PRIREDIO: MILADIN VELjKOVIĆ


Ćo­sić 1971. bo­ra­vi u Nik­ši­ću, na Nik­šić­kim knji­žev­nim su­sre­ti­ma. U „Nik­šić­kim no­vi­na­ma” da­je iz­ja­vu o Nje­go­šu: „Te­ško je u ovom tre­nut­ku od­re­đi­va­ti se pre­ma Nje­go­šu a da se isto­vre­me­no ne od­re­di­mo i prema jed­nom isto­rij­skom kri­mi­na­lu ko­ji se vr­ši sa iz­vje­snih stra­na i na iz­vje­snim mje­sti­ma, a sa oči­gled­nim ci­ljem. Iš­ču­pa­ti Nje­go­ša iz cje­li­ne kul­tu­re srp­skog na­ro­da – to je upra­vo ubi­stvo Nje­go­ša. Ne­prav­de ko­je mu ti ide­o­lo­zi či­ne u toj svo­joj ta­ko­zva­noj re­vi­zi­ji kul­tur­nog na­sle­đa, a pod to­bo­žnjim na­po­ri­ma za afir­ma­ci­ju jed­ne na­ci­o­nal­ne kul­tu­re, ili jed­ne na­ci­o­nal­ne po­seb­no­sti, da­kle te ide­o­lo­ške na­kna­de su naj­te­ža iz­ne­vje­ra Nje­go­ša, nje­go­ve uni­ver­zal­no­sti, nje­go­ve ve­li­či­ne. Go­vo­re­ći mo­der­nim je­zi­kom, Nje­goš je upra­vo du­hov­ni i etič­ki ide­o­log oslo­bo­di­lač­ke na­ci­o­nal­ne svi­je­sti srp­skog na­ro­da u cje­li­ni, bez ob­zi­ra na dr­žav­ne, re­pu­blič­ke i dru­ge gra­ni­ce u pro­šlo­sti i sa­da­šnjo­sti. Ja ne znam šta je Nje­goš ako ni­je naj­ve­ći srp­ski pje­snik 19. vi­je­ka, ni­ti znam šta je srp­ska kul­tu­ra ako u njoj ne­ma Nje­go­ša...”
Ova Ćo­si­će­va iz­ja­va iza­zva­la je oštre re­ak­ci­je cr­no­gor­skih na­ci­o­na­li­sta, pri­je sve­ga u za­gre­bač­koj štam­pi.
Ćo­sić se 1972. go­di­ne od­luč­no iz­ja­šnja­va pro­tiv po­di­za­nja ma­u­zo­le­ja Ivana Me­štro­vi­ća na Lov­će­nu.
Uz­bu­đe­no iz­ja­vlju­je: „... Ne­ka mi svi pi­sme­ni Sr­bi iz­ga­ze i grob, ako u se­dam ve­li­kih ju­go­slo­ven­skih bez­u­mlja, pe­to ili še­sto po re­du, ne bu­de ru­še­nje Nje­go­še­ve ka­pe­le na Lov­će­nu i po­di­za­nje Me­štro­vi­će­vog ma­u­zo­le­ja... Ne po­sto­ji ni­je­dan ra­zum­ni estet­ski, po­et­ski, li­kov­ni, kul­tur­ni, na­uč­ni, hu­ma­ni, dru­štve­ni, na­ci­o­nal­ni, isto­rij­ski, re­vo­lu­ci­o­nar­ni, mark­si­stič­ki, ge­o­lo­ški, ge­o­graf­ski, ili bi­lo ko­ji raz­log da se oskr­na­vi Nje­go­šev grob i po­ga­zi Nje­go­šev ama­net. To uči­ni jed­na mr­žnja. Mr­žnja ko­ja ima si­lu ja­ču od pa­me­ti, hra­bro­sti i do­sto­jan­stva na­še ge­ne­ra­ci­je...”
U dru­goj po­lo­vi­ni ma­ja 1972. go­di­ne „Pro­svje­ta” je ob­ja­vi­la no­vi Ćo­si­ćev ro­man „Vre­me smr­ti”, u dvi­je knji­ge. Iz­da­vač je u ogla­su za ovu knji­gu na ci­je­loj po­sled­njoj stra­ni „Po­li­ti­ke” na­ja­vio da se rad­nja do­ga­đa u Pre­ro­vu, Ni­šu, Va­lje­vu, Sko­plju, Kra­gu­jev­cu, a me­đu mno­go­broj­nim lič­no­sti­ma u ro­ma­nu se po­ja­vlju­ju i le­gen­de iz Pr­vog svjet­skog ra­ta, kao što su voj­vo­da Ži­vo­jin Mi­šić, Ni­ko­la Pa­šić, voj­vo­da Ra­do­mir Put­nik, a cio dru­gi tom ro­ma­na po­sve­ćen je Ko­lu­bar­skoj bi­ci. Iz­da­vač ka­že – na osno­vu re­cen­zi­ja Pe­tra Dža­dži­ća i Zo­ra­na Ga­vri­lo­vi­ća – da je ri­ječ o sa­vre­me­noj kri­tič­koj vi­zi­ji epo­he Pr­vog svjet­skog ra­ta i srp­skog dru­štva. Odje­lje­nje za knji­žev­nost i je­zik Srp­ske aka­de­mi­je na­u­ka i umjet­no­sti pred­lo­ži­lo je 1972. go­di­ne Ćo­si­ća za Ok­to­bar­sku na­gra­du gra­da Be­o­gra­da. Iz­vr­šni od­bor Grad­ske kon­fe­ren­ci­je So­ci­ja­li­stič­kog sa­ve­za i Pred­sjed­ni­štvo Grad­skog vi­je­ća Sin­di­ka­ta Be­o­gra­da od­mah su re­a­go­va­li: Ćo­sić je po­sled­njih go­di­na u su­ko­bu sa po­li­ti­kom Sa­ve­za ko­mu­ni­sta Ju­go­sla­vi­je, i za­to su pro­tiv ovog pred­lo­ga. Ćo­sić na­gra­du ni­je do­bio.
