Jed­na od ci­nič­nih de­fi­ni­ci­ja de­mo­kra­ti­je gla­si da je to si­stem ko­ji ga­ran­tu­je da iz­bo­ri ne­će do­ni­je­ti vla­du bo­lju od one ko­ju bi­ra­či za­slu­žu­ju. Da li, shod­no to­me, Ame­ri­kan­ci za­slu­žu­ju da im pred­sjed­nik (even­tu­al­no) bu­de Do­nald Tramp?
Eks­cen­trič­ni 69-go­di­šnji taj­kun (”Forbs” ga pro­cje­nju­je na če­ti­ri mi­li­jar­de do­la­ra), u sre­di­štu je ne sa­mo ame­rič­ke ne­go i glo­bal­ne pa­žnje od ju­na, ka­da je ob­ja­vio kan­di­da­tu­ru za pred­sjed­nič­ku no­mi­na­ci­ju Re­pu­bli­kan­ske par­ti­je. Od ta­da do­mi­ni­ra u ovoj, pre­li­mi­nar­noj fa­zi naj­du­žeg po­li­tič­kog ma­ra­to­na na svi­je­tu (iz­bo­ri u no­vem­bru). Na na­čin ko­ji iza­zi­va zgra­ža­nje naj­ve­ćeg di­je­la i ame­rič­ke i svjet­ske jav­no­sti, ko­ja se s raz­lo­gom pi­ta zar na po­li­tič­koj sce­ni naj­ve­će si­le ko­ja se­be sma­tra i naj­u­zor­ni­jom de­mo­kra­ti­jom – ne­ma ne­kog bo­ljeg?
Ima, na­rav­no, ali Tramp je, iz­me­đu osta­log, i pro­iz­vod na­ro­či­tog si­ste­ma na ko­ji Ame­ri­ka bi­ra svog li­de­ra. Za pred­sjed­nič­ku tr­ku ta­mo mo­že da se kan­di­du­je ko god ho­će. U pro­ce­su ko­ji u mo­der­nim vre­me­ni­ma tra­je čak oko dvi­je go­di­ne, pr­vo se u ta­mo­šnje dvi­je par­ti­je vo­di bit­ka za no­mi­na­ci­ju, da bi tek on­da po­čeo iz­bor­ni du­el pre­ten­de­na­ta de­mo­kra­ta i re­pu­bli­ka­na­ca za ula­zak u Bi­je­lu ku­ću (ili osta­nak u njoj).
Tramp je bez sum­nje ovu kam­pa­nju uči­nio jed­nom od naj­vul­gar­ni­jih u ovom vi­je­ku, kon­sta­tu­je po­pu­lar­ni por­tal ”Po­li­ti­ko”. Ne dr­ži se po­li­tič­kog bon­to­na od sa­mo po­čet­ka, a pro­šlog po­ne­djelj­ka je baš pre­kar­da­šio, pred­lo­živ­ši za­bra­nu ula­ska mu­sli­ma­ni­ma u SAD.
To­li­ko da­le­ko do­sad ni­je oti­šao ni­je­dan ame­rič­ki po­li­ti­čar. Nje­go­vo ras­pi­ri­va­nje kse­no­fo­bi­je osu­đi­va­no je i pri­je to­ga (kad se za­lo­žio da se na gra­ni­ci sa Mek­si­kom po­dig­ne ”ve­li­ki i li­jep zid”), ali ovo­ga pu­ta sva­ka­ko su po­mje­re­ne gra­ni­ce šta je­dan po­li­ti­čar smi­je da iz­go­vo­ri.
Tram­pa su, do­du­še, ko­men­ta­to­ri li­be­ral­nih ame­rič­kih me­di­ja zbog ovo­ga obi­lje­ži­li kao ”fa­ši­stu”, nje­gov stil je upo­re­đen sa sti­lom Mu­so­li­ni­ja, ali ono što je za­pa­nju­ju­će, to je da je Tramp vo­de­ći kan­di­dat za pred­sjed­nič­ku no­mi­na­ci­ju svo­je par­ti­je. U ovom mo­men­tu ga po­dr­ža­va 35 od­sto re­pu­bli­ka­na­ca i nje­gov rej­ting je dvo­stru­ko ve­ći od naj­bli­žeg ri­va­la, se­na­to­ra Te­da Kru­za.
To, do­du­še, ni­je ga­ran­ci­ja da će bi­ti po­bjed­nik: nje­go­ve stvar­ne šan­se bi­će po­zna­te tek ka­da (u fe­bru­a­ru) poč­ne gla­sa­nje u par­tij­skim or­ga­ni­za­ci­ja­ma fe­de­ral­nih dr­ža­va, dok je pro­gla­še­nje kan­di­da­ta za­ka­za­no za sre­di­nu ju­la. Po­li­tič­ki eks­per­ti ka­žu da su ve­će od nu­le, ali ma­nje od 20 od­sto. Ono što je, me­đu­tim, sa­svim iz­vje­sno, to je da uame­rič­koj po­li­tič­koj isto­ri­ji pred­sjed­nič­ku no­mi­na­ci­ju ni­je do­bio ni­ko ko je ma­kar pri­bli­žno na­lik Tram­pu.
