Je­di­na dr­ža­va srp­skog na­ro­da ko­ja se u po­sle­njih sto se­dam­de­set go­di­na ci­je­la odr­ža­la je­ste dr­ža­va ko­ju je Nje­goš stvo­rio svo­jim pje­snič­kim je­zi­kom. Ta dr­ža­va je bi­la i dom i ku­ća ko­ja ni­kad ni­je za­tva­ra­la vra­ta onom ko je htio u nju da uđe i da se u njoj ogri­je. Ni­je se ni va­tra u toj ku­ći ni­kad ga­si­la, pa i kad su bi­va­le po­pla­ve, kad su je tre­sli po­tre­si, ni kad su na­i­la­zi­li lo­po­vi i smu­tljiv­ci da to og­nji­šte ras­tu­re i uga­se, a do­ma­ću če­ljad da iz­gna­ju na­po­lje. Ko se na­šao u toj ku­ći, i ogri­jao na nje­nom og­nji­štu, ni­je mo­gao bi­ti po­bi­je­đen ni od ka­kvog oku­pa­to­ra, ni tu­đi­na. Uvi­jek je ta ku­ća bi­la to­li­ko pro­stra­na, da u njoj mo­že sta­ti cio srp­ski na­rod, a da ni­kom ni­je ti­je­sno. U toj ku­ći se go­vo­ri­lo i go­vo­ri srp­skim je­zi­kom na ko­jem se istin­ski ra­zu­mi­je­mo i vi­di­mo da smo svi jed­no i od Jednog -i prost na­rod, i uče­ni lju­di, oni ko­ji su bi­li i ko­ji su sa­da, oni ko­ji su sa­da i oni ko­ji će do­ći, dje­ca i star­ci, šal­dži­je i ve­se­lja­ci, fi­lo­zo­fi, pje­sni­ci, i nji­ho­vi tu­ma­či.
Nje­go­šev stih: „Što se ne hće u lan­ce ve­za­ti, To se zbje­ža u ove pla­ni­ne“, da­nas bi mo­gao da gla­si: ‘’Što se ne hće u lan­ce ve­za­ti, to se zbje­ža u ove pe­ći­ne’’. Slo­bo­do­lju­bi­vi lju­di u Cr­noj Go­ri, a i u ci­je­lom srp­skom na­ro­du do­i­sta ima­ju ja­snu dis­tan­cu, i kre­a­tiv­nu su­prot­sta­vlje­nost osnov­nim iner­ci­ja­ma ko­je po­kre­ću ide­o­lo­ški me­ha­ni­zmi sa­da­šnje ofi­ci­jel­ne Cr­ne Go­re. Za ta­kvu lič­nu po­zi­ci­ju, neo­hod­na je du­blja staj­na tač­ka i pod­vig ko­ji ne pre­sta­je. Oslon­ce tog du­hov­nog sa­zna­nja mo­že­mo na­ći u ge­ni­jal­nom Nje­go­še­vom dje­lu, ko­je je ot­kri­lo i osvi­je­tli­lo čo­vje­ko­vu du­bi­nu, a ti­me i pro­ti­vr­ječ­ja ne sa­mo čo­vje­ka, ne­go i uni­ver­zu­ma. Osta­vio nam je u na­sle­đe ta­kvo du­hov­no je­zič­ko i pje­snič­ko is­ku­stvo da svi oni ko­ji tra­že ži­ve oslon­ce du­ha u Nje­go­šu ima­ju očin­sku po­moć.
U na­šem iz­o­kre­nu­tom vre­me­nu, ka­da su te du­hov­ne vri­jed­no­sti pro­gle­še­ne mi­to­ma­ni­jom, a go­li prak­ti­ci­zam i lo­jal­nost vla­da­ju­ćim par­ti­ja­ma, je­di­no smi­sle­nim ži­vo­tom, Nje­go­še­vi po­stu­la­ti ima­ju ne­ku no­vu ak­tu­el­nost. Oni ko­ji­ma je sku­plja ta du­blja isti­na i od svog ži­vo­ta i ova­kvog svi­je­ta, u Nje­go­še­vom dje­lu i lič­no­sti vi­dje­li su onu svje­tlost ko­ja se ne ga­si, i po­sta­li nje­ni tu­ma­či, ili nje­ni pri­če­sni­ci, ili nje­ni po­klo­ni­ci.
U po­sled­njih de­se­tak go­di­na o Nje­go­šu su po­raz­mi­sli­li, i na­pi­sa­li tek­sto­ve i ka­za­li ba­rem jed­nu va­žnu ri­ječ na­ši naj­i­stak­nu­ti­ji stva­ra­o­ci, mi­sli­o­ci, in­te­lek­tu­al­ci i tu­ma­či knji­žev­nih dje­la. Kao da je sam Nje­goš na­šao svo­je sa­rad­ni­ke, da pro­go­vo­re na istu te­mu s ko­jom se ve­li­ki pje­snik no­sio. Oni su po­ka­za­li Nje­go­še­vu ak­tu­el­nost i pri­sut­nost u na­šem vre­me­nu, di­ve­ći se pje­snič­kom ču­du ko­je nas nad­ma­šu­je, i osje­ća­ju­ći naj­du­blju bla­go­dar­nost što je du­hom s na­ma. Sve što je Nje­goš ostva­rio u pje­snič­kom dje­lu svo­di se na ži­vo­tvor­nu lju­bav pre­ma čo­vje­ku, svom na­ro­du i Bo­gu. Sta­ra srp­ska po­slo­vič­na i etič­ka for­mu­la ko­ja je po­sta­la i im­pe­ra­tiv bi­la je - „lju­bav pre­ma Bo­gu i svom ro­du“. U sa­vre­me­noj mo­ral­noj i du­hov­noj ka­ta­kli­zmi srp­skog na­ro­da, po­seb­no ovog u Cr­noj nam Go­ri, ta for­mu­la do­bi­ja no­vu ak­tu­el­nost. Jer da bi da­nas čo­vjek ostao čo­vjek u Cr­noj Go­ri, neo­p­hod­no je da se spu­sti do te du­bi­ne, i da se po­dig­ne do te vi­si­ne, sa ko­je se vi­di, da je u toj for­mu­li sa­bra­no sve. Sve što čo­vje­ka či­ni čo­vje­kom i bož­jim iza­bra­ni­kom.
„Krst no­si­ti, va­ma je su­đe­no, stra­šne bor­be sa so­bom i tu­đi­nom“. Eto bor­be ko­ja ni­je ni­kad pre­sta­la, i ne mo­že da pre­sta­ne, jer na njoj svi­jet, i ova­kav ka­kav je - op­sta­je. Svi ko­ji su porazmislili o osnov­nim te­ma­ma Nje­go­še­vim i na­pi­sa­li tekst u ovom na­šem ka­ta­stro­fič­nom vre­me­nu, uni­je­li su svo­ju svo­ju svje­tlo­snu če­sti­cu, i ta­ko po­mo­gli da se bo­lje vi­di­mo u su­mra­ku sa­vre­me­ne, ras­po­lu­će­ne Cr­ne Go­re i u sti­hi­ji ko­ja sve vi­še hva­ta cio srp­ski na­rod.
(Autor je knji­žev­nik)
Pi­še: Mi­lu­tin MI­ĆO­VIĆ