Osva­ja­či, avan­tu­ri­sti i is­tra­ži­va­či hi­lja­da­ma go­di­na ot­kri­va­li su na­šu pla­ne­tu. Na po­čet­ku dva­de­se­tog vi­je­ka osta­lo je da se od­go­net­nu po­sled­nje Ze­mlji­ne ve­li­ke taj­ne – tre­ba­lo je pro­na­ći ge­o­graf­ski Sje­ver­ni i Ju­žni pol. Bi­li su to ve­li­ki iza­zo­vi za po­lar­ne eks­pe­di­ci­je i nji­ho­ve čla­no­ve, ali i stvar na­ci­o­nal­nog pre­sti­ža dr­ža­va ko­je su pred­sta­vlja­li.
U ple­ja­di iz­u­zet­nih po­lar­nih is­tra­ži­va­ča to­ga do­ba jed­no ime je od­sko­či­lo. Bio je to Nor­ve­ža­nin Ru­al Amund­sen, či­ja je je­di­na pra­va lju­bav to­kom ci­je­log ži­vo­ta bi­lo bi­je­lo po­lar­no pro­stran­stvo. Čo­vjek gvo­zde­ne vo­lje, vi­sok dva me­tra, po­tvr­dio se kao prag­ma­ti­čan, lu­kav i bes­kom­pro­mi­san bo­rac pro­tiv kon­ku­ren­ci­je i ne­po­kor­nih uslo­va pod­mu­kle ark­tič­ke i an­tark­tič­ke pri­ro­de. Su­rov pre­ma se­bi i za­htje­van vo­đa, ne­kad pre­va­rant i gru­bi­jan, a pu­sto­lov u kr­vi, Amund­sen je imao dav­na­šnji san da stig­ne na Sje­ver­ni pol. Već je bio po­znat po pr­vom zi­mo­va­nju u an­tark­tič­koj le­de­noj klop­ci sa se­dam­de­set da­na glu­ve po­lar­ne no­ći i su­o­ča­va­nju sa smr­to­no­snim skor­bu­tom, a svjet­sku sla­vu ste­ći će ka­da je pr­vi pro­šao smr­znu­tim pu­sto­ši­ma Sje­ve­ro­za­pad­nog pro­la­za što vo­di iz Atlan­ti­ka u Ti­hi oke­an duž oba­la Sje­ver­ne Ame­ri­ke. To do ta­da ni­ko­me ni­je po­šlo za ru­kom u bez­ma­lo če­tvo­ro­vje­kov­nim tra­gič­nim po­ku­ša­ji­ma! No Pi­ri­jev ju­riš na Sje­ver­ni pol še­stog apri­la 1909. go­di­ne raz­bio je Amund­se­nov san u ko­ma­de kri­sta­la. Te­žak je to bio uda­rac i smrk­nu­će za is­ku­snog po­lar­nog is­tra­ži­va­ča. Ru­ko­vo­đen nor­ve­škom po­slo­vi­com da se pra­vo ve­li­ko dje­lo stva­ra u taj­no­sti, pre­pre­de­ni Amund­sen je iz­ja­vio da će ipak po­ći na Sje­ver­ni pol ra­di na­uč­nih is­pi­ti­va­nja, a kri­šom od svih već je raz­ra­đi­vao plan za od­la­zak u ju­žnu po­la­r­nu oblast. Pro­blem je bio što je sil­na i gor­da Bri­tan­ska im­pe­ri­ja ima­la isto­vjet­ne na­mje­re i na Ju­žni pol već je po­sla­la, uz gro­mo­gla­snu po­dr­šku jav­no­sti, ka­pe­ta­na Ro­ber­ta Fal­ko­na Sko­ta. Ta­ko je za­pra­vo i za­po­če­la ve­li­ka tr­ka za osva­ja­nje Ju­žnog po­la, u ko­joj su is­ka­za­ne kraj­nje gra­ni­ce ljud­ske iz­dr­žlji­vo­sti.
