- Pi­še: Alek­san­dar Pe­ro­vić

Uvi­jek sam osje­ćao po­tre­bu da se su­zdr­žim od osu­đi­va­nja dru­gih. Po­ku­ša­vam u mje­ri mo­gu­ćeg ra­zu­mje­ti sva­kog ko po­gri­je­ši. One ko­ji se­bi pri­zna­ju sop­stve­ne gre­ške iz­u­zet­no po­štu­jem. Ne­ka­ko su mi ti lju­di sa gre­ška­ma mno­go bli­ži i pri­rod­ni­ji od ,,či­stu­na­ca“, pa­ra­zit­ski na­slo­nje­nih na vje­štač­ke si­ste­me vri­jed­no­sti, bez ob­zi­ra na to da li su ih sa­mi stan­dar­di­zo­va­li, ili je to ura­dio ne­ko dru­gi, još op­te­re­će­ni­ji po­tra­gom za sop­stve­nim ve­li­či­na­ma, u (raz)ot­kri­ve­nim sla­bo­sti­ma dru­gih.
Mo­gu­će da je zbog to­ga što i sam gri­je­šim. Če­sto u naj­bo­ljim na­mje­ra­ma. A i pri­hva­tam svo­je gre­ške. Ne­ke, po­no­vlje­ne, i vo­lim.
Kao vje­ru­ju­ći čo­vjek, ne smi­jem pro­pu­sti­ti da uka­žem na neo­p­hod­nost pre­po­zna­va­nja raz­li­ke u ,,te­ži­ni“ iz­me­đu gre­ške i gri­je­ha, jer ne bih vo­lio da moj su­bjek­tiv­ni stav iza­zo­ve neo­bjek­tiv­ne re­ak­ci­je, kod onih iz re­do­va (bez)gre­šnih i ne­vi­nih.
Shva­tam i da ni­je isto na­pra­vi­ti gre­šku u ma­te­ma­tič­kom za­dat­ku ili po­ka­za­ti sla­bost pred iza­zo­vi­ma s ko­ji­ma nas ži­vot sva­ko­dnev­no su­o­ča­va, iako po­sto­ji i re­al­na šan­sa da se na kra­ju iz­ne­na­di­mo sa iden­tič­nim ili su­štin­ski slič­nim pre­su­da­ma ,,ze­malj­skim“.
Ta­ko­đe, ne mo­gu se iz­jed­na­či­ti ni oni ko­ji na­pra­ve gre­šku opanj­ka­va­ju­ći dru­ge i to shva­te kao sop­stve­nu sla­bost, sa oni­ma ko­ji­ma je osu­đi­va­nje dru­gih stal­na po­tre­ba, pa čak i du­šev­na hra­na.
Ljud­ska gre­ška ima i hu­ma­ni ka­rak­ter, jer uka­zu­je na su­štin­sku raz­li­ku iz­me­đu čo­vje­ka i ma­ši­ne. Za lju­de s gre­ška­ma se mo­že­te i emo­tiv­no ve­za­ti i bi­ti na do­bit­ku, a za po­kva­re­ne ma­ši­ne te­ško.
Dok opre­ma s gre­škom je­ste pro­pust ljud­skog fak­to­ra pri­li­kom ku­po­vi­ne, ne vr­ši funk­ci­ju na oče­ki­va­ni na­čin i ne oprav­da­va in­ve­sti­ci­ju, lju­di sa gre­škom, ili vi­še njih, i te ka­ko mo­gu da usre­će dru­ge i ti­me (ne)oče­ki­va­no do­ne­su ra­dost i sa­tis­fak­ci­ju za dru­gu, tre­ću ili ko­ju god po­treb­nu pru­že­nu šan­su.
Na pa­met mi pa­de mu­drost, ne sje­ćam se či­ja: ,,Gri­je­ši­ti je ljud­ski, opra­šta­ti bo­žan­ski“, ko­ja po­tvr­đu­je mo­ju te­zu.
I stvar­no je­ste ljud­ski gri­je­ši­ti. I u od­no­su pre­ma bli­žnji­ma ili pri­ro­di, i na po­slu, zna­te onu ču­ve­nu ,,Ko ra­di taj i gri­je­ši“. I u iz­bo­ru po­li­tič­ke op­ci­je. I sa p(r)oro­ci­ma. Pa i u lju­ba­vi.
,,Lju­bav je naj­sla­đa gre­ška ljud­ske ta­šti­ne“, za­klju­čio je nor­ve­ški dram­ski pi­sac i pje­snik Hen­rik Jo­han Ib­zen. Mo­gu­će da se zbog to­ga i naj­vi­še gri­je­ši iz lju­ba­vi. Ili u lju­ba­vi? Pi­tam se jer ne bih da na­pra­vim gre­šku u (pr)ocje­ni. Po­no­vo.
Ne­ka­ko osje­ćam da se i Ib­zen učio na sop­stve­nim gre­ška­ma. Te­ško da bi uče­ći se na tu­đim mo­gao re­ći ne­što ova­ko ljud­ski.
Ima ne­što po­seb­no u lju­di­ma i gre­ška­ma, ne­što što me ne­pre­sta­no tje­ra da gri­je­šim. One nas či­ne slo­bod­nim. Tje­ra­ju nas i da za­vi­ri­mo u se­be, da pre­i­spi­tu­je­mo svo­je emo­ci­je.
