Ako su pri­pad­ni­ci naj­ja­če stran­ke u Sr­bi­ji ona­kvi pred uklju­če­nim ka­me­ra­ma i mi­kro­fo­ni­ma, ka­kvi li su, šta li mi­sle i go­vo­re, ka­da ne­ma ka­me­ra i no­vi­na­ra? To, već, ni­je pi­ta­nje ko­je se ti­če sa­mo Ga­ši­ća, ne­go či­ta­vog SNS-a i nje­nog pred­sjed­ni­ka, jer je Ga­šić na funk­ci­ju mi­ni­stra voj­nog do­šao kao vi­so­ki ka­dar SNS-a i sve što ta­mo ra­di i go­vo­ri či­ni i u ime SNS-a.
Za­to je br­za, od­luč­na i ne­dvo­smi­sle­na re­ak­ci­ja pred­sjed­ni­ka Vla­de i bi­la ta­kva – da bi šte­ta po mi­ni­star­stvo, Vla­du i stran­ku, bi­la što ma­nja. I bi­la bi još ma­nja ili je uop­šte ne bi bi­lo, da pre­mi­jer Vu­čić ni­je, svo­je­vre­me­no, još od­luč­ni­je ne­go da­na­šnjim to­nom iz­go­vo­rio: ‘’E, ne dam Ga­ši­ća i Lon­ča­ra!“
Za Lon­ča­ra će­mo, još, da vi­di­mo, ali ne­će­mo du­go če­ka­ti. A za Ga­ši­ća i sve nas bo­lje bi bi­lo da ga je pre­mi­jer „dao“ zbog se­dam žr­ta­va u he­li­kop­te­ru ne­go zbog nje­go­ve dri­pač­ke la­sciv­no­sti. Da li pre­mi­jer ima na umu ka­ko će se ubu­du­će osje­ća­ti po­ro­di­ce na­stra­da­lih, ko­je od sva­kog jav­nog za­bo­ra­va sa­da vi­še bo­li to da je od ži­vo­ta nji­ho­vih naj­mi­li­jih – ja­ča i te­ža jed­na je­di­na pro­stač­ka re­če­ni­ca kva­zi­in­te­lek­tu­al­ca ko­ji kao da lo­mi ke­ra­mič­ke plo­či­ce ka­da po­ku­ša­va da bu­de du­ho­vit.
I žao mi je što je ta­kav čo­vjek „oda­ni pri­ja­telj“ pre­mi­je­ru Vu­či­ću ko­ji „ču­va“ i nje­gov ži­vot.
Za pri­ja­telj­stvo ne znam, ali znam da svoj ži­vot, a pre­mi­jer i svo­ju funk­ci­ju i dr­ža­vu ne bih baš po­vje­rio čo­vje­ku ko­ji je u svom mi­ni­star­skom man­da­tu vi­še uči­nio da ga po­sle „pod­vla­če­nja cr­te“ za­bo­ra­ve, ne­go za­pam­te.
Re­dom?
To je čo­vjek ko­me se, što bi na­rod re­kao, ko­je­šta u bi­o­gra­fi­ji na­ku­pi­lo… Nje­go­va fir­ma SAKO u blo­ka­di je 1.097 da­na za 24 mi­li­o­na di­na­ra, a on upo­re­do, kao kti­tor, gra­di cr­kvu. To je onaj čo­vjek ko­ji je Alek­san­dru Radiću, voj­nom ana­li­ti­ča­ru, za­bra­nio da ob­ja­vlju­je tek­sto­ve u „Od­bra­ni“, jer je Radić tra­žio ba­rem mo­ral­nu odgovornost mi­ni­stra voj­nog za pad he­li­kop­te­ra. To je isti čo­vjek ko­ji je u Mo­skvu na voj­nu pa­ra­du po­vo­dom Da­na po­bje­de htio da po­ša­lje ve­te­ra­ne – ka­ko bi se do­dvo­rio NA­TO-u, ali je pred­sjed­nik Ni­ko­lić na­re­dio da ide ak­tiv­na voj­ska. On je uosta­lom, po­znat i kao „ne­po­znat mi­ni­star u Vla­di Sr­bi­je“, jer je ne­bro­je­no pu­ta iz­bje­ga­vao da pri­mi sud­ske po­zi­ve, pa je na kra­ju ozna­čen kao „ne­po­znat“. On je se­dam mje­se­ci na­kon obi­lje­ža­va­nja sto­go­di­šnji­ce Pr­vog svjet­skog ra­ta po­tro­šio 7,5 mi­li­o­na di­na­ra na znač­ke i ro­kov­ni­ke s lo­gom ve­li­kog ju­bi­le­ja ko­ji je već pro­te­kao. To je isti onaj čo­vjek ko­ji je u rod­nom Kru­šev­cu po­sta­vio na stub MIG-21, a za ko­ji su se su­gra­đa­ni bri­nu­li „da ne pad­ne, jer bi to do­tu­klo mi­ni­stra“…
To je čo­vjek ko­ji se hva­lio da ga „či­ta­va Evro­pa“ zna kao Ba­tu San­to­sa: „Po­čeo sam sa dža­kom ka­fe i to­ga se ne sti­dim“. Isti onaj ko­ji je na mo­guć­nost da bu­de smi­je­njen, a da nje­gov na­sled­nik bu­de Ja­dran­ka Jok­si­mo­vić, re­kao: „Na­rod sva­šta pri­ča, a od­lu­ču­je pre­mi­jer.“ On je svim si­la­ma, vi­še ci­vil­nim ne­go voj­nim, na­sto­jao da Voj­ska Sr­bi­je pre­u­zme kon­tro­lu nad koc­kar­ni­ca­ma, ka­zi­ni­ma i kla­di­o­ni­ca­ma, jer već kon­tro­li­še dr­žav­ni Lo­to na ko­me još uvi­jek ni­je raz­ja­šnje­na ve­li­ka afe­ra. On je i do­na­tor iz­grad­nje re­zi­den­ci­jal­nih obje­ka­ta Voj­ske Sr­bi­je – dok su mu fir­me u blo­ka­di i du­gu­je po­slov­nim part­ne­ri­ma. To je vi­so­ki dr­žav­ni funk­ci­o­ner ko­ji je znao da je na­pad na pre­mi­je­ra u Po­to­ča­ri­ma pla­ni­ran una­pri­jed.
