<br /> Bio je to na­smrt za­je­ban mo­ral. Ovo na­smrt či­ta­ti do­slov­no, a ne kao stil­sku fi­gu­ru. Pri­mjer ko­ji će­mo vam sa­da po­da­stri­je­ti ima sna­gu do­ka­za, jer je ži­va isti­na; ko ne vje­ru­je, taj nek se ne mu­či i ne či­ta da­lje. Pa ima u na­šem slav­nom no­vi­nar­stvu to­li­ko isti­ni­tog i pro­vje­re­nog šti­va da je non­sens či­ta­ti išta što vam po­bu­đu­je sum­nju.
Vra­ća­mo se u onaj pret­pro­šli rat. Je­dan par­ti­zan­ski od­red za­gla­vio u bo­san­skoj pla­ni­ni, na sa­mom kra­ju se­la či­ji se­lja­ni je­dva pre­ži­vlja­va­ju, kao i svi se­lja­ni i kao i uvi­jek u ra­tu. Ali par­ti­zan­ska glad još je te­ža. Glad­ni su ti iz­mu­če­ni bor­ci – evo je opet – na­smrt. Da­ni­ma ži­ve o ne­koj umla­će­noj teč­no­sti ko­ja se ofi­ci­jel­no zo­ve čor­ba, a ko­ja struk­tu­rom vi­še pod­sje­ća na ste­ri­li­zo­va­nu vo­du ne­go na ozbi­ljan rat­ni obrok. U ta­kvoj si­tu­a­ci­ji ni ri­go­ro­zni par­ti­zan­ski mo­ral ne mo­že spri­je­či­ti kra­đu. Ne kri­mi­nal, jer ovi ni­su pljač­ka­li zbog sti­ca­nja ne­za­ra­đe­nih ma­te­ri­jal­nih sred­sta­va, ne­go baš kra­đu, jer se kra­lo iz oča­ja, da bi se spri­je­či­lo kru­lje­nje cri­je­va i kre­pa­va­nje od gla­di. Ta­ko jed­nog ju­tra do­đe se­ljak u ko­man­di­ro­vu čer­gu i po­ža­li mu se da mu je ne­ko od par­ti­za­na ukrao po­la ki­lo­gra­ma kaj­ma­ka, ko­ji je ču­vao skri­ve­nog u im­pro­vi­zo­va­nom tra­pu iza ku­će. „Ja mi­slio vi po­šte­ni, kad ono ni­đe kaj­ma­ka…’’ E, sad sli­je­di par­ti­zan­ki mo­ral na dje­lu: ko­man­dir i ko­man­dant od­mah sa­zi­va­ju smo­tru. Svi su par­ti­za­ni i sve par­ti­zan­ke u stro­ju. Kod ko­ga bu­de pro­na­đen kaj­mak, taj će bez su­đe­nja bi­ti stri­je­ljan. Da vam od­mah oda­mo taj­nu, kaj­mak je ukrao Mu­nib K., mlad i hra­bar par­ti­zan, po­u­zdan drug i po­šten po­je­di­nac, is­ta­kao se u mno­gim bit­ka­ma, sko­je­vac još od tri­de­set i ne­ke. Bi­la su to te­ška vre­me­na. Tih su go­di­na Bi­vo­ljim br­dom ha­ra­le sa­mo­or­ga­ni­zo­va­ne mi­li­ci­je i za­vi­sno od pri­li­ke, uz­ne­mi­ra­va­le, mu­či­le, ubi­ja­le Sr­be, Mu­sli­ma­ne, Hr­va­te, sve što bi im do­šlo pod nož, a na­da­le­ko ču­ve­ni ho­dža Ha­san K. svih je pet si­no­va po­slao u ko­mu­ni­ste. Da, baš ih je on po­slao, ali se pra­vio mah­nit, pa ka­da ga bud­ni po­je­din­ci upi­ta­ju: „Šta je ono, ho­dža, svi ti si­no­vi no­se fran­cu­zi­ce“, on ka­že: „Ne znam, sve­ga mi, ja ni­ti sam im go­vo­rio da ih sta­ve, ni­ti ih mo­gu do­zva­ti da ih ski­nu.“ Fran­cu­zi­ca je tih go­di­na bi­la znak pre­po­zna­va­nja, is­kaz ide­o­lo­ške pri­pad­no­sti; no­si­li su je sa­mo naj­hra­bri­ji čla­no­vi KPJ.