Sva­ka no­va gre­ška, otva­ra no­va pi­ta­nja, na ko­ja ako ne zna­mo od­go­vor, je­di­no što mo­že­mo, a da bu­de ljud­ski, je­ste po­no­vo gri­je­ši­ti. I sve ta­ko dok ne upo­zna­mo svo­je bi­će. Dok ne na­đe­mo svo­je pra­vo ja.
Ve­li­ki ben­gal­ski pje­snik, sli­kar i fi­lo­sof Ta­go­re, do­bit­nik No­be­lo­ve na­gra­de za knji­žev­nost, sma­trao je da ,,do isti­ne mo­že­mo do­ći sa­mo ako nam je da­ta slo­bo­da da gri­je­ši­mo“.
Ka­žem ja, sa­mo onaj ko se bo­ji isti­ne, i o sa­mom se­bi, i o dru­štu u kom ži­vi, pa i o ži­vo­tu uop­šte, bje­ži od sop­stve­nih gre­ša­ka tra­že­ći tu­đe. Kon­sta­tu­jem, ne osu­đu­jem, da ne bih osta­vio di­le­mu.
Ma­da, osje­ćam i sa­ža­lje­nje pre­ma ta­kvi­ma ko­ji ne­sprem­no­šću da se ba­ve so­bom, za­pra­vo ne­svje­sno či­ne gre­šku i po­sta­ju ne­mi­li u oči­ma onih ko­ji su bi­li pred­met nji­ho­vog osu­đi­va­nja.
,,Vo­li­te svo­je ne­pri­ja­te­lje, jer oni će vam re­ći va­še gre­ške“, još je je­dan ci­tat ko­jim pot­kre­plju­jem iz­ne­se­no, ovog pu­ta Ben­dža­mi­na Fren­kli­na, za me­ne lič­no jed­nog od ri­jet­kih ame­rič­kih dr­žav­ni­k či­ja je po­li­tič­ka za­o­stav­šti­na hu­ma­na i vri­jed­na po­što­va­nja.
Upra­vo za­to i sam sma­tram da smo mi lju­di sa gre­ška­ma, ko­ji ih pra­vi­mo i pri­hva­ta­mo, po­na­vlja­mo i vo­li­mo, u ve­li­koj pred­no­sti nad oni­ma ko­ji gri­je­še ba­ve­ći se na­ma i na­šim gre­ška­ma umje­sto da se pro­na­la­ze u svo­jim. Mi tre­ba da ih ci­je­ni­mo i zbog bes­plat­nog ,,mar­ke­tin­ga“ ko­ji nam pra­ve. I to onog usme­nog, ko­ji je vje­ro­vat­no i naj­e­fi­ka­sni­ji.
Ne­spor­no je da se iz gre­ša­ka mo­že mno­go na­u­či­ti i mi­slim da je upra­vo tu skri­ve­na na­gra­da za sve one ko­ji su se svje­sno ili ne­svje­sno usu­du­li (po)gri­je­ši­ti.
,,Bo­lje je ne­ u­spje­ti u ori­gi­nal­no­sti, ne­go us­pje­ti u ko­pi­ra­nju. Onaj ko ni­ka­da ni­je gri­je­šio ne mo­že bi­ti ve­li­ki. Gre­ška je pra­vi test za ve­li­či­nu“ - pi­sao je i Her­man Mel­vil, još je­dan ro­ma­no­pi­sac, pri­po­vje­dač i pje­snik, i još je­dan Ame­ri­ka­nac či­je je dje­lo ,,Mo­bi Dik“ osta­vi­lo du­bok uti­sak na me­ne, mno­go pri­je ne­go što ću po­če­ti da se ba­vim gra­đan­skim eko­lo­škim ak­ti­vi­zmom.
Po­ku­ša­ću sa­da da pri­vo­dim kra­ju i idem ka po­en­ti. Ako po­gri­je­šim i osta­nem ne­do­re­čen, po­gri­je­ši­ću po­no­vo, pa valj­da bu­dem uspje­šni­ji.
Vje­ru­jem da se kao dru­štvo mo­ra­mo okre­nu­ti ka bu­duć­no­sti, iz­vu­ći iz uči­nje­nih gre­ša­ka ono naj­vred­ni­je, što se mo­že is­ko­ri­sti­ti, ka­ko bi se i to na­sle­đe sa­ču­va­lo od za­bo­ra­va.
To bi zna­či­lo i da se pru­ži šan­sa naj­spo­sob­ni­ji­ma me­đu na­ma, oni­ma ko­ji su sop­stve­ne gre­ške pre­o­kre­nu­li u dra­go­cje­no is­ku­stvo i ko­ji su sprem­ni uči­ni­ti no­vu ,,gre­šku“ pa sta­vi­ti jav­ni in­te­res is­pred lič­nog.
Ne smi­je­mo se­bi do­zvo­li­ti luk­suz i od­re­ći se lju­di sa gre­ška­ma, mo­žda i naj­vred­ni­jeg pri­rod­nog bo­gat­stva ko­je da­nas ima­mo.
Gre­ške nas če­ka­ju i na tom pu­tu, to je ne­mi­nov­no. Ali, bez bri­ge, ima­mo lju­de i za to.
(Autor je iz­vr­šni di­rek­tor Eko­lo­škog po­kre­ta ,, Ozon’’)