­mu. Za­hva­lju­ju­ći to­me, grad­ski pro­sto­ri za ko­je Mur­nau naj­če­šće ve­zu­je zlo, ne­pri­jat­no­sti, muč­ni­nu i de­hu­ma­ni­za­ci­ju čo­vje­ko­vih osje­ća­nja i in­sti­ka­ta, mi­je­nja­ju u to­ku sa­mog zbi­va­nja svo­je funk­ci­je, ob­li­ke i sa­ma zna­če­nja. Vo­žnja tram­va­jem, ku­će, uli­ce, pro­la­zni­ci, svje­tlo, sve je to u fi­na­lu ne­što dru­go od onog na po­čet­ku.
Slič­no se do­ga­đa i sa am­bi­jen­tom na se­lu. Ma­da su tu vr­še­ne oči­gled­ne su­bjek­ti­vi­za­ci­je s po­tre­bom da se po­ka­že ka­ko je opet sve tu li­je­po, idi­lič­no, stvo­re­no za sre­ću i spo­koj­stvo, do­ga­đa­ji osta­vlja­ju po­slje­di­ce i na sa­mu pri­ro­du.
„Zo­ra” po­sje­du­je var­lji­vu jed­no­stav­nost. Sa po­ma­lo taj­no­vi­tim pod­na­slo­vom „Pje­sma o dva bi­ća”, rad­nja pra­ti brač­ni par sa se­la či­je ži­vo­te uz­ne­mi­ra­va po­žud­na že­na iz gra­da. Me­đu­tim Mur­nau do­bi­ja mno­go vi­še od ne­če­ga što je mo­glo osta­ti obič­na me­lo­dra­ma, sa­mo po­ja­ča­na teh­nič­kim ino­va­ci­ja­ma. Od no­vih teh­ni­ka, naj­zna­čaj­ni­ja je upo­tre­ba zvuč­nih efe­ka­ta ko­ja ni­je­mi film po­mje­ra ko­rak bli­že zvuč­nom. Ova ino­va­ci­ja je ne­pra­ved­no za­sje­nje­na ka­sni­jom sla­vom „Džez pje­va­ča” (1927).(Na­sta­vi­će se)