Vo­lim pra­znič­ne da­ne, uži­vam i u nji­ho­vom iš­če­ki­va­nju, pri­pre­mi, a bo­ga­mi i u tr­pe­zi. Tih da­na smo ne­ka­ko bli­ži jed­ni dru­gi­ma, či­ni mi se da ima­mo vi­še i osmi­je­ha i to­pli­jih ri­je­či. E, sad što to na­dah­nu­će tra­je sa­mo tih nekoliko da­na i što se vra­ća­mo lo­šim na­vi­ka­ma, i što umje­sto osmi­je­ha na­vla­či­mo mrač­ne i su­mor­ne po­gle­de, što bla­gu ri­ječ oba­ve­zno za­mje­nju­je­mo gru­bom, to ne­ma ni­ka­kve ve­ze sa za­vr­šet­kom pra­zni­ka, već s na­ma sa­mi­ma, tj. sa na­šim sta­vom pre­ma se­bi i ži­vo­tu uop­šte. Na­ža­lost, ta­ko nam je, i sve mi to li­či na je­dan obič­ni mu­ćak.Po­sto­ji iz­re­ka ko­ja ka­že da su mno­gi lju­di slič­ni ja­ji­ma- spo­lja či­sta i bi­je­la lju­ska, a iz­nu­tra mu­ćak. Od­lič­no po­re­đe­nje, sa­mo što bih ja do­da­la da je broj ta­kvih lju­di u vr­to­gla­vom po­ra­stu, tj. da je ova iz­re­ka od­raz sta­nja u cje­lo­kup­nom dru­štvu. Ni­smo ni ta­mo ni ‘va­mo, ni­smo ni vi­no, ni vo­da, jed­no mi­sli­mo dru­go go­vo­ri­mo, tre­će ra­di­mo. Za­ke­ra­mo, ogo­va­ra­mo, a se­be ri­jet­ko, sko­ro ni­kad ne pre­i­spi­tu­je­mo. Uvi­jek su nam dru­gi kri­vi, na­pa­da­mo, a u stva­ri smo ku­ka­vi­ce nad sop­stve­nim ži­vo­tom. Mo­žda bi se mo­glo re­ći da smo na­lik ku­ka­vič­jem ja­je­tu. U sva­kom slu­ča­ju, mu­ćak nam ne gi­ne. Ne mi­slim da sam pre­gru­ba u ocje­ni i da sam pre­tje­ra­la jer, mo­žda ge­ne­ra­li­zi­jum, na­pro­tiv, pre­bla­ga sam, s ob­zi­rom na to ka­ko se od­no­si­mo pre­ma ži­vo­tu. Ima iz­u­ze­ta­ka, na­rav­no, ali je i tu­žno i ru­žno što su oni na mar­gi­ni, i što osta­ju sa­mo iz­u­ze­ci i ni­šta dru­go. Ne­moć­ni su, ne vi­de se u go­mi­li ni­ko­go­vi­ća, ne mo­gu da is­pli­va­ju iz usta­ja­le ža­bo­kre­či­ne pri­mi­ti­vi­zma. Spo­lja gla­dac, a iz­nu­tra ja­dac je još jed­na iz­re­ka ko­ja nam se mo­že na­ka­či­ti kao eti­ke­ta. To va­ži za sve seg­men­te dru­štva, od vas­pi­ta­nja, pre­ko obra­zo­va­nja, kul­tu­re, spor­ta, pa sve do po­li­tič­kog vr­ha, par­don, po­li­tič­kog dna. Na­lic­ka­na li­ca, iz­vje­šta­če­nost, ma­ha­nje pa­ro­la­ma, pu­na usta ‘’ve­li­kih’’ ri­je­či i kon­stant­nih ne­dje­la.
Tre­sla se go­ra ro­dio se miš, mo­glo bi da sto­ji na kra­ju sva­kog obe­ća­nja iz­re­če­nog od stra­ne po­li­tič­kih li­de­ra. Mu­ćak. Ni­ko­me, ap­so­lut­no ni­ko­me od njih ni­je sta­lo da iskre­no, svje­sno i od­go­vor­no sta­ne iza svo­je ide­je i bra­ni je zna­njem i re­zul­ta­ti­ma. Za­to što ide­ju ni­ko od njih i ne­ma, onu ko­ja bi se za­sni­va­la na istin­skom bo­ljit­ku i na ­pret­ku dru­štva. Ne pa­da na­pa­met ni­ko­me da se bo­ri i iz­bo­ri za ne­što vi­še od pu­ke že­lje za vla­šću, za br­zo­po­te­znom gra­be­ži sve­ga što se mo­že do­ku­či­ti. Ne po­sto­ji, ili ga ja mo­žda ne vi­dim? (i te ka­ko vi­dim) ni­ko ko bi po­kre­nuo na­še na­mu­če­no dru­štvo, ko bi zdra­vim pri­stu­pom, ra­zum­nim i ja­snim ide­ja­ma opo­ra­vio i sta­vio na no­ge, pri­je sve­ga na­še do­sto­jan­stvo. Sve mu­ćak do muć­ka.
