- Pi­še: Mag­da Pe­ter­nek

U jed­noj Fran­cu­skoj pje­smi iz 16. vi­je­ka se ka­že: ,,Obje­sio sam nos, jer sam bio bos, sve dok niz uli­cu ne kre­toh gdje čo­vje­ka bez no­gu sre­toh’’. Oko nas je mno­go ne­za­do­volj­nih lju­di. Su­sre­će­mo ih na uli­ci, u re­sto­ra­ni­ma, ka­fi­ći­ma, u grad­skom pre­vo­zu, u jav­nim usta­no­va­ma, iza šal­te­ra, a vr­lo če­sto i u svo­jim do­mo­vi­ma. Na­čin ži­vo­ta ko­ji da­nas vo­di­mo umno­go­me je uti­cao na ta­kvo sta­nje. Op­šta jur­nja­va, ugnje­ta­va­nje vre­me­na, ne­ma­šti­na, mo­že se re­ći da su i po­kre­ta­či i no­si­o­ci ne­za­do­volj­stva.
Me­đu­tim, ni­je­dan čo­vjek na ze­malj­skoj ku­gli ne­ma va­lja­nog raz­lo­ga da bu­de ne­za­do­vo­ljan. Sa­ma či­nje­ni­ca da po­sto­ji­mo mo­ra­la bi bi­ti do­vo­ljan raz­log da bu­de­mo za­do­volj­ni. U ljud­skoj pri­ro­di je da čo­vjek ima sna­žnu že­lju da ži­vi. Ta­kva že­lja je pro­sto ,,usa­đe­na’’ u na­ma i ona nam za­pra­vo da­je sna­gu i na­du na tom ži­vot­nom pu­tu. Po­tvr­da ovo­ga je da se oni ko­ji bo­lu­ju od naj­te­žih bo­le­sti na­da­ju ozdra­vlje­nju, kao što će ve­ći­na onih ko­ji se­be sma­tra­ju ne­sreć­ni­ma, kad bu­du sta­vlje­ni pred iz­bor ži­vot ili smrt, na­rav­no iza­bra­ti ži­vot, pa ma­kar on sa so­bom no­sio ve­li­ku mu­ku.
Po­slo­vi­cu ,,sva­ki čo­vjek je ko­vač svo­je sre­će’’ pot­pu­no po­dr­ža­vam, ali bih i do­da­la da je sva­ki čo­vjek ko­vač i svo­je ne­sre­će. Ne mi­slim da je ži­vot lak, još ma­nje ga shva­tam ola­ko, ali ve­ru­jem da sa so­bom i u se­bi no­si pu­no li­je­pih i vri­jed­nih stva­ri, da bi­smo do­zvo­li­li taj luk­suz ne­za­do­volj­stva. Naš stav, na­še po­i­ma­nje stva­ri, naš po­gled na svi­jet oko se­be, uti­če na sta­nje i svi­je­sti i du­še, i sa­mo smo mi ti ko­ji kro­ji­mo svo­ju sud­bi­nu. Na­rav­no da ne mo­že­mo uti­ca­ti na mno­ge stva­ri ko­je će nas us­put i za­ti­ca­ti, pa ne­ri­jet­ko i spo­ti­ca­ti, ali na­čin na ko­ji će­mo se su­sre­ta­ti i su­o­ča­va­ti je mje­ra na­še sna­ge, ra­zu­ma i hra­bro­sti. Ne­za­do­volj­stvo je sa­mo te­žak teg na na­šim le­đi­ma ko­ji nam ni­ka­ko ne­će olak­ša­ti put. Ne­gdje tre­ba sti­ći. Ni spo­ti­ca­nje o svo­ju ne­si­gur­nost, ni o tu­đe ne­mar­no­sti ne smi­ju nas za­u­sta­vi­ti u tom ho­du po ži­ci. Op­ti­mi­zam je put ži­vo­tu. U bi­lo ko­joj kri­zi, pa i u onoj naj­u­če­sta­li­joj, ma­te­ri­jal­noj, čo­vjek mo­ra bi­ti spre­man da se od­u­pre ne­ga­tiv­nom sta­nju du­ha, i da upra­vo u tim naj­te­žim tre­nu­ci­ma smog­ne sna­gu i spo­sob­nost da se su­prot­sta­vi ne­za­do­volj­stvu. ,,Ka­kve su ti mi­sli ta­kav ti je ži­vot’’ je još jed­na iz­re­ka u ko­ju du­bo­ko vje­ru­jem. Jer, ako čo­vjek kao po iner­ci­ji raz­mi­šlja ne­ga­tiv­no, ući će u ma­ši­nu ne­za­do­volj­stva, i svoj ži­vot pre­tvo­ri­će u pa­kao. I ne sa­mo svoj, već i onih u svom okru­že­nju. Ko­ri­jen ne­za­do­volj­stva je u stva­ri u ljud­skom is­kri­vlje­nom po­i­ma­nju sre­će. Sva ne­za­do­volj­stva le­že u že­lji da se ima vi­še i da se ti­me bu­de zna­ča­jan u dru­štvu. To je su­šti­na, bit ne­za­do­volj­nog sta­nja. Za­pra­vo, ne­za­do­volj­ne su osvo­ji­le i oku­pi­ra­le nji­ho­ve ilu­zi­je, za ko­je vje­ru­ju da će u nji­ma na­ći sre­ću. Po­sto­je mno­gi bo­ga­ti lju­di, ali da li je to uslov za nji­ho­vu sre­ću? Na­rav­no da ni­je. Osje­ća­nje sre­će i za­do­volj­stva uko­ri­je­nje­no je u na­šem du­hov­nom mi­ru i ne­se­bič­nom pru­ža­nju lju­ba­vi. Ka­da ljud­skom bi­ću lju­bav po­sta­ne smi­sao ži­vo­ta, pre­sta­je i po­ja­va svih ob­li­ka pat­nje. Smi­sao ži­vo­ta ozna­ča­va da se ne­što že­li svim svo­jim bi­ćem i da se zbog to­ga i ži­vi. Da bi­smo po­sta­li svje­sni zna­ča­ja me­đu­sob­ne lju­ba­vi, mo­ra­mo i da pro­đe­mo kroz pat­nju, ali to je za­pra­vo i su­šti­na. Bi­ti hra­bar, is­tra­jan. Ne bi­ti ne­za­do­vo­ljan, jer ta­kve ovaj ži­vot ne pri­ma la­ko u svo­je dru­štvo.
Za­to, dra­gi mo­ji, osmi­jeh na li­ce i kad bi­ste pla­ka­ti htje­li! Ne­za­do­volj­stvo vam ne­će do­ni­je­ti ni­šta či­me bi­ste bi­li za­do­volj­ni. Ja tvr­dim. I ja i moj bič, jer ne­za­do­volj­stvo je kič.
(Autor­ka je pje­sni­ki­nja)