Ta­ko­đe je na­ja­vio da bor­be­ni avi­o­ni ko­je je ku­pi­la Sr­bi­ja sti­žu do kra­ja 2015. go­di­ne, a ko­jih još ne­ma. On no­si sat od 12.000 eura i dug­mad na ko­šu­lji od 120.000 di­na­ra… Za nje­gov sat 32 rad­ni­ka ra­de za pro­sječ­nu mje­seč­nu pla­tu. On je taj ko­ji je mi­ni­stru Lon­ča­ru na sjed­ni­ci Vla­de po­klo­nio he­li­kop­ter igrač­ku za ro­đen­dan i onaj ko­ji je mo­lio Ru­se da po­klo­ne aku­mu­la­to­re za na­še MIG-ove ko­ji tri mje­se­ca ni­su le­tje­li, a na­ša avi­ja­ci­ja ima­la je 18 aku­mu­la­to­ra u svom ma­ga­ci­nu!
To je mi­ni­star ko­ji je „Bli­cu“ za ro­đen­dan po­slao tor­tu na sre­br­nom po­slu­žav­ni­ku ko­ji je Ti­to do­bio od in­do­ne­žan­skog pred­sjed­ni­ka Su­kar­na i ko­ji je di­sci­plin­ski ka­žnje­nog ge­ne­ra­la htio da po­sta­vi za še­fa mi­si­je Sr­bi­je u NA­TO-u... I to je, sva­ka­ko na kra­ju, čo­vjek ko­ji je po sva­ku ci­je­nu htio da smi­je­ni i pen­zi­o­ni­še ge­ne­ra­la Di­ko­vi­ća, za ko­ga le­gen­da već ka­že da je re­kao: „Mo­žeš sa­mo da mi za­mi­je­niš plo­či­ce“ i to je, na­po­slet­ku, čo­vjek ko­ji je uče­stvo­vao u „dr­žav­nom ne­u­da­ru“.
I ni­je je­di­ni ko­ji na svoj na­čin kva­ri sli­ku o naj­ja­čoj stran­ci u Sr­bi­ji: da li pred­sjed­nik SNS-a zna za gra­do­na­čel­ni­ka Le­sko­va­ca Go­ra­na Cve­ta­no­vi­ća, ko­ji je 50. ro­đen­dan jav­no sla­vio dok je omla­di­na SNS-a no­si­la ma­ji­ce sa nje­go­vi­ma li­kom i tek­stom „Hva­la ti što po­sto­jiš“? Da li zna da su funk­ci­o­ne­ri SNS-a u Krup­nju or­ga­ni­zo­va­li lo­vač­ku za­ba­vu i ve­se­lje na Dan ža­lo­sti po­vo­dom pa­da he­li­kop­te­ra i smr­ti sed­mo­ro lju­di? Zna li za Mi­len­ka Bu­kvi­ća, funk­ci­o­ne­ra SNS-a, ko­ji se na svad­bi sli­kao sa dva pi­što­lja po­red ta­nji­ra, umje­sto ka­ši­ke i vi­lju­ške, i to ob­ja­vio u no­vi­na­ma? Zna li da je pred­sjed­nik op­šti­ne Groc­ka fo­to­gra­fi­san ka­ko pi­je iz tri fla­še pi­va isto­vre­me­no? Da li zna za pri­pi­tog na­pred­nja­ka Dra­ga­na Mi­ti­ća iz Aza­nje kod Sme­de­rev­ske Pa­lan­ke ko­ga su ka­me­re sni­ma­le ka­ko ci­je­pa nov­ča­ni­ce od 500 eura i ba­ca ih mu­zi­ča­ri­ma ko­ji su mu svi­ra­li?!
I ina­če, ni­sam sre­ćan, po­li­graf mi je svje­dok, što pre­mi­jer ka­že da mu je Bra­ti­slav Ga­šić odan pri­ja­telj.
A Ga­šić, i ta­kav ka­kav je, mo­že se sma­tra­ti iz­u­zet­no sreć­nim čo­vje­kom za­to što ni­je bio mi­ni­star voj­ni u Sje­ver­noj Ko­re­ji. Ta­mo je Kim Džong Un svog mi­ni­stra voj­nog Hjong Jon Čo­la, stri­je­ljao ra­ket­nim ba­ca­čem za­to što je u tre­nu za­dri­je­mao na sa­stan­ku!iskra.co

Autor: Ra­do­je An­drić