De­se­tog ok­to­bra Do­bri­ca Ćo­sić pod­no­si ostav­ku na po­lo­žaj pred­sjed­ni­ka „Srp­ske knji­žev­ne za­dru­ge”, po­sli­je ocje­na Grad­skog ko­mi­te­ta Sa­ve­za ko­mu­ni­sta o „idej­nim pro­ma­ša­ji­ma u nje­go­vom ra­du”. Na van­red­noj skup­šti­ni SA­NU iza­bran je 22. apri­la 1976. za re­dov­nog čla­na Aka­de­mi­je (na osno­vu re­fe­ra­ta Mla­de­na Le­skov­ca, Vo­ji­sla­va Đu­ri­ća i Mi­ha­i­la Ste­va­no­vi­ća).
Če­tvr­tog ma­ja 1980. go­di­ne u Lju­blja­ni umi­re Jo­sip Broz. U svoj dnev­nik Ćo­sić za­pi­su­je: „...Či­ni mi se, ne­što je iz­vje­sno: 4. ma­ja 1980. umr­la je ti­to­vi­na, umr­la je mo­nar­hi­ja... Kraj je dvo­ro­vi­ma, ‘Ga­le­bu’, ‘pla­vom vo­zu’, eska­dri­la­ma, jah­ta­ma, uni­kat­nim mer­ce­de­si­ma, di­vi­zi­ja­ma ko­je ču­va­ju pru­gu da ‘pla­vi voz’ bez­bjed­no pro­đe sa svo­jim sve­moć­nim spa­va­čem ko­ji ide u lov na ‘ka­pi­tal­ce’... kraj je pom­pi, špan­skom, ti­tov­skom, ‘pro­le­ter­skom’ pro­to­ko­lu, za­u­sta­vlja­nju sa­o­bra­ća­ja, pu­sto­še­nju ba­šti, po­ko­lju cvi­je­ća iz cvje­ća­ra, dru­mo­vi­ma za­su­tim cvi­je­ćem, da bi ga pre­ga­zio nje­gov mer­ce­des i nje­go­vi tje­lo­hra­ni­te­lji i pan­du­ri, kraj je ba­sno­slov­nom, ni­čim neo­gra­ni­če­nom ra­si­pa­nju, ko­rej­skim do­če­ci­ma...po­tem­ki­ja­di...”
U av­gu­stu 1980. go­di­ne Ćo­sić je na­mje­ra­vao da sa svo­jim pri­ja­te­lji­ma ot­pu­tu­je u Cr­nu Go­ru, do Ro­va­ca i oko­li­ne Ko­la­ši­na – da uži­va u lje­po­ta­ma Si­nja­je­vi­ne.
Do­ma­ćin je, me­đu­tim, ja­vio da su ta­mo­šnje vla­sti „iz­vr­ši­le pri­ti­sak” da ih ne pri­mi. Tim po­vo­dom Ćo­sić u pi­smu pred­sjed­ni­ku Pred­sjed­ni­štva SR Cr­ne Go­re Velj­ku Mi­la­to­vi­ću, po­red osta­log, ka­že: „Od 1918. go­di­ne do av­gu­sta 1980. ni­je mi po­zna­to da je po­li­ci­ja ijed­nom neo­su­đe­nom ju­go­slo­ven­skom gra­đa­ni­nu na ju­go­slo­ven­skoj te­ri­to­ri­ji spre­ča­va­la pu­to­va­nja van mje­sta bo­rav­ka, us­pi­nja­nja na pla­ni­ne i su­sre­te sa čo­ba­ni­ma i se­lja­ci­ma. A ako se to još ne­ko­me i ne­gdje de­si­lo u na­šem vi­je­ku i u na­šoj ze­mlji, on­da Vas iskre­no mo­lim da mi opro­sti­te na uz­ne­mi­ri­va­nju.
... Ni­je li naš ju­go­slo­ven­ski, sa­mo­u­prav­no-so­ci­ja­li­stič­ki raz­voj sti­gao do stup­nja dr­žav­ne sa­mo­stal­no­sti i in­te­gri­te­ta ka­da je gra­đa­ni­nu SR Sr­bi­je za po­sje­tu Cr­noj Go­ri neo­p­hod­na i vi­za?...”
(NA­STA­VI­ĆE SE)