I sad je­dan ta­kav omla­di­nac, ne­u­stra­šiv, pr­ko­san i za­slu­žan, sto­ji u stro­ju i če­ka da ga raz­ot­kri­ju. Kriv je sa­mo za­to što je bio gla­dan. Sav nje­gov zlo­čin je tih po­la ki­le kaj­ma­ka. Ko­man­dir, ko­man­dant, za­mje­ni­ci i po­moć­ni­ci, sva ta za­po­vjed­na eli­ta ide od jed­nog do dru­gog bor­ca, otva­ra­ju tor­ba­ke i ruk­sa­ke, iz­vr­ću sva­ki džep. Kod ko­ga na­đu kaj­mak, hat­ma mu je. Red do­đe i na Mu­ni­ba. Otvo­ri ruk­sak. Iz­vr­ni dže­po­ve. Sve, sve i taj unu­tra­šnji. Ote­gle se se­kun­de ko go­di­ne. Sve se tu sa­sta­lo. I strah od smr­ti, i sra­mo­ta od dru­go­va, i hlad­no­ća ko­ja pro­bi­ja kroz is­tru­nu­lu uni­for­mu, i bri­ga o to­me ko će stra­šnu vi­jest sa­op­šti­ti nje­go­vi­ma… I ta­ko pre­đo­še na sle­de­ćeg par­ti­za­na. Kaj­mak ni­su na­šli. Je­ste da je od ma­lih no­gu ne­u­stra­šiv, da bla­go­rod­na Gu­ba­vi­ca, ta her­ce­go­vač­ka To­ska­na, ka­ko su je zva­li, ne pam­ti hra­bri­jeg mla­di­ća, ali sa­da uma­lo ni­je oda­peo od stra­ha. Ka­da su svi bor­ci pre­gle­da­ni, ko­me­sar se okre­nu se­lja­ku, ko­ji je to­kom pre­tre­sa u sto­pu pra­tio za­po­vjed­ni­ke, i re­če mu: „Evo vi­diš da ni­je ni­ko od na­ših, mi ne oti­ma­mo. Ne­go vas šti­ti­mo od ta­kvih ko­ji kra­du. Mi smo ti na­rod­na voj­ska.“
Ta­ko je to bi­lo 1944. go­di­ne. Bi­la su to vre­me­na u ko­ji­ma je gla­va le­tje­la zbog ne­što ma­lo ukra­de­nog ka­ma­ka. Ko­mu­ni­sti su ka­sni­je, ka­da ih je vlast opi­la, jer vlast sva­kog pri­je ili ka­sni­je opi­je, i sa­mi ogre­zli u kra­đi, a nji­ho­vi lo­pov­ski iz­dan­ci da­nas nam iz­gle­da­ju be­nig­ni i za­bav­ni ka­da ih po­re­di­mo s ovim na­šim ve­le­maj­sto­ri­ma kra­đe i umjet­ni­ci­ma tran­zi­ci­je. Ovi bi đa­vo­lu zje­ni­cu iz oka ukra­li. Da­nas se kra­de sa­mo na ve­li­ko. To ni­je pi­ta­nje sti­la ne­go op­stan­ka, jer sit­ni kra­dljiv­ci va­zda ne­ka­ko za­gla­ve, a krup­ni su si­stem­ski za­šti­će­ni. Ni ovo ni­je stil­ska fi­gu­ra, ne­go na­ša stva­r­nost. Ovaj za­pis ni­je na­pra­vljen da bi za­vr­šio jef­ti­nim po­en­ti­ra­njem o sta­rim do­brim vre­me­ni­ma i još bo­ljim ko­mu­ni­sti­ma. Ne­što nam je dru­go na umu. Da­nas se svi pi­ta­ju ima li kra­ja kra­đi. Ho­će­mo li ika­da do­če­ka­ti vre­me­na po­šte­ne i od­go­vor­ne po­li­ti­ke ili smo za­u­vi­jek osu­đe­ni na ban­di­te ko­ji si­no­vi­ma da­ju kre­di­te, pra­ve ku­će od pet mi­li­o­na i is­pra­vlja­ju riječ­ne to­ko­ve, na taj­ne ra­ču­ne skre­ću do­na­ci­je upu­će­ne nji­ho­vim na­pa­će­nim na­ro­di­ma? I, što je naj­go­re, sve to ra­de jav­no; to ne je.e ži­vu si­lu, oni se ni se­kun­de ne tru­de da svoj lo­po­vluk sa­kri­ju. Kao što je naš do­bri i po­šte­ni Mu­nib onaj kaj­mak sa­krio u fi­še­kli­je i ta­ko ga do­bro na­bio da ga ni ko­me­sar ni se­ljak ni­su mo­gli na­ći. Sva sre­ća da je bi­la zi­ma. Da se ovaj pri­zor de­ša­vao lje­ti, ma­sno­ća od kaj­ma­ka ne­mi­nov­no bi pro­cu­ri­la kroz fi­še­kli­je i oda­la vi­nov­ni­ka.
PS: Re­kli smo da ne­će­mo jef­ti­no po­en­ti­ra­ti, ali sa­mo re­kli, iza­zov je ve­lik, pa evo, nek bo­lji auto­ri uži­va­ju u ot­me­noj mi­sli i lje­po­ti sti­la, a mi će­mo na ovom mje­stu pod­le­ći ni­skim stra­sti­ma. Da­kle, čo­vjek on­da uma­lo gla­vu ne zi­ja­ni zbog po­la ki­le kaj­ma­ka, a da­nas kra­du zgra­de, pred­u­ze­ća, kom­plet­ne te­ri­to­ri­je i in­du­stri­je. Us­kra­će­ni smo za fe­no­men od­go­vor­no­sti, te etič­ke ka­te­go­ri­je ko­ja bi jav­ne pro­ta­go­ni­ste oba­ve­zi­va­la ma­kar ko­li­ko i za­kon. Dra­ži nam je je­dan ne­ka­da­šnji dom kul­tu­re ne­go de­set da­na­šnjih tr­žnih cen­ta­ra. Dom je pri­pa­dao svi­ma, a cen­tar sa­mo vla­sni­ku. I ne­ko­li­ci­ni po­li­ti­ča­ra ko­ji su mu to omo­gu­ći­li. Po­šte­no!
wwwbu­ka.com

Autor: Ozren Ke­bo