Šta je ob­ja­šnje­nje za fe­no­men Do­nal­da Tram­pa? Po jed­ni­ma, put mu je po­plo­ča­la po­li­ti­ka re­pu­bli­kan­ske par­ti­je, nje­no po­mje­ra­nje ka eks­trem­noj de­sni­ci ot­ka­ko je pred­sjed­nik 2008. po­stao Ba­rak Oba­ma. Dru­gi ele­me­nat su ame­rič­ke re­al­no­sti i glo­bal­na kre­ta­nja.
Kad je o pr­vom ri­ječ, to je či­nje­ni­ca da je ame­rič­ka bi­je­la ve­ći­na na pu­tu da po­sta­ne ma­nji­na: me­đaš u tom po­gle­du bi­la je 2012., ka­da je po pr­vi put ro­đe­no vi­še ”et­nič­kih” be­ba ne­go ”an­glo­sak­son­skih”. Već vi­še od de­ce­ni­ju, za­tim, Ame­ri­ka ne uspi­je­va da ri­je­ši pro­blem ile­gal­ne imi­gra­ci­je- ri­ječ je o 11 mi­li­o­na ”ile­ga­la­ca” ko­ji su u po­tra­zi za bo­ljim ži­vo­tom ne­ka­ko sti­gli do ”obe­ća­ne ze­mlje” i u njoj gra­de svo­je ži­vo­te u stal­nom stra­hu da će im imi­gra­ci­o­ne vla­sti za­ku­ca­ti na vra­ta.
Tramp za­tim igra na kar­tu ame­rič­kog stra­ha od te­ro­ri­zma: tra­u­ma od 11. sep­tem­bra 2001. još je ve­o­ma ja­ka. SAD, uosta­lom, još od ta­da vo­di sve­o­bu­hvat­ni ”rat pro­tiv te­ro­ra”, u ko­jem, upr­kos svo­joj si­li, ne uspi­je­va da po­bi­je­di: te­ro­ri­stič­ke pri­jet­nje su da­nas, stva­ra­njem Islam­ske dr­ža­ve, po­sta­le još ve­će.
Ka­ko god bi­lo, Tramp je pro­iz­vod tren­da ko­ji ja­ča i u Evro­pi – ja­ča­nja ra­di­kal­ne de­sni­ce. Ni­je li, uosta­lom, pri­je ne­ki dan fran­cu­ski Na­ci­o­nal­ni front na lo­kal­nim iz­bo­ri­ma po­bi­je­dio u šest od 13 re­gi­o­na. Ame­rič­ki ra­di­kal je, me­đu­tim, isu­vi­še de­sno čak i za ide­o­lo­šku ko­le­gi­ni­cu: ”Da li ste ikad ču­li da sam re­kla ta­ko ne­što”, iz­ja­vi­la je Ma­rin Le Pen.
Zbog sve­ga ovo­ga, re­pu­bli­kan­ski esta­bli­šment ne zna šta će s Tram­pom. Nje­go­vi is­pa­di, a po­seb­no ovaj o mu­sli­ma­ni­ma, no­vo­go­di­šnji su po­klon za naj­i­zgled­ni­ju kan­di­dat­ki­nju de­mo­kra­ta, Hi­la­ri Klin­ton. Pa­da, me­đu­tim, u oči da se ona zgra­ža­va nad nje­go­vim ri­je­či­ma, ali ne i nad nje­go­vim stra­ho­vi­ma.
Re­pu­bli­kan­ci s raz­lo­gom stre­pe da će Tram­pov uči­nak bi­ti – nji­ho­va iz­bor­na ka­ta­stro­fa. Ako se de­si ču­do da po­sta­ne pred­sed­nič­ki kan­di­dat, tri­jumf de­mo­kra­ta – zbog gla­so­va hi­spa­ni­ka, mu­sli­ma­na i afro Ame­ri­ka­na­ca - za­ga­ran­to­van je. Ako ne po­sta­ne, u tr­ku će ući kao tre­ći, ne­za­vi­san kan­di­dat, pa će ko­nač­ni re­zul­tat bi­ti još go­ri.
Ame­rič­ka de­sni­ca će ta­ko sti­ći – ta­mo gde već du­go pu­tu­je.
(Autor je biv­ši glav­ni i od­go­vor­ni ured­nik ‘’Po­li­ti­ke’’)

Pi­še: Mi­lan Mi­šić