Je­dan ho­će u Evro­pu, dru­gi ne­će. Tre­ći ma­lo bi i ma­lo vi­še ne bi, če­tvr­ti ne zna ni šta bi, ni s kim bi. Pe­ti ho­će u NA­TO, še­sti ne bi ni u lu­di­lu, a sed­mi ho­će, ako će i osmi s njim. Sve u sve­mu, buć­ku­riš. Op­šta muć­ka i lov u mut­nom. Sve je već vi­đe­no, sve već po­kra­de­no i sve će to na­rod po­zla­ti­ti. Par­don, pla­ti­ti. Ide­o­lo­gi­ja kao su­štin­ska po­kre­tač­ka sna­ga jed­no­stav­no ne po­sto­ji. Ili što je još go­re, ona je okre­nu­ta pot­pu­no su­prot­no svom iz­vor­nom smi­slu, tj. pre­tvo­re­na u to­tal­nu de­ma­go­gi­ju. A ka­da de­ma­gog po­sta­ne u oči­ma na­ro­da ono što mu i je­ste glav­ni cilj, nji­hov ‘’sve­tac’’, on­da de­fi­ni­tiv­no ne­ma spa­sa. Sve je u nje­go­vim ru­ka­ma, a na­rod u to­tal­nom ra­su­lu. U ta­kvim (ne)uslo­vi­ma ne mo­že bi­ti ni­šta do­bro i ni­je­dan pe­dalj ne mo­že se na­pri­jed, a vo­đa na­rav­no to i ne že­li. Nje­gov je­di­ni cilj je da što du­že sto­ji u mje­stu (či­taj na vla­sti). Ono što nam nu­di i što nam je do­sad da­vao je ni­šta dru­go ne­go mu­ćak. I ni­je nam ma­lo, još bi mi da nas za­va­ra­va, još bi vi­še da mu vje­ru­je­mo, još vi­še da se di­vi­mo nje­go­vim muć­ka­ma i da uži­va­mo u za­pr­ška­ma nje­go­ve kom­plet­ne ‘’ku­hi­nje’’. Sa­di­sta i ma­zo­hi­sta su u ovom slu­ča­ju u pot­pu­noj sim­bi­o­zi, na­ža­lost.Da­kle, ubi­je­đe­na sam da je neo­p­hod­no jed­no no­vo li­ce, ba­rem što se po­li­ti­ke ti­če, ko­je će svo­jim po­kre­tač­kim, iskre­nim en­tu­zi­ja­zmom0 ,ali i ja­snim pro­gra­mom po­ku­ša­ti da nas pro­dr­ma, osvi­je­sti i po­ve­de na pra­vu stra­nu. Ovi osta­li što su go­di­na­ma tu, ra­zni pre­vr­ta­či, pre­le­ta­či, ‘’glum­či­ne’’ i muć­ka­ro­ši, mo­ra­ju da odu sa sce­ne. Pro­šlost im je je­di­na de­sti­na­ci­ja. No­vo li­ce je neo­p­hod­no i na­ma sa­mi­ma, neo­p­ho­dan je osmi­jeh, vje­ra, že­lja. Po­treb­no nam je či­sto ne­bo i bi­star po­gled. Čo­vjek mo­ra na­ći u se­bi ono što bi tre­ba­lo da po­nu­di i dru­gi­ma. A to je iskre­na že­lja za do­brim. Ako to­ga ne­ma, osta­će­mo sa­mo ni­je­mi po­sma­tra­či svo­je tu­žne sud­bi­ne.
Za­to, mi­sli­te ve­dro, po­zi­tiv­no, tra­ži­te ta­kve lju­de, vje­ruj­te jed­ni dru­gi­ma. Ši­ri­te do­bre emo­ci­je, ču­vaj­te obraz, ne­ma­te ni­šta pre­če. One što muć­ka­ju, pro­muć­kaj­te pa pro­spi­te. Ja sam sve ‘’bo­či­ce’’ s ta­kvi­ma is­pra­zni­la. I ja i moj bič. Jer mu­ćak od čo­vje­ka je kič.(Autor je pje­snik)

Pi­še: Mag­da PEter­nek