Uz oba­le Evro­pe i Afri­ke Amund­sen je ču­ve­nim bro­dom ,,Fram“ (sim­bo­lič­no ime ko­je na nor­ve­škom zna­či ,,na­pri­jed“) hi­tao ka ju­gu. Opre­mljen sa de­ve­de­set se­dam gren­land­skih po­lar­nih pa­sa i osam­na­e­sto­ri­com svo­jih lju­di, uplo­vlja­va u ja­nu­a­ru 1911. go­di­ne u Za­liv ki­to­va, dio Ro­so­vog mo­ra, ko­ji naj­du­blje pro­di­re u be­ži­vot­ni i mr­tvi kon­ti­nent An­tark­ti­ka. Tu osta­je u to­ku na­stu­pa­ju­će zi­me, vr­ši pri­pre­me da bi u to­ku idu­ćeg lje­ta po­šao na pol. Stre­pe­ći od Sko­to­vih mo­tor­nih san­ki, Amund­sen je ne­str­plji­vo če­kao da kre­ne, ali uža­sne tem­pe­ra­tu­re od pe­de­set šest ste­pe­ni is­pod nu­le pri­mo­ra­le su ga da ne iz­la­zi iz ba­ze dok ma­lo ne oto­pli. Kra­jem ok­to­bra pe­to­čla­na eki­pa kre­će u po­hod ka ma­gič­nom 90 ste­pe­nu ju­žne ge­o­graf­ske ši­ri­ne. Dnev­no pre­la­ze­ći dva­de­set i pet ki­lo­me­ta­ra smr­znu­tog pu­ta u fan­ta­stič­nom pri­zo­ru dje­vi­čan­ske bje­li­ne, uz ve­li­čan­stve­nu ti­ši­nu ko­ju je na­ru­ša­va­la sa­mo škri­pa san­ki i di­sa­nje pa­sa, Nor­ve­ža­ni su ne­za­u­sta­vlji­vo ga­zi­li ta­mo gdje ljud­ska no­ga još ni­kad ni­je kro­či­la. Sr­ce im se ste­za­lo od po­mi­sli da En­gle­zi mo­gu da stig­nu pri­je njih, pa su uz jak ka­rak­ter, ri­zi­ku­ju­ći vla­sti­te ži­vo­te, užur­ba­no sa­vla­da­li vi­so­ke pla­ni­ne, pro­šli kroz zlo­kob­ne klan­ce, za­o­bi­šli du­bo­ke am­bi­se i pro­bi­li se kroz gu­ste me­ća­ve i le­de­ne vi­ja­vi­ce. Iz­ra­nja­va­nih li­ca po­kri­ve­nih kr­vlju i gno­jem, li­če­ći pri­je na drum­ske raz­boj­ni­ke ne­go na po­lar­ne is­tra­ži­va­če, ko­nač­no 14. de­cem­bra te 1911. go­di­ne u tri ča­sa po­slije pod­ne, pred­vo­đe­ni sjaj­nim Amund­se­nom, za­bi­ja­ju nor­ve­šku za­sta­vu na naj­ju­žni­ju tač­ku Ze­mlje! Bi­li su na sa­mom Ju­žnom po­lu!
‘’Ne mo­gu re­ći da sam u to­me ča­su bio na ci­lju svo­ga ži­vo­ta. Vje­ro­vat­no ni­ka­da ni­ko ni­je sta­jao u ve­ćoj su­prot­no­sti od svo­ga ci­lja kao ja ta­da. Od dje­tinj­stva sam te­žio za Sje­ver­nim po­lom, a eto sad se na­la­zim na Ju­žnom po­lu. Ima li što­god su­prot­ni­je?“, pi­tao se Amund­sen u svom dnev­ni­ku. Nje­gov pod­vig od­la­ska na naj­ne­go­sto­lju­bi­vi­je mje­sto na pla­ne­ti osta­će za­u­vi­jek ure­zan u ljud­skom sje­ća­nju. Pri­ča o hra­bro­sti i od­luč­no­sti s ve­li­kom do­zom ne­iz­vje­sno­sti da se pr­vi uđe u isto­ri­ju po­lar­nih is­tra­ži­va­nja ne bli­je­di ni da­nas, iako je od tog iz­u­zet­no in­spi­ra­tiv­nog i na mo­men­te ne­vje­ro­vat­nog do­ga­đa­ja pro­šlo vi­še od sto go­di­na.
Pi­še: La­zar Po